Што јас видов сјајно во делото: Сјај, од авторот Дејан Златиќ

Herr Momo

рецензијаШто јас видов сјајно во делото Сјај, од авторот Дејан Златиќ.

 Ова е само едно видување на Херр Момо.

 Па што вели мојата маленкост одиме со ред.

Јас сум презадоволен од овој роман. Времето, …добро внимавајте, пишува, …времето вложено во ова читање е многу паметно инвестирано време. По завршување со читањето сигурен сум нема да останете рамнодушни, веројатно ќе посакате некого да гушнете или да свртите некој број и да му кажете Ејј, јас Те сакам…поемотивните ќе потрошат многу палома марамчиња.

Тема на романот е животот на главниот лик Боро Дрнч од колевка па до заминувањето од овој земен свет. Содржината на книгата  максимално ќе ја  одбегнам, односно ќе ја прикријам…накратко, го опишува тешкиот живот на еден работник, селанец, овчар, мајстор, … човек пропратен со порокот алкохол. Меѓутоа воопшто немој да замислувате книга како борба против алкохолизмот. Не. Авторот воопшто не го осудува главниот лик. Дури и пошироко. Авторот не…

View original post 663 more words

Advertisements

Сјај

Коначно, мој четврти роман под називом “Сјај“ угледао је светлост дана. Првих 110 примерака је одштампано, а требовао сам још стотину.

 

 

 

 

“Сјај“ се рађао дуже него претходни моји романи. Почео сам да га пишем у септембру 2017. године и то “прво“ писање трајало је скоро годину дана. Било је после још неколико читања, уобичајених преправки, исправки, да би на крају, прошлог лета или јесени, завршио код Мериме која већ по обичају даје последње сугестије о ономе што сам написао. Прија ми њена искреност.  У романима који су претходили “Сјају“, умела је да ми предложи неке поприличне измене, чак и избацивање не само пасуса, већ и читавих делова, и то врло оправдано и аргументовано. И, да будем поштен до краја, то је и “Зрење“ и “Бдење“ учинило много бољим романима него што би били без њених сугестија и интервенција. Послао сам јој и један роман за који смо на крају закључили да је боље да га се манем. То је поштено. И то је и људски и другарски. Зато волим када она прочита оно што сам спремио за вас.

Да будем искрен, помало сам се прибојавао њеног суда.

“Сјај“ је књига која се разликује од претходних. Много се разликује.

Претходна три романа, иако се дешавају у Паланци, за главног јунака имају типа мојих година, обично  рокера или слично, колико-толико урбану фацу, одраслу у солитеру, на винилским плочама и пиву у ретким кафићима.

Овај четврти, “Сјај“, прича животну причу Боривоја Јовановића, званог Бора Дрнч, који је живот започео као мали дечак-пастир, на ливадама Миљаковића засеока, код села Свраковца, (имагинарна) општина Мали До, а завршио га као рудар у тој вароши.

Он је далеко од рокера, а још даље од мангупа.

Јесте да је некако и Бора “наш“, знамо га сви, то је неки лик којег можда срећемо сваки дан, само га не примећујемо. Ипак, плашио сам се, и још увек се плашим, хоће ли и Бора Дрнч бити толико “наш“ као претходни моји главни јунаци.

Мерима је у својој рецензији рекла да је “Сјај превазишао све Дејанове романе. Он је споменик једном времену, обичном, малом човеку, еп о свету који он тако добро познаје, свету рудара, трећих смена, неизвесности, људске патње, ретких тренутака нежности и топлине. А опет читав роман је љубав“.

И није ништа променила, ништа одузела, ништа…

Али, ипак…

Признајем да ме је, као и увек, помало страх… “Сјај“ је тек од данас започео свој прави живот. Почињете да га читате. Будите и искрени и брутални ако треба, и кажите шта мислите о роману.

П.С. Пратиоци блога који желе да набаве примерак романа могу да ме контактирају путем и-мејла: dejan.zlatic@gmail.com, јер мејл преко којег сам се регистровао на WP одавно не користим.

Фестивал дворских луда

Изнад нас тешки облаци лудила. Тамни, трули, мртви. Глуме небо, а личе на глиб. Неспособни да изнедре ништа сем јефтиног сарказма и простачког хумора, диве се себи и својим димензијама лишеним лепоте. Уместо воде, пишају отров.

Око нас додоле танцују свој плес. Сабласно. Без ритма, без музике, без песме. Купају се на киши која никад неће пасти. Личе на фестивал дворских луда.

Под нама је сасушена и заборављена земља. Трпи тешке кораке и све мање рађа. А све више умире.

Мелем

Понекад, све ређе, спустим гитару на крило. Прстима јој загрлим врат и правим се да свирам.

Некад сам помало и знао.

И то те дозове. Однекуд.

Корачаш праговима инструмента, као некад пругом. Балансираш, попут трапаве балерине. И свако мало удариш фалш.

Кроз одшкринут прозор уђе мало априла, прстохват ноћи и траг месечине који се провукао поред неона, као за лек. Три зачина за мелем који спуштам на папир.

И више немамо куд, ни ти, ни ја, ни гитара, него у сумњиву песму која више личи на причу.

Ако уопште на нешто личи.

Грамофон

Разбила се слика. Просули се пиксели као сићушне перле по углачаном поду. Поскакали на безброј страна.

Кажу клинци – багује меморија. Ал’, није то. Само не могу више да је се сетим.

И огледало се разлило као немирна вода. И тамо је остао само искривљени лик незнанца.

Ипак, сваке вечери у белу шољу сипам средњу кафу са мало млека, а у плаву – горку и јаку, црну, чисту.

У позадини ради грамофон. Враћа се увек на исту ствар и подсећа да је бескрајно понављање ствар поштовања… И љубави…

Никако рутине.

Мечка

Оденули су нас у шарене хаљине. Хистерично лупају у даире.

Забављају се, подло, у замраченим сепареима из којих се најбоље види тужни круг ове шатре.

Крупни смо. И троми. Плешемо, омамљени, празних погледа. Празних руку. Празних душа.

Неони су ослепели, а асфалт затрпао сваки осећај слободе у нама.

Нисмо више звер од које зазиру, већ само мечка која игра.

И којој се смеју.

Важан је једино лажни аплауз. И скромни оброк у малом кавезу. У мраку који остаје када се погасе светла позорнице.

Када останемо сами са собом.

Фејд-аут

Напољу шушти пластичан град и воњају вештачки људи. Гасе се светла и почиње дан. Презентери јутарњих вести се ругају истини.

Жамор света брзо ће појести твој глас, смех и одјек корака који је необично далеко, тек на крају улице отишао у фејд-аут.

Огледало каже да би требало да се умијем.

Али, сада ми је свеједно.

И пуштам те да исцуриш. Низ лице, па у сливник.