Лајте, пси!

Пуштени су пси.

Трче, као луди, у име слободе коју никада неће ни схватити, а камоли имати. Хитају, вратова нажуљаних од ропства, да испуне вољу господара. Да стигну кога треба, по команди.

Да уједу. За душу, ако им се нареди.

Ако буду добри, добиће оброк. Имаће право да се склупчају код газдиних ногу и да се огреју на његовој ватри.

Ако буду довољно послушни, господар ће их пустити да шетају без ланца.

Убеђени да је реч о њиховој вољи, они ће наставити да читају његове жеље. И да их испуњавају, без поговора.

Advertisements

Физикална терапија

Прво опало лишће котрља се по асфалту на јутарњем поветарцу који најављује другачије ветрове. Дан ће бити сунчан, али благ, најављују прогнозе.

Замире још једно лето.

Педесето, у мојој збирци.

Испраћам га лежећи на магнетној простирци на одељењу физикалне терапије. Мишиће и кичму оживљавам лаким струјама, што је много боље него да то радим лаким дрогама.

Данас сам размишљао о томе како неки скончају на електричној столици, а неки се лече електриком, и како исти изум често има више намена.

Док чекам да кроз моје отупљене живце протекне 15+3+3 минута струје, слушам приче на увек нове теме које покрећу техничари на физикалној, људи који су као перпетууммобиле доброг расположења, увек занимљиви и никад нападни.

Тако смо данас зашли мало и у зиму. Присетили се како је било некад, ко се где санкао као мали, и како је снег био постојанији, није се сваки час претварао у бљузгавицу, него је шкрипао, како то и треба да ради прави снег и права зима. Подсетили смо се да су и улице Капетанска и 28. марта биле довољно пусте да се деца њима спуштају до миле воље.

Запишташе моји апарати, заврши се данашња терапија.

И мени би мало криво због тога.

Јер, осећам се боље сваког дана. И није ми сасвим јасно да ли је то због струја које пуштају кроз мене, или позитивне енергије свих оних људи на одељењу.

Ал’, нешто јесте.

 

Гране

Однекуд засија сета.

Учини се вредном, као лажни драгуљ. Личи на ћилибар. Цакли се попут остатака кише на улицама наших младости које смо трошили свако на свој начин.

Шарена, као шума у јесен.

Гране по којима смо се пели отишле су високо. Неке од њих с времена на време посеку радници јавног комуналног. Неке оборе олује. А неке падну саме, када им дође време.

Неке, опет, пркосе, рађају се и расту. На истом корену. Из исте земље.

Камени град у дрвету и боји

Има отприлике две године, можда више, можда мање, није важно, како ме је Далиборка Марковић позвала на отварање једне изложбе Удружења уметника Мајданпек.

Био је то несвакидашњи простор у којем је изложба организована, али још је необичнији био састав уметника.

На изложби очекујете ликовњаке, скулпторе и вајаре. Не очекујете да отварање ликовне изложбе прерасте прво у књижевно вече, затим у концерт, а на крају у праву журку за све посетиоце, са све етно-традиционалним ићем и пићем. А те вечери присуствовао сам баш таквој мултимедијалној трансформацији.

Тада сам већ схватио да је ово приступ другачији од других. То није воздизање уметности у далеке пределе неразумљиве свету око нас, већ воздизање света око нас у димензију уметности.

Био је то сасвим довољан разлог да почнем да се дружим са тим људима.

Иако носе назив уско везан за Мајданпек, чланова удружења има из целе Тимочке Крајине, па и Браничевског округа. У међувремену им се придружио и један глумац, па осим што покрива велики територијални простор, Удружење уметника Мајданпек покрива и широк круг уметности, од сликара, преко вајара, скулптора, хроничара, песника, писаца, до глумаца и музичара, певача и свирача. Када се човек нађе међу њима, чуће и разне акценте српског, влашки, као и мека наречја из средишта бивше Југославије. Чуће гајде и фрулу, али чуће и блуз и рокенрол. Обрађују дрво и камен, сликају акварелом, акрилом, уљем, на разноразним подлогама. Пишу песме, хронике и романе.

Рекао би човек да су као вашар. И био би у праву, јер су шарени, весели и углавном добро и радо посећени, баш као вашар.

