Избеглица из лудила

Равнодушан сам према хистеријама свих врста.

Посматрам их са стране, уз кафу с млеком, без шећера. Прате их велике речи, тешке увреде и људи са уским погледима на свет.

Понекад их видим као забаву, понекад као заблуду.

Чешће као ово друго.

Али, кад видим колико их има, осећам се као избеглица из лудила.

Advertisements

Шоља

Знаш, са носталгијом се сећам времена када смо убадали исте жеље у различите шоље. Умели смо да седимо и километрима, понекад и континентима далеко.

А у ствари…

Далеки смо постали тек онда када смо у исту шољу почели да убадамо ужасно различите жеље.

Продавци магле

Продавали су маглу. Ти, као, обични људи.

Било је примамљиво и лепо.

Придружили смо се. Слике су биле мутне, али веровали смо да само сенчимо стварност, да је тако лепша, да то није ништа.

Онда су неки око нас поверовали у рекламу и купили то сивило.

И није им се свидело.

Није се свидело никоме, ни нама.

Хтели смо да питамо продавце магле шта се десило, али они су већ били недостижни и далеки.

Красили су билборде, ударне вести и насловне стране.

И за нас говорили да смо незналице и нерадници који једино умеју да продају маглу. 

Одговори не постоје

Загребеш по оном тананом. Маникираним ноктима и песмом која броји звезде.

После се питаш постоје ли сазвежђа у којима бисмо могли да будемо у исто време. Или собе у којима бисмо ноћили у истом кревету. Речи у којима бисмо можда могли да се сретнемо.

А одговори на таква питања не постоје.

Нема их.

И то је то.

Без речи

Поделили смо довољно велик комад времена.

Сада можемо да живимо без речи.

У неким танким, нежним процепима календара у којима нема ничега осим нас, ћутке делимо немушти језик чије су мантре скривене од људи. Огрнуте свакодневицом, сливају се низ олук, нестају у сливнику, шуште кроз лишће или, једноставно, као промаја лупају крилима отворених прозора пред невреме.

Шта год.

На крају сваке од тих слика видим твој осмех.

Џивџанима

Било би ми драго да сам вођа врабаца.

Оних који не иду нигде, које нико не примећује и којих је све мање.

Превртљиве ласте граде гнезда где стигну, тамо их и остављају. Па лете даље, за бољим животом, сунцем и вечитим пролећем.

Голубови се ослањају на величину. Трутови међу птицама, не раде ништа и шатро се позивају на то да су симбол мира. Иначе, трпе кавез без противљења, само док је кукуруза и осталог семена.

Али, џивџани, неприметни и смерни…

Они су једини прави симбол слободе. Не траже ништа, не дугују ништа. Не селе се, али и не робују. Радије сломе врат тражећи излаз, ударајући у небо које се крије иза стакла или решетки.

Слободни, упорни на своме, како и доликује крилима која их чине птицама.

Брат од тетке

Милујем погледом серпентине које се преливају од бакарно црвене до патинасто зелене. Коп је појео још једно брдо и претворио га у рупу.

Навикао сам на то, иако ми није свеједно. Нема више моста којим смо улазили у Мајданпек. Нема ни шуме иза аутобуске станице. И са тим сам се помирио.

Остала је празнина на југу.

И у њој небо. (Бар нешто)

Остала је и маска брда на западу. Тек да сунце има зашта да зађе. (Иза идиличних крошњи нема више ничега, прост пресек празнине)

Сад још боље разумем чика Божу и фотографије из тог времена.

Велики градови добију понеки мост, дивље насеље, улицу или другачији ток саобраћаја. Мајданпек за то време промени рељеф око себе. Брдо утоне у дубоко језеро, долина прерасте у падину.

Све те промене су нормалне, у датим околностима. Вероватно.

Заправо, можда није ни важно, можда је тек тако – неминовно.

Мој брат од тетке (која није из Канаде), што кажу – рођени Београђанин, који у Мајданпеку није био скоро тридесет година, а и тада је био на који дан, никада није живео овде, приметио је да нема оног брда  на улазу у град којег је било када је он последњи пут био овде. И са нескривеном сетом је причао о томе.

А мени било драго што је приметио. Јер има нас који нисмо, а ту смо. Или се бар правимо да смо ту.