Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati…
Тешко је тражити пучину у брзим водама потока. Тамо је све само трен, бистри млаз који једва окрзне белутак, у пролазу. Једина лађа је суви лист који се отима ситним немирним таласима.
Ту га спустио новембар.
Не знам шта да кажем.
Ко би рекао да тај депресивни месец може да изроди овако живу слику?
Неко време сам се донкихотио. Ударао на ветрењаче. Силно, јако. Понеки незнанац лупио би ме по рамену.
– Само напред – охрабрио би ме.
И отишао својим путем.
После сам, као дете, викао да је цар го. Био је стварно го, видео сам га како се шепури, како ону ствар гура пред руљу и њима је то било у реду. Дивили су се раскоши ништавила у страху да не испадну глупи. И смејали су ми се зато што не видим оно што је свима видљиво.
Данас, више ме не занимају ни ветрењаче, ни цареви, ни руља. Нека се трпе како знају. У мноштву само тражим луде сличне мени. Препознамо се, обрадујемо и наставимо даље.
Прија што нисмо део гомиле.
Али, прија и сазнање да нисмо сасвим сами.
Ране осамдесете нису била времена лажних дечијих права која омогућавају неваспитаним клинцима да тероришу све друге зато што их штите ступидни закони о заштити малолетника по којима им нико не може ништа.
Не.
Ране осамдесете биле су времена када су ученици морали да буду васпитани, пристојни, културни, да поштују наставнике и слушају редовне, али и животне лекције које од њих добијају. Да уче, да не преписују, да се труде.
Е, тада, тих година, после неколико турбуленција са наставницима енглеског језика које је моје V, VI или можда већ и VII-С имало, допадосмо Блекију. Стварно се не сећам у ком разреду.
А Блеки…
Е, то је једна од оних, само нама знаних, градских, урбаних легенди. Да сам икада остварио своју жељу да направим ТВ-серијал о тим људима, нашим локалним “легендама“, Блеки би се свакако нашао међу њима.
Јер, Блеки је све супротно од наставника каквог нам данас цртају. Сачувај Боже да данас наставник каже ученику оно његово чувено: You are donkey. Не знам има ли неко ко је био његов ђак, а да није то чуо. А упркос томе сви смо га волели. Јер, та његова реченица није никада измамила љутњу, чак ни од онога коме је била упућена, само осмех.
Знали смо да се Блеки шали.
И све његове шале биле су озбиљне, као што су и његове казне биле пуне шале.
“Одличан је тај твој енглески“, каже Блеки некоме од нас ко одговара, “Перфектан. Као Сијукс-индијанац“.
Сви смо ми за Блекија били Сијукси. Индијанци. Додуше, данас ми је јасно да смо заиста углавном тако и причали. Када би се неко знањем издвојио, Блеки би му дао статус “бледоликог“.
Данас би га вероватно оптужили за расизам, али нама је то било забавно, јер ни Блеки ни ми нисмо били расисти. За нас је све то била игра каубоја и индијанаца коју смо и иначе играли по парковима и око зграда. И ако су каубоји говорили нешто бољи енглески, то не значи да су били и бољи људи.
То се најбоље видело онда када би Блеки дао контролни или писмени задатак.
Када пронађе пушкицу, покупи је и окачи на ексер ормана десно од његове катедре.
“Ево га још један скалп“, рекао би, а нама забавно. Чак и оном ко је остао без скалпа. Тај би му неко време доносио доручак и новине. Данас је то незамисливо, али… Знам сто посто: скалпирани су то обожавали.
Свему је волео да да надимак, па сам и ја дошао на ред.
“Ајде, Злајо, ти…“, рече, и гледа у мене…
И ја збуњено гледам у њега, а он каже:
“Ваљда те зову Злаја, како другачије да те зову?“
Тако и ја добих надимак. Даде ми га наставник енглеског ког смо звали Блеки. Да су ми икада рекли његово право име, не бих знао о коме се ради. Али, када су ми рекли “умро Блеки“, знао сам да је вредно туге.
Дир Блеки
РИП
твоји Сијукси.
Као и обично, била је и ноћ, и магла, и јесен, и новембар, и шарено лишће, и пластичне кесе, све се котрљало мојом адресом. Са свим тим и један бели лист папира препун речи које сам пустио на слободу, да плешу у тој лудој представи.
Налик на поруку у боци.
Поигравају на таласима кошаве, поскоче па се умире. Њихова пучина су улице града. Тамо бивају прегажене, испљуване, покисле, распале или спаљене, и можда једном, можда двапут, а вероватно никад прочитане.
Зачудо, увек знам када их смећара истовари на депонију. Тад осетим необјашњиво олакшање. Јер, свашта уме да буде тешко, и магла, и јесен, и ноћ, и новембар… Али ништа не уме да буде теже од речи.
Ништа…
Знаш да ћу негде наћи те речи, на неком спруду који личи на ноћни сточић. Тамо, између празне шољице за кафу и празнине боје махагонија.
Ти мислиш да си их прећутала, ал’ ја их ипак читам.
Хтела си да звуче грубо, па си пљунула уместо тачке.
Гледам како спаваш и чекам да се пробудиш. Да се заједно смејемо тој имитацији љутње.
Полако, остајем без речи.
Или можда речи све мање имају сврху.
Посматрам ове апокалиптичне сцене у којима је све више бораца за људска права, а све мање слободе и разума. Слободу најсуровије тамниче борци за безброј слобода. Они су слободу довели до апсурда – истинску слободу човека заробили су слободама неких бића која су измислили успут, која никада нису постојала, дали им више од седамдесет обличја, само да нису мушко и женско или мама и тата.
Људи се уживо скидају голи, јебу се, простачки речено, и дижу гледаност помоћу најгорих простота.
Слободу су обукли у разврат, блуд и халуцинације. Оно што се хистерично смеје са НВО реклама, њен је привид. Умишљена слобода не види да је роб, и ништа више.
Гледам, и страх ме је.
Јер, људи око мене све више личе на незаинтересоване грађане Содоме и Гоморе. Опште, подсмевају се и сами су себи довољни. А то је веома далеко од суштине Божијег човека.
Веома далеко.
Пукне та јесен, киша, шарено лишће које се прво игра улицама, а онда најзад почне да труне када га дохвати влага и кијамет.
Личи на нас, средовечне момке. И ми се најпре правимо да смо ведри и да нам није ништа, шуштимо и плешемо асфалтом, или било чим другим, што би рек’о Штулић.
А онда крене.
Облаци се цеде као матори сунђер, лагано, споро и досадно. Наквасе нас, попут година, и залепе за пут.
Даље нас пуштају на кашичицу. Ако нас уопште пусте да направимо покрет.
