Знаш Ти

У њој постоји онај трун човечности већи од свих планета које Си саздао. Према томе не можеш да останеш равнодушан.

Знаш Ти. И знам ја.

Јер, када Си стварао покорне, њу си створио. И када Си стварао трпељиве, њу Си направио, можда прву. Када Си добродушне сејао по земљи, мени је допала да буде сестра.

И хвала Ти.

Знаш Ти. И знам ја.

Она сада стоји као спона између Тебе и мене. И Теби и мени једнако је важна. Верујем да је заслужила мир у Твом рају. Ипак, пусти је да и даље буде миротворац у овом паклу који живимо.

Теби је све могуће.

Знаш Ти.

А ја Те само молим, Господе.

Advertisements

Најбољима

Облаци натмурили лица, посивели, набрали се и плачу.

Небо, немаш појма. Ти не смеш да будеш мрачно онда када су ти најбољи близу. Кажем.

Знам, шапуће киша, мени је само жао што се они опет враћају вама. Макар и на реверс.

Јер знам какви сте.

Умирућа звезда

Како си ти само умела да управљаш вулканима које смо чували по остацима заједничке прошлости.

Уђеш, тако, у мисао или сан, звук или мирис, и заротираш стварност, као да је нема. Помериш земљину осу и учиниш да свет почне да шени тражећи милост.

Онда пукне сјај, заслепљујућ као умирућа звезда.

И поремете се хороскопи по дневним новинама, порталима и недељним забавницима.

И ја стварно верујем да је све то због тебе.

И можда и јесте.

Тајни углови

Стварност је, можда, по својој природи савршена и округла, али у тој циркли мора да има тајне углове по којима скрива наша лудила. Из њих виримо као рањене животиње и дишемо тешко као смрт.

Колико ли смо се пута срели у том мраку?

Некад искежених зуба, спремни да се покољемо као звери.

Некад балави и влажни, као да водимо љубав.

Слобода испод синапси

Могу да погубим речи по тишини. Прихватљиво је. Ћутање уме да буде налик на мудрост, чак и када нема никакве везе са њом.

Могу да погубим и конце у овој бескрајној луткаријади у којој све марионете личе једна на другу. Један те исти трбухозборац изговара речи за све њих.

Свеједно је. Можда.

У овој игри, кажу, нема победника.

Али…

Можда има макар мрва слободе.

Оне, наизглед невидљиве, скривене у мислима које живе дубоко испод синапси, тамо где не допиру фреквенције и антене. Оне којој не могу да нареде каква мора да буде.

Избеглица из лудила

Равнодушан сам према хистеријама свих врста.

Посматрам их са стране, уз кафу с млеком, без шећера. Прате их велике речи, тешке увреде и људи са уским погледима на свет.

Понекад их видим као забаву, понекад као заблуду.

Чешће као ово друго.

Али, кад видим колико их има, осећам се као избеглица из лудила.

Шоља

Знаш, са носталгијом се сећам времена када смо убадали исте жеље у различите шоље. Умели смо да седимо и километрима, понекад и континентима далеко.

А у ствари…

Далеки смо постали тек онда када смо у исту шољу почели да убадамо ужасно различите жеље.