Чика Божа

Са чика Божом, Букијевим татом, први пут сам озбиљно комуницирао преко друштвених мрежа. Можда би се то могло рачунати као упознавање. Привукле су ме његове приче о нашем малом граду. Писао је неуморно и упорно. Ја не волим да читам дугачке “статусе“ на фејсбуку. Често је то тешко губљење времена. Али, мало помало, његове статусе сам почео да читам. Пажљиво и помно. Почео сам и да их коментаришем. Некад позитивно, некад помало и негативно, јер нисмо чика Божа и ја били идеолошки истомишљеници, о не… Далеко од тога. Али, били смо истомишљеници по питању нашег града. Волели смо Мајданпек. Свако на свој начин и свако из визуре свог доба које је у њему провео.

И тако, опет мало помало, зближисмо се нас двојица. Почесмо и да се дописујемо. Стално ме је опомињао да му није остало много времена и да све своје кораке мора добро да одмери, а ја га, да будем искрен, нисам схватао баш озбиљно. За мене је био крепак баш као момак којег описује у својим причама о младости. Причао ми је и о својој жени Ради која је крхког здравља. Иако је никада нисам упознао лично као што сам чика Божу, он се својски трудио да тета Рада буде поред њега у свакој од његових прича. Споменуо би је увек, макар кроз неку њену упадицу као што је она чувена: “Опет нешто куцкаш“. Схватио сам да је тета Рада живела тих, миран и спокојан живот поред нашег чика Боже. Није имала профиле по друштвеним мрежама, али је имала мужа који је упорно скицирао њен траг свуда где је могао.

У међувремену, чика Божа Буљубаша написао је две сјајне збирке прича о нашем граду. И указао ми је ту част да делим са њим бину на промоцијама тих његових књига. И да кажем коју реч о томе што је писао, о свим тим временима и догађајима које је отргао од заборава. Биле су то лепе вечери, сале пуне људи, и људи пуни емоција. Ко је био тамо, зна о чему причам.

Елем…

Једнога дана видех чика Божину објаву да тета Раде више нема. Од тог дана и он је скоро сасвим утихнуо. Послао сам му поруку и одговорио је. Био је пун бола и сете, носталгије и чежње. Било ми је јасно да нам се стари чика Божа, онај пун духа, оптимизма и бритке речи, неће скоро вратити. Нисам му опет писао. Одлучио сам да сачекам, да одболује, да се подигне, да дигне главу и опет крене даље, колико може.

На жалост, нисам баш био у праву.  

Непуна два месеца касније први пут на његовом профилу видех статус који није он писао. Знао сам шта је по среди, иако ми је било тешко да поверујем. Отишао и наш чика Божа. Није могао без своје Раде.

И заиста, када се после свега осврнем на све чика Божине речи… Њихова константа није само Мајданпек, већ породица. Отац, мајка, браћа, сестре, деца… Жена Рада… И унука Даница…

Све је то заједно она носталгија коју је дисао последњих година, све до последњег даха. И све је то оставио у својим причама, да сведочи о времену и људима којима је био савременик.

Не могу да се отмем утиску да је на крају отишао сувише тихо. А, опет, кажу да се у легенде ни не улази другачије.

Учитељица Цица

Упознали смо је давне 1976. године, на измаку лета, првог дана школске године. Онако збуњене и мале, нас ђаке прваке разврставали су у три реда. Нас из првог до врата узела је учитељица Цица. Она нам је била друга мајка наредне четири године. За то време научила нас је стварима које смо запамтили за цео живот. Да пишемо, да рачунамо, да множимо, али и да делимо. Да делимо не само бројеве, већ да делимо са другима, оно што имамо, па и оно што можда нисмо имали.

Научила нас је како да говоримо исправно, како да се понашамо за столом, у друштву, на улици. Научила нас је да је живот једна велика неиспричана прича и да ћемо га до краја открити можда негде у будућности, а можда и никада, али да је важно да храбро идемо кроз њу, да будемо поштени према себи и другима и да никада не одустајемо.

Наравно, није нас научила да у свему будемо најбољи, али јесте да дамо све од себе да будемо бољи. Најважније ствари којима нас је научила и нису рачун или азбука, коса-танка, усправна-дебела, нити су то рељеф, екосистеми или саобраћајни знаци. Уз Цицу смо научили да препознамо вредност својих поступака, јер је умела да учини да нас груди различито стежу када учинимо нешто добро или нешто лоше.

