Пијемо строго филтрирану воду обогаћену минералима и свим осталим што нуде рекламе. Ако их и не гледамо, оне гледају нас са рафова хипермаркета. И машу нам из подсвести.
Шетамо тим бљештавим пистама и трпамо у корпе много више него што конзумирамо. Мами нас попуст, мами нас паковање, мами нас дозвољени минус, кредит и спот банке који каже да је довољан позив или пар кликова миша па да закорачимо у свет шарених лажа.
Предвече, попијемо чашу-две првокласног вина из Тоскане које смо платили пар стотина динара, на акцији.
На крају, тражимо сан, тамо негде иза поноћи, када се све виле повуку, и вештице преузму бал.
Тада нас задеси стварност. И несаница пуна стрепње.
Ноћ клопара кроз канализационе цеви и слабо заптивену столарију. Ветар дува без страсти, као матори момак који тек реда ради звижди себи равним девојкама на опустелом корзоу. И снег веје. Мучи се са самим собом, једва успевајући да се не преобрази у кишу која личи на суморну и позну новембарску јесен.
Као да се и природа уморила од нас, па врти једне те исте сцене.