Саша Николић, наш добри Марлборо, један од мојих омиљених другара са друштвених мрежа, оставио је данас једну фотографију и кратку реченицу као опис: “Била једном једна “Барбара“ и генерације које су прошле кроз њу. Остају сећања на 80-90“
На слици, багер руши остатке једног од првих, ако не и првог мајданпечког кафића. Било их је два на почетку, раних осамдесетих, “Барбара“ и “Олд Голд“, никада се нисам интересовао који је старији. То мало здање “Олд Голда“ с времена на време мења намене, бива и пекара и месара и продавница намештаја, како год, та мала кућица ипак још увек опстаје и пркоси времену. И нека је. Нека живи.
Са друге стране, “Барбара“ већ дуго пропада, иако је, за разлику од свог конкурента, имала наоко веће шансе, била саграђена од тврдог материјала и не само наслоњена, већ била и део продајног објекта “Инекса“ у Бангладешу који и данас ради и послује, упркос свему. “Барбара“, очигледно, није имала капацитета да буде чак ни помоћни објекат у тој причи.
Јасно је, за око обичног посматрача, данашња “Барбара“ била је само ругло на путу ка Рајковој пећини, и, руку на срце, свако нормалан би то срушио, пре или касније, када је већ тај објекат “мртав“ толике године.
Ипак, за мене, а верујем и за многе друге моје суграђане, другаре, исписнике, рушење тог малог, полураспалог објекта има много већи значај од пуког уклањања шута који више ничему се служи.
“Барбара“ је, уз “Олд Голд“, била култно место, доказ да мали Мајданпек прати урбани траг великих градова тадашње Југославије. Већ поменух, када је отворена, био сам мали, али када сам мало стасао и скупио храбрости, закорачио сам и у тај “велики далеки свет“ који нам је пружала “Барбара“. Била је мала, правоугаоно уска, са низом сепареа са леве, и оним правим, масивним шанком са десне стране. Полумрак, добра музика и оно што је “Барбару“ дефинитивно разликовало од “Олд Голда“, јефтино пиће.
Довољно да постане место на којем су многи од нас, рођених педесетих, шездесетих, седамдесетих, можда мало и осамдесетих, стекли и сачували неке успомене.
Тамо сам попио прво “мало“ пиво, први “туборг“ и шток. Умели смо да се окупимо у “Барбари“ да се мало загрејемо пред дискотеку, и да уопште не одемо у дискотеку. Тамо ми је покојни Миша Васић тупио како ми је лоша бешика јер сам први отишао у WC, али те вечери смо и доживели да нас газдарица части туром јер смо били добри и издашни гости.
У првом сепареу, “у излогу“, седео сам стварно ретко, али сећам се да смо баш ту седели Кани, Мисирац и ја пред први (и последњи) наступ нашег бенда који се звао “Перестројка“ и свирао нешто што смо крстили као “ортодоксни хард психо панк“. И звучали смо тако, у складу са именом и “правцем“ којег смо се држали.
Али, то нема везе.
Битно је да смо Кани и ја тукли по “штоку“ (ко се сећа тог пића), а Мисирац је попио једно свеже јаје, да прочисти глас. Могуће је да је себе тада уврстио у историју, јер не верујем да је ико икада у “Барбари“ попио јаје, ни пре ни касније.
Када је унутрашњост постала тесна, “Барбара“ је добила и башту испред кафића. Тамо сам провео добар део лета 1988. Како прође који испраћај у војску, ми се нађемо у башти “Барбаре“, кад ко устане. Жалимо се на мамурлук и наручујемо пиво.
Тако је било.
Пио сам у “Барбари“ са много мојих пријатеља. Пио сам и много и искрено.
Да ми је неко тада рекао да ће данас, те чудне 2019., па још у августу, у лето, када кафићи и баште најбогатије живе, бити срушен тај наш кафић… Одговорио бих му као Милић из оне серије: “Ала лажеееш“…
Али, ето… Дошло је и то…
Јеби га…
Нека ово буде мој минут ћутања. За “Барбару“. И за нашу младост.