То само показује да су успели да приближе уметност свакодневици. Није им било тешко, јер су и сами такви. Уметници, а свакодневни, обични.

И умеју то и да покажу, приближе народу.

Добар део њих окупио се последње седмице августа у Дебелом Лугу, на ликовној колонији, деветој по реду у организацији Удружења уметника Мајданпек, под називом Камени град у дрвету и боји.

Био сам тамо само као писац. Није се очекивало од мене да напишем књигу. Није се очекивало ништа. Само сам се дружио са колегама уметницима. Новинар који је тих дана неумитно проворио из мене стално их је нешто запиткивао. Себи сам се чинио досадним, њима не. Били су бескрајно стрпљиви да ми одговоре на сва питања.

Радили су усхићено и надахнуто. Било ми је занимљиво то, како се друже и стварају. Опуштени су, забављају се, збијају шале једни са другима, али и озбиљно раде. Гледао сам како настају слике, скулптуре. Рекао би човек да се све то роди ни из чега, а није тако.

Уопште није.

То је упоран и предан рад. Често више личи на физички напор него на уметничке бравуре. Раде ту четке, туткала, длета, чекићи, кесери, брусилице, разни алати за обраду дрвета, чак и моторне тестере. Мало по мало, настаје уметност, скулптуре у дрвету, камену, слике, мозаици.

 

Трећег дана колоније, мали простор у предњем делу дворишта наше домаћице и уједно председнице Удружења Далиборке Марковић бива претворен у својеврсну галерију на отвореном. У смирај дана, гледамо радове и уживамо. Дружимо се и атмосфера је пријатна и присна. Како и не би – три дана уз напоран рад опуштала се највише душа, стварајући радове опет за – душу.

 

Изнајмљени занатлија

Рођени смо у некој сивој махали у којој данас и фасаде миришу на устајало, у којој ни молери не умеју да препознају боје на зидовима. Играли смо се жмурке иза зграда за које нисмо ни сањали да ће једном оронути и бити дотрајале и старе. Јефтине.

Пратили смо девојке улицама поред којих су расле липе и тополе чији су хлад многи маштали, а ретки дочекали.

Наше адресе су пожутеле заједно са нама.

Ускоро ћемо начети јесен, сви заједно – наше дрвеће, поштански сандучићи, зграде и ми.

И не смета ми то. Смета ми што неки изнајмљени занатлија своди рачун колико ће коштати рушење свих наших сећања.

Барбара

Саша Николић, наш добри Марлборо, један од мојих омиљених другара са друштвених мрежа, оставио је данас једну фотографију и кратку реченицу као опис: “Била једном једна “Барбара“ и генерације које су прошле кроз њу. Остају сећања на 80-90“

На слици, багер руши остатке једног од првих, ако не и првог мајданпечког кафића. Било их је два на почетку, раних осамдесетих, “Барбара“ и “Олд Голд“, никада се нисам интересовао који је старији. То мало здање “Олд Голда“ с времена на време мења намене, бива и пекара и месара и продавница намештаја, како год, та мала кућица ипак још увек опстаје и пркоси времену. И нека је. Нека живи.

Са друге стране, “Барбара“ већ дуго пропада, иако је, за разлику од свог конкурента, имала наоко веће шансе, била саграђена од тврдог материјала и не само наслоњена, већ била и део продајног објекта “Инекса“ у Бангладешу који и данас ради и послује, упркос свему. “Барбара“, очигледно, није имала капацитета да буде чак ни помоћни објекат у тој причи.

Јасно је, за око обичног посматрача, данашња “Барбара“ била је само ругло на путу ка Рајковој пећини, и, руку на срце, свако нормалан би то срушио, пре или касније, када је већ тај објекат “мртав“ толике године.

Ипак, за мене, а верујем и за многе друге моје суграђане, другаре, исписнике, рушење тог малог, полураспалог објекта има много већи значај од пуког уклањања шута који више ничему се служи.

“Барбара“ је, уз “Олд Голд“, била култно место, доказ да мали Мајданпек прати урбани траг великих градова тадашње Југославије. Већ поменух, када је отворена, био сам мали, али када сам мало стасао и скупио храбрости, закорачио сам и у тај “велики далеки свет“ који нам је пружала “Барбара“. Била је мала, правоугаоно уска, са низом сепареа са леве, и оним правим, масивним шанком са десне стране. Полумрак, добра музика и оно што је “Барбару“ дефинитивно разликовало од “Олд Голда“, јефтино пиће.

