На “Бдење“ се не позива…

Дакле, мало по мало, “Бдење“ стиже до вас. Морам признати да сам се изненадио када ме је стара пријатељица из Новог Сада обавестила да је у новосадској књижари “Делфи“ књига распродата, а дан касније обавештење “распродато“ нашло се и на сајту овог ланца књижара. Рођака из Београда тада ми је написала да је у објектима “Делфи“ књижара заиста више нема, као и да се у “Вулкановој“ књижари налази на централном пулту као препоручен наслов.

Добра вест је да је “Нова поетика“, издавач “Бдења“, допунила залихе у “Делфи“ књижарама, па је поново тамо можете наручити. Како ми је рекла познаница из Чикага, она је свој примерак књиге тако набавила, што је уједно и вест за све вас који живите ван Србије да је можете купити на тај начин.

Иначе, осим у књижарама “Вулкан“ и “Делфи“, књигу свакако можете наручити и купити и преко интернет књижаре “Нове поетике“, као и код мене лично, ако ме контактирате путем мејла dejan.zlatic@gmail.com (мејл преко којег је регистрован “облогован“ заборавите, бар онолико колико сам и ја заборавио лозинку за њега).

Следећи важан догађај који очекује “Бдење“ јесте мајданпечка промоција која ће бити одржана у среду, 7. децембра, у Малој сали Центра за културу Мајданпек. П2-bdenje-plakatочетак је у 19 часова, али дођите мало раније, наравно. Пре почетка чекаће вас, као и раније, добра музика која се помиње у “Бдењу“, али и добри људи са којима ћете сигурно хтети да размените по коју реч.

Када се светла погасе, биће то знак да је промоција почела. А ова ће бити малчице различита од других. На један другачији начин, доводим вам моје блогере, моје пријатеље, доводим тамо и све вас са којима се дружим на овај или онај начин.

Нећу вас звати да дођете (знам да ћете бити тамо уколико будете могли), рећи ћу само…

ДОБРО ДОШЛИ!

Некадашња будућност

Новембар шета градом.

За њим иде ветар, па пластичне кесе са својим временом полураспада које не хаје ни за векове, а камоли за неколико ноћних сати наших ситних живота. Асфалтом се котрља лишће, као да тражи комад земље за који би се залепило и сатрунуло.

Неколико пијаних момака, негде у даљини, гласно отаљава садашњост.

И киша, блага, ромиња по овој мојој некадашњој будућности…

novembar

Идејом наслагане речи

Волим кад ме покрену идејом наслагане речи. Али оне чисте, чврсте. Јаке. Јаке као добра ракија, што секу груди и мењају перцепције. Лако. Као да небом шетају ветрове.

Због њих отварам прозоре и дишем. Дишем дубоко. Оне не умеју да живе без пуних плућа. После трче кроз крвоток и другују са синапсама.

Гнезде се. Лако. Као да су ту одувек и биле.

sloboda

Марина Мајска

Нисам злобан, и радујем се сваком кораку напред који неко направи, па тако и овде у нашем малом блогерају. Али, кад год неко “осамостали“ свој блог, као што је то у своје време учинила Марина Мајска, ја будем помало тужан. Зашто…? Па, зато што престају да ми се појављују на “ридер“ листи, самим тим слабије их пратим, и, што ми највише смета, не могу да остављам коментаре.

А Марина је данас оставила један диван текст посвећен “Бдењу“, на чему сам јој неизмерно захвалан. И оставио сам коментар, али, као и до сада, није се “примио“…

Нема везе… Коментаришем овде, а Мајска ће то већ видети…

Две ствари су ми се посебно свиделе.

Погодила је песму. О, и те како… И написала је реченицу која некако осликава читав мој роман, која гласи: “Topao hleb iz majčine ruke i tvrda kora hleba na nekoj pustoj zemlji.“

Хвала, Марина. Твој печат на овој књизи постоји, и ја га нећу заборавити.

Стварност и време

Слухом корача секундара. Равномерно и све гласније. Као да се умножава.

При рушењу света, све прогресије су једнако брзе. И тешке.

Мучи ме равнодушност која притајено ћути и тиска се у масама. Њих најчешће прекрије страх када им понуде избор. Тада по навици заурлају погрешно име. И потом наставе да ћуте ухваћени у замку површно испричаних бајки. Као и сви досадни људи.

Мени остаје стварност. Да је познајем и трпим.

На крају мојим мраком обично маршира време, ослобођено секунди, минута и осталих дневних тричарија.

Прасне, као муња, годинама, животом.  Гласно као грмљавина на летњем пљуску. И усахне. Тихо, за трен. Као талас на пучини.

Јер, ако ћемо поштено, за овакву стварност… Време ми и не треба.

Чаша воде за срећу

Имам још нешто трагова њених јагодица по мом десном реверу са којег је уклонила влат своје косе. Би ми криво, јер је то последње што сам можда могао задржати.

Воз је дуго узимао залет. Имао сам времена да ускладим пулсирање крвотока са уморним клопарањем железа.

Покуша човек да у тим једноставним сликама осмисли неке велике речи, па да их проспе за последњим вагоном, као чашу воде за срећу. Обично не иде. Све нестаје у жамору. Ту су таксисти, колпортери, просјаци…

– Паклицу Дрине, молим.

– Још нешто…?

– Не.

Закорачио сам у нови дан. Јер, куд бих иначе?