Рекох да нам је била друга мајка четири године. И погреших, јер није тако. Цица нам је била друга мајка читавог живота. Увек нас је звала својом децом. И никако другачије. “Ево иде моје дете“, рекла би, или “ево иду моја деца“. А ми, “Цицина деца“ данас смо раштркани по целом свету. Готово да и не памтим да ли смо се икада више састали сви заједно после оног последњег дана четвртог разреда када нас је Цица испратила у ону неиспричану причу коју је звала животом. Испратила је и многе друге генерације после нас. На стотине нас раштрканих и далеких можда ће данас макар у неком ирационалном, виртуелном свету да споји вест да је наша учитељица Цица дошла до краја приче којој нас је учила и преселила се у једну другу. И сигуран сам да је тамо отишла спокојна и мирна, јер је тамо чека њен Вуле чији одлазак никада до краја није преболела.

Симболично, опет је септембар. И опет звоне школска звона и јесен доноси раскошне боје. Можда је то право време за једну учитељицу да крене даље. У неке друге светове.

Сашка на својој тераси

Јавила ми се пре неколико месеци неким тужним поводом. Пита, да ли је стварно истина да нашег друга више нема, и кажем јој да јесте… Испричасмо се. Било ми је бескрајно драго што смо се нашли на далеким хемисферама света који је безнадежно почео да трули.

Сашка живи у Торонту, а ја живим у стану у којем је она одрасла. Каква луда слика, зар не? Некада давно дружили смо се са истим другарима, дочекали заједно ону нову годину на коју сам ја дошао право из војске. Имамо заједничку фотку са те журке на којој смо више славили одлазак старе, него долазак нове године.

После ми је опет писала. Каже да је то зато што ја стално пишем. Каже још да воли да чита моје постове, али почео сам да је плашим. Углавном пишем о онима који су… Отишли. Оно, заувек.

Напиши понекад и о нечему лепом, каже Сашка.

И данас сврати код мене и Бобе. Са своје две дивне ћеркице, Ланом и Таром. И оним очаравајућим осмехом за који не постоји курс. И Боба јој се обрадује још и више него ја, мада је познаје само са оне слике и из прича. А ја сам јој се баш обрадовао. И сви заједно, и Сашка, и Боба, и Лана и Тара, и ја, седимо на тераси и врти нас тај ролер-костер радовања.

Не траје дуго, не више од 15 минута.

За девојчице не знам, њихова је кућа вероватно ипак далеко од ове адресе. И од стикера на стаклу изнад врата који Сашки тако много значе. Али, Сашка, Боба и ја намирисали смо носталгију, сигуран сам. Шта друго може да смеша даљина и тераса коју тих четврт сата сви делимо као своју…?

Вртимо неке приче које нам се чине прикладним. У ствари, о чему год да смо причали, било би прикладно. Време је кратко, а осмеси искрени.

И много су нам пријале. Сашка, Лана и Тара…

Када сам им махнуо са терасе, удари ме туга, онако без везе, без разлога. Али, рекох себи, написаћу нешто о овом сусрету. Нешто лепо. Никако тужно.

Речи отшелнице

Све моје речи су отшелнице. Живе ван познатих светова. На крају, врте се као коцкарски дуг, две лоше коцке које на столу пресвученом зеленом чојом дају безначајан збир.

Тако то иде.

Тражио сам боље карте у овом казину који зовемо животом. Некад није ишло, некад сам блефирао. Али, било је и када сам умео да сложим боју или флеш.

И да вам кажем, вредело је.

Речи ми никада нису донеле порше. Али, сваки пут су призвале људе.

У полусну

Ноћ је зифт црна и тешка као смола. Перачи улица управо су прошли испод мог балкона. Иза себе су оставили ваздух пун влаге који личи на океан, мртав и слан попут оног мора у обећаној земљи.

Мраком промичу кораци, пси луталице и пијани гласови који кривудају ка кућама.

Нови дан нестрпљиво чека поноћ, да ступи на сцену историје и одигра своју 24-часовну представу. Једном, и никад више. Желим му да остане неупамћен. То је највећа привилегија коју историја може да подари неком датуму.

То је то. Гасим све.

Када кулер престане да брекће, за њим ће остати делимична тишина и полутама. Прво ће нарушавати редак саобраћај и пијани пролазници, а друго улична расвета којој је немогуће побећи.

Остаћу и ја. У полусну.