– Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас – кажем другару са којим обично прошетам градом увече, верујући да нам то помаже да скинемо који килограм.
– Негослава? Она што пише на дијалекту?
– Да, она.
– Радио си јој припрему за штампу?
– Е, баш та.
– Па, добро, како је испало?
Његово питање је више протоколарно, можда и помало незаинтересовано. Добро, можда и поприлично незаинтересовано, јер више сам му причао о техничким проблемима него о самој књизи. Сад ми се чини прави тренутак да исправим то.
– Ма, испало је супер. Драго ми је што сам учествовао у томе.
Он ме погледа онако испод ока, у стилу: ма јес’, ниси ми баш тако деловао…
– Не, стварно… – кажем.
Он сумњичаво слеже раменима. Каже да сам се стално жалио да има неких проблема са маргинама, са хедерима, бројем страна, овим, оним…
– Ма, пусти то – кажем – та књига је баш некако… Људска. И топла…
И тако, кренух да причам о баба Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине “покондирене тикве“ Феме.
– Чекај, стани, стој… – каже овај мој другар – Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.
– Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…