Довољно да постане место на којем су многи од нас, рођених педесетих, шездесетих, седамдесетих, можда мало и осамдесетих, стекли и сачували неке успомене.

Тамо сам попио прво “мало“ пиво, први “туборг“ и шток. Умели смо да се окупимо у “Барбари“ да се мало загрејемо пред дискотеку, и да уопште не одемо у дискотеку. Тамо ми је покојни Миша Васић тупио како ми је лоша бешика јер сам први отишао у WC, али те вечери смо и доживели да нас газдарица части туром јер смо били добри и издашни гости.

У првом сепареу, “у излогу“, седео сам стварно ретко, али сећам се да смо баш ту седели Кани, Мисирац и ја пред први (и последњи) наступ нашег бенда који се звао “Перестројка“ и свирао нешто што смо крстили као “ортодоксни хард психо панк“. И звучали смо тако, у складу са именом и “правцем“ којег смо се држали.

Али, то нема везе.

Битно је да смо Кани и ја тукли по “штоку“ (ко се сећа тог пића), а Мисирац је попио једно свеже јаје, да прочисти глас. Могуће је да је себе тада уврстио у историју, јер не верујем да је ико икада у “Барбари“ попио јаје, ни пре ни касније.

Када је унутрашњост постала тесна, “Барбара“ је добила и башту испред кафића. Тамо сам провео добар део лета 1988. Како прође који испраћај у војску, ми се нађемо у башти “Барбаре“, кад ко устане. Жалимо се на мамурлук и наручујемо пиво.

Тако је било.

Пио сам у “Барбари“ са много мојих пријатеља. Пио сам и много и искрено.

Да ми је неко тада рекао да ће данас, те чудне 2019., па још у августу, у лето, када кафићи и баште најбогатије живе, бити срушен тај наш кафић… Одговорио бих му као Милић из оне серије:  “Ала лажеееш“…

Али, ето… Дошло је и то…

Јеби га…

Нека ово буде мој минут ћутања. За “Барбару“. И за нашу младост.

Учитељица Цица, ака IV-a

Хвале се људи како се још увек сећају своје учитељице.

Лепо је то. Али, још је лепше када своју учитељицу виђаш скоро свакога дана, јер живи у суседној улици. А имаш већ педесет. Е, то је нешто, зар не…?

У међувремену, порасло дрвеће по граду, променило се много тога. Учитељица извела све своје генерације и отишла у пензију. А мени је мила, драга и лепа, као онда када нам је упорно и дуго показивала како се пише коса танка и усправна дебела, како да пишемо штампана и писана слова, како да сабирамо, одузимамо, како је лепа отаџбина у којој живимо, и како немам појма да певам “Сејдефу мајка буђаше“ и како је Снежа Тишма то отпевала боље и баш онако како треба из своје клупе до прозора.

Никада нећу заборавити како нас је учила бонтону, од ње сам чуо да би доручак требало појести сам, ручак поделити са пријатељем, а вечеру дати непријатељу. Цица ме је научила да се не каже “метнем“, него ставим, и да нисам гледао на “телевизору“ него на телевизији.

Довлачила је однекуд самолепљиве црвенкапе и вукове само да нам боље исприча причу, писала најлепша слова, показивала нам како са бројевима и развлачила географске карте. Није нас пустила да одемо од ње ако нисмо умели да кажемо “добар дан“ и “хвала“, и научила нас је да се понашамо за столом, да певамо химну као један, и да је много важно да будемо другари.

Све је знала, и зато смо, онако мали, плакали као киша када смо се растајали од ње. Као да се растајемо заувек. И има ту истине, али само помало. Јер, иако нам никада више није уписала оцену у дневник, увек смо се питали шта би сада рекла и да ли се тако каже.

Мени је много лакше него многим мојим другарима који више не живе овде и који морају да се сећају учитељице. Ја јој редовно кажем добар дан.

Редовно виђам нашу учитељицу.

Уз њу, као да видим све вас.

Нек сте живи и здрави, где год да сте, другари из IV-a, са све нашом Цицом.