Кажеш да си у трећој карми од постанка света, а мени је то свеједно. Недостају ми једноставне ствари. Фали ми тишина и обред испијања кафе у неко лењо касно после подне.
И ова покисла аура, тврдиш, вуче остатке душе. Њих ће неко једном извући као ситниш који поравнава кусур.
Јеби га…
Ја насупрот себи имам стотине ђака у које и јесам и нисам веровао. И неки су ме убедили, а неки и нису – али ниједан ме није разочарао.
После књиге “Лева страна друма“ Дејана Стојиљковића, мислио сам да ме још дуго нека књига неће тако “померити“… Тако сам и ушао у градску библиотеку… Тешко сам се одвојио од “Друма“ и онако, без везе, питам се, шта је вредно даљег читања…
“Топ је био врео“, Владимира Кецмановића, по хиљадити пут ми се намеће у тим препорученим насловима мајданпечке библиотеке (у којима има и моје “Безимене“, морам да поменем)… И, најзад, узимам ту књигу…
Какав јебено невероватан флеш…!!!
Ако нисте прочитали овај роман, онда обавезно то учините…
Убио ме је горе него ракија.
Убиће свакога ко мисли да је рат само једноставан “плус“ и “минус“…
Убиће свакога ко мисли да је рат само једноставан “Србин“, “Муслиман“ и “Хрват“, понајвише “Југословен“…
Убиће и свакога ко је уверен да је у праву…
Ово морате да прочитате…
То је све…
На бувљаку поробљених душа, слободи се нико не нада. Њене плагијате развлачи само циганин-шибицар који пушта муштерије да сами изаберу погрешну кутијицу. Око њега је гужва.
На неким споредним тезгама, нуди се сумња. Јефтино, као половна роба.
Слабо иде. Скоро, па и не иде.
Нико не жели да сумња. Сви верују да знају.
Држе се гомиле.
И, као по правилу, нагазе кутијицу под којом нема ничега. Ничега… Осим празнине…
Тада посумњају. Али, касно је… Сумња онда већ превише кошта.
Кад се пробудим, поспано и мамурно препознајем јутро. Нижу се устајали звукови који се понављају у недоглед, годинама. Забадање корака у асфалт влажан од магле, потмуло рулање лифта… Шкрипа и цвиљење контејнера којег половна смећара “Комуналца“ подиже на своју грбачу.
И превише за споредну улицу споредног града као што је мој.
Истетураћу, пре или касније, у још један датум на календару, међу познате фасаде и мање више позната лица.
И мислим, има ту нешто, кад овако матор сваки дан прошетам кроз детињство.
Пустио си савест да побегне у ритама. Сада глумиш живот на склепаној позорници, у представи чији је једини гледалац режисер.
На располагању су ти научен текст, пригодна расвета и гардероберка у зрелим тридесетим. Ту је и пиће по повлашћеним ценама у бару у подножју зграде, мада и поред тога неко обично позове неколико тура за глумце у ћошку.
Уме да буде тешко, али не мариш. Глумиш. Знаш да то ниси ти.
Понекад само, код куће, када скинеш шминку и заборавиш текст, заболи.
Савест.
Онако полугола, није могла да побегне даље од јастука на којем ћеш покушати да заспиш.
