Нити

Расли смо заједно. Били смо другари. Оно баш. Умео сам да потрошим и оно што немам да превалим неке даљине и да му се нађем. Исто и он.

Живели смо у различитим друштвима, иза граница, пасошких контрола.

Држале нас неке нити. Младост, другарство. Сећања. Јебем ли га, нешто.

Делили смо приче. Речи. Дрхтали у танким виндјакнама у хладним зимама, кували стварност и испијали је заједно са вином од којег су нам бридели образи и запињале речи под пијаним језицима.

Ја палио цигару за цигаром, њему сметао дим. Роштиљали смо на обали потока уз који смо расли.

И, јеби га, ваљда је и време текло брзо као та вода. Мењао се поток. Мењале се обале. Мењали се и ми.

Ја оставио дуван, а чујем, он пропушио. И медитира.

Не чујемо се више, осим кад морамо. А углавном не морамо. Осим када неко умре. Некада давно смрт смо доживљавали много озбиљније и по сваку цену, међуградским линијама стизали да је испоштујемо и испратимо. Данас, када имамо аутомобиле и довољно пара, све завршавамо телефоном.

Кроз два минута нелагоде, изјавимо саучешће, и то је то.

Делимо и даље по неког истог пријатеља.

На жалост, не делимо више ништа друго. Баш ништа.
https://www.youtube.com/watch?v=uSx1U-etZ-k

 

Лепо васпитање

Певао бих.

Чекају речи, кажу:

– Само нас пусти, ми се увек сложимо саме, као лепо васпитана деца.

Увек ме насмеју.

Знам да је тако. То ме и плаши.

Лепо васпитање је сигуран пут ка пропасти у свету искривљених вредности.

Наиван.Супер.

Има томе осам година, добих једну дописницу-разгледницу. Непознато све, и рукопис, и печат, и марка. Тек када сам отворио и видео садржај, схватио сам од кога је и одакле је. Писала ми је Корнат из далеког Казахстана.

Нећу да откривам њено име, блогери је знају и то је довољно.

Један од првих постова по којима сам је упознао (можда баш и први) носио је наслов “Наиван. Супер.“ и у њему је причала о свом оцу. Могуће је да сам кроз тај текст први пут упознао и Корнат и њеног тату ког смо наставили да зовемо Наиван.Супер. по роману Ерленда Луа.

Има свега неколико блогера из тог доба са којима сам и данас у блиској људској вези. Корнат је једна од њих. За протеклих осам година причали смо дуго и искрено. Не другарски, нити пријатељски. Другачије. Причали смо као брат и сестра. Она је Личанка, као и моја мајка. Корнат ми је прва из прве руке описала село моје мајке, Доњу Плочу, брдо Зир, послала ми је слике које сам касније показивао мојој Драгици, а она их препознавала на екрану мог компјутера. Никада ми се није пружила прилика да одведем своју мајку у њено родно село, као што је желела, али тог послеподнева макар сам јој приуштио да види изворе и брда које је памтила осам деценија.

Колико сам ја Корнат причао о својој мајци, она је мени исто толико причала о Наивном.Супер. Он је од оне, учитељске феле. Човек који уме са децом. Још боље, био је сеоски учитељ. Наравно. Другачије се не може постати ни Наиван, ни Супер.

Другачије ни Корнат вероватно не би била Корнат.

Испричала ми је много прича о Наивном.Супер. Овај би пост почео да стреми макар ка новели када бих се сад упустио да причам о томе. А не би требало да буде опширан. Било би лепо да буде једноставан, мудар и добар, баш као Наиван.Супер.

Елем, Корнат је добила ћеру, ванредно Наивно.Супер дете. Сувишно је рећи да је ћера, осим сјајних родитеља, имала ванредно Наивног.Супер деку. Имао сам ту срећу, част, или шта је већ, да их све упознам. И баку и деку, и тату и маму, унуку… И из те позитивне збрке у мојој глави, остаће ми у сећању да су ме упорно служили неким колачем и да су били срећни.

Моја сестра Корнат наставила је да прича. О ћери, о свету, о далеким блиским  световима у којима обитава, и о Наивном.Супер.

И о болести која га је начела.

У среду ми је јавила да је и он отишао. Верујем, негде дубоко у себи, да је и Наиван.Супер стигао најзад у свој Могорић, баш као што је и моја мајка у Доњу Плочу.

Јер, такви су Личани. Рекао би човек да су груби, а они занавек остану деца.

И сањају да се врате завичај.

Јесен у мају

Киша и мај не иду заједно чак ни онда кад се упаре.

А умеју то. Као данас.

Личе на лоше љубавнике. Читав дан нас лажу да су заједно. На крају оставе само влагу без икаквог задовољства. И усамљеног зрикавца који упорно и досадно троши жице свог ћеманета.

Само смета. Иритира.

Звучи као музика за фајронт, а нит се ко напио, нит је ноћ дошла по своје.

Само је јесен завирила у погрешан месец.

Микрофонија

Хтео сам да кажем нешто о слободи.

Предухитрила ме маска. И дистанца. И збуњени погледи људи.

И заборавио сам речи. И микрофон је почео да пишти, јер није навикао на тишину. Завијао је бескрајно, тек да подсети колики сам аматер.

Накашљао сам се да прекинем микрофонију и сви су се разишли, као по команди. Или можда у страху.

Око мене више није било никога. И није било више никакве сврхе да причам о слободи.