Са чика Божом, Букијевим татом, први пут сам озбиљно комуницирао преко друштвених мрежа. Можда би се то могло рачунати као упознавање. Привукле су ме његове приче о нашем малом граду. Писао је неуморно и упорно. Ја не волим да читам дугачке “статусе“ на фејсбуку. Често је то тешко губљење времена. Али, мало помало, његове статусе сам почео да читам. Пажљиво и помно. Почео сам и да их коментаришем. Некад позитивно, некад помало и негативно, јер нисмо чика Божа и ја били идеолошки истомишљеници, о не… Далеко од тога. Али, били смо истомишљеници по питању нашег града. Волели смо Мајданпек. Свако на свој начин и свако из визуре свог доба које је у њему провео.
И тако, опет мало помало, зближисмо се нас двојица. Почесмо и да се дописујемо. Стално ме је опомињао да му није остало много времена и да све своје кораке мора добро да одмери, а ја га, да будем искрен, нисам схватао баш озбиљно. За мене је био крепак баш као момак којег описује у својим причама о младости. Причао ми је и о својој жени Ради која је крхког здравља. Иако је никада нисам упознао лично као што сам чика Божу, он се својски трудио да тета Рада буде поред њега у свакој од његових прича. Споменуо би је увек, макар кроз неку њену упадицу као што је она чувена: “Опет нешто куцкаш“. Схватио сам да је тета Рада живела тих, миран и спокојан живот поред нашег чика Боже. Није имала профиле по друштвеним мрежама, али је имала мужа који је упорно скицирао њен траг свуда где је могао.
У међувремену, чика Божа Буљубаша написао је две сјајне збирке прича о нашем граду. И указао ми је ту част да делим са њим бину на промоцијама тих његових књига. И да кажем коју реч о томе што је писао, о свим тим временима и догађајима које је отргао од заборава. Биле су то лепе вечери, сале пуне људи, и људи пуни емоција. Ко је био тамо, зна о чему причам.
Елем…
Једнога дана видех чика Божину објаву да тета Раде више нема. Од тог дана и он је скоро сасвим утихнуо. Послао сам му поруку и одговорио је. Био је пун бола и сете, носталгије и чежње. Било ми је јасно да нам се стари чика Божа, онај пун духа, оптимизма и бритке речи, неће скоро вратити. Нисам му опет писао. Одлучио сам да сачекам, да одболује, да се подигне, да дигне главу и опет крене даље, колико може.
На жалост, нисам баш био у праву.
Непуна два месеца касније први пут на његовом профилу видех статус који није он писао. Знао сам шта је по среди, иако ми је било тешко да поверујем. Отишао и наш чика Божа. Није могао без своје Раде.
И заиста, када се после свега осврнем на све чика Божине речи… Њихова константа није само Мајданпек, већ породица. Отац, мајка, браћа, сестре, деца… Жена Рада… И унука Даница…
Све је то заједно она носталгија коју је дисао последњих година, све до последњег даха. И све је то оставио у својим причама, да сведочи о времену и људима којима је био савременик.
Не могу да се отмем утиску да је на крају отишао сувише тихо. А, опет, кажу да се у легенде ни не улази другачије.
