Latest Entries »

Уместо балона

Уместо балона, носила је пун месец окачен о траг падалице. Тврдила је да на тај начин у шаци држи све своје жеље.

На симсу је скривала отиске стопала признавши ми да понекад, хонорарно, одмењује виле, па мора да лети, а понекад само стоји тамо, тек тако…

Тек тако

Болиди

Немам више снаге за шарене очи чија се боја мења зависно од угла под којим их напада спољно светло. Сваку лаж пусте да проври два минута и прелију инстант искреношћу. Онда редом, селфи срећног лица, осмех дотеран фото-шопом и храбрење: go, go, go…!

Као у некаквом изврнутом пит-стопу, овде се мења све, возачи, менаџери, рекламе, тим, навијачи…

Остају исти само болиди који се, офарбани увек у друге боје, бесмислено врте у круг…

И публика која прославља победу када застава означи циљ.

Рекла је да би могла бити цирус на овом тешком оловном небу.

Нисам јој веровао. Ушушкан у благу боју њених очију, било ми је свеједно шта сања.

Додала је да су чаролије свакодневна ствар, да се и из блата роди цвет, и међу људима никне човек.

– Побогу, природан ток ствари има смер супротан од казаљки на сату – уверавала ме је.

Било ми је свеједно. Била је ту, савршена, на додир близу, била је префињен мирис који сам удисао склупчан у њеној близини и није ми било потребно ништа више од тога.

Нисам приметио да је наставила да машта. Ваљда је то врило у њој и чини ми се да је у том врењу испарила и отишла.

Загледам се понекад у кишу не бих ли је препознао, али цируси се не цеде тек тако. Они лебде превише високо да бисмо их докучили.

Понекад је тражим у блату, понекад међу људима.

Изгледа да је била у праву, природан ток ствари окреће се супротно од казаљки на сату.

clouds-scotland

Мирко Дањец

Не могу да кажем да смо били нераздвојни другари. Нисмо се дружили сваки дан. Испричали би се када се видимо или при ретким међусобним посетама. Али, и то је довољно да могу да кажем да сам га одлично познавао.

Ретки су такви људи, они са којима си начисто од тренутка када први пут један другом стиснете руку. Они који пред другима не скривају ништа осим сопствене муке. Био је отворен и срдачан, без ружних мисли, без злобе. Није било ничега испод површине што би покварило слику о њему. Зато сматрам да сам га познавао одлично, јер људе који су тако непосредни или добро познајеш или их никада и не упознаш.

А познавали су га многи, верујем, скоро читав град у којем његова породица живи већ генерацијама. Могао бих да се опкладим да га нико од свих тих људи никада није видео љутитог, па чак ни нерасположеног. Увек окићен осмехом, шетао је улицама које је познавао у танчине, пре свега по људима који су у њима живели.

Са њим није могло другачије осим позитивно.

Чак ни последњих седам-осам година, откако га је начела болест која му је у великој мери променила навике и живот, није ни роптао нити се жалио на судбину, напротив. Дисциплиновано се придржавао лекарских савета и наставио да живи, пун оптимизма, исто као и пре. Једнако смо се шалили када се сретнемо, једнако је био насмејан, једнако је уживао у сваком дану проведеном са својом породицом, пријатељима и својим градом.

Био је један од оних којих ће се овај град сећати са сетним осмехом на лицу.

Био је човек међу људима, а то не може бити свако.

Тако је и отишао. Тихо. Прерано и тихо. Као да је желео да ни ми, ни његов град, то не приметимо… Као да је хтео да се нашали са нама последњи пут.

Скоро да ти је успело, друже наш…

mirko

Гуанта… What…?

Руку на срце, стварно још нисам чуо неко сувисло објашњење за то што примисмо ону двојицу несрећника из Гуантанама… Све се своди на то, као, ми смо показали добру вољу према Америма, па ће сад и они можда у будућности да покажу мало добре воље према нама. Није него… Па, ми последњих шеснаест година не радимо ништа друго него показујемо добру вољу према њима, али та добра воља у супротном смеру упорно изостаје. Не видим зашто би овај пут било другачије.

Да се разумемо, не мислим да би требало да се конфронтирамо, али, брате, не морамо баш ни све да испуњавамо.

А ово са двојицом типова из Гуантанама је глупо са којег год аспекта да га сагледаш. Пре свега, то је једна минорна, небитна, неважна ствар, просто не могу да верујем да ни то нисмо могли да избегнемо… Мо’ш мислити, примили смо два човека на стан, ‘рану, школовање и посао. Као да нису имали коме другом да их увале. Уосталом, као да морају да их увале икоме. Онолика земља, а нема места да удоми сопствене брљотине, ахам, да, како да не…

Елем, сам тај чин да су икога, па и нас, Амери питали да примимо њихове затворенике из Гуантанама је мизеран, безобразан, надмен и ружан. И манимо се сада оне флоскуле “може им се“, него хајде да ствари погледамо из угла сопствене свакодневице.

Дакле, овако, дружимо се и ми сами са многим људима. Неки су богати, неки сиромашни. Ако немамо тако широк дијапазон у ближем окружењу, имамо га макар на друштвеним мрежама. Можемо да замислимо да је неко међу нама и баш изузетно богат, да живи у дворцу, има велико и богато имање. Е, тај затекне неког сумњивца на свом имању и затвори га у свој подрум или шталу, негде, било где… Тамо га храни, испитује, проучава, али све то ради мимо било ког закона, само зато “што му се може“… И тај наш пријатељ у једном тренутку одлучи да пусти сумњивца, али не тако да он може да оде где хоће.

Сад долазимо до некултуре, безобразлука, бахатости… Ко би, иоле васпитан, моралан, цивилизован, и помислио на то да би сумњивца могао да ували неком свом другару…?! Изгледа да такве ствари могу да падну на памет само западној политичкој “елити“, ја не знам да би неком другом то могло да се деси.

Просто речено, није било ни морално, ни културно, ни човечно, да Америма уопште падне на памет да уопште икога питају да прими људе које ионако противзаконито држе затворене.

Да се сад осврнемо на реакцију…

Замислите да вас неки богати пријатељ пита тако нешто…? Као, “ја не знам шта ћу са тим сумњивим типом, хајде прими га ти у твој стан, нека буде код тебе…“ Супер, он не зна шта ће са њим, али жели да га утрпа код мене, међу моју породицу, децу, комшије, пријатеље… Некако сам убеђен да би свако од нас рекао, у најмању руку: “Не, хвала…“ Већина би додала и оно: “Ти ниси нормалан, бре…“

Неко ће рећи да Амери можда финансирају боравак тих људи, њихово школовање, радна места, шта год… Па, то је још бедније у људском смислу. Замислите да примите тог сумњивца у кућу, и њему неко плаћа три оброка дневно, иде на факултет, ради, док ваша деца, гладна и без новца за школовање, то гледају… И немају ама баш ништа од тога, осим Ђенке достојног обећања: “И ти ћеш то да радиш, куме, али сутра…“

Да резимирам, понуда не да је била непристојна, него нормалном мозгу никада не би ни пала на памет.

А одговор…? Па, сваки човек који имало држи не само до сопственог, него и до достојанства своје породице, морао би да је одбије… И то са гађењем.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 1.383 drugih pratioca