У Хиландарској трпезарији (бар у то време) било је три реда столова. За централним, у средини, седе монаси. Игуман је у челу. Иза игумана, један од монаха или искушеника чита житија светих или шта друго пригодно. Гости и мирјани седе за столовима који се налазе у редовима са једне и друге стране тог централног.
На столовима се већ налази јело, у дубоким лименим порцијама и хлеб у корпицама. Мешен, домаћи. Ту су и старинске флаше са широким грлом у којима се налази чувено хиландарско црно вино, али оне су прекривене салветама. Не дирају се све док игуман не да знак звонцем.
Прича није забрањена али је непожељна. Можете тихо затражити корпицу са хлебом или нешто слично, али ништа више од тога. Ако гости причају за време јела и посебно ако ометају монаха који чита, није реткост да игуман да знак да је обед готов много пре времена. Када он то учини, јело се оставља и трпезарија се истог тренутка напушта.
Ми смо били пристојни гости. Нисмо разговарали осим ако је неко тражио да му се дода хлеб или нешто слично. Тако су наша оба обеда тамо потрајала сасвим довољно да у сласт поједемо оно што је било у нашим порцијама. Не сећам се тачно шта је било на менију прве вечери, али следећег дана, за ручак смо имали неку врсту гулаша од морских плодова. Пробали смо и вино. Ако се нађете тамо, немојте се куцати чашама и наздрављати, то такође није у складу са хиландарским правилима. Просто, наспите и кушајте. Прави нектар. И не, не можете се напити, нећете за то имати ни времена, а ни довољно вина. Ипак је то манастир.
Порције су обилне, једна је сасвим довољна да утоли и највећу глад, али ако некоме то није доста, има сасвим довољно нетакнутих порција по столовима које се слободно могу узети и појести.
Томе знатно доприносе и хиландарски монаси. Нисам могао да не приметим шта они раде и они су у овој причи – прича за себе.
Наиме, нико од њих неће појести читаву порцију која га чека. Неки од њих (врло мали број) добар део оброка преспу у неку од празних чистих чинија којих увек има по столовима, па поједу остатак из своје порције. Али, највећи број уопште и не окуси своју порцију. Само је у тишини пребаце на први слободан сто. Пред монасима стоји неколико чинија са ченовима белог лука и корпице са хлебом. Великој већини монаха то је, заправо, оброк. Бели лук и парче хлеба, а неки не окусе ни хлеб.
Када игуман зазвони, обед је готов.
У миру и тишини сви напуштамо трпезарију. Ако је вечера у питању, враћамо се у храм на вечерњу службу, ако је ручак, свако одлази на своје послушање, а ми, гости-домаћини, онако како нам савест налаже. Нико нам не брани да помогнемо монасима, у било чему – од прања судова до радова у пољу. А опет, можемо и да обилазимо здање.
