Ломи се март.
Не зна да ли је довољно био зима, ил’ је поранио с пролећем, па се тражи. Час сија, час завејава. Као да је пијан, сачувај ме Боже, изломиће шта стигне.
Висибабе и некако, али штета воћа.
И људи…
Ено га, броји последње дане, и једва чекам да га истргнем из календара.
View original post 317 more words
Шта да ти кажем, можда си, у ствари, на време отишла.
Настаде одједном неки помор, и пустош, и много тога што је тешко разумети. И страх.
И пролеће је почело децембарским снегом. И људском бедом. И пустим улицама.
Мени се све чини да је свет одлучио да те ожали на свој начин. Или неко други.
Углавном, ствари су чудне. А мени дође да те позовем и да причамо о томе. Онда се сетим да не могу. Па се ухватим неких других рутина које сам почео да градим у ово доба чудног заточеништва.
Љуштим воће. Кувам чај.
У свакој од њих живиш бар мало. Саветом који памтим. Не би веровала колико их има.
И сваки је користан. У ова смутна времена.
Сваки је користан и леп. Као ти што си била.
Расклопио се свемир на делове и просуо без реда.
По соби леже мртве планете, лелујају поремећене гравитације као да је реч о покиданим опругама. Сателити се праћакају као рибе на сувом, а Сунце увређено ћути.
Умрсиле се орбите, личе на каблове иза кућишта компјутера којима се не зна ни почетак ни крај.
Туце сам бескраја потрошио за неколико дана и секунде развукао до вечности. Време се свело на безвредну, релативну ствар за којом сви јуре, а нико је не стиже.
Чујем једнолике тактове сата како се бесмислено сливају низ зидове.
По навици помислим да би можда требало да окренем познати број телефона. А онда се сетим да тамо више нема никога ко би примио позив.
Знам то. Само не знам шта бих са собом.
Најраније сећање на њу сеже у кухињу нашег стана на петом спрату, у улици Капетанској, тада број 69. Као година мог рођења. Бројеви су се мењали, али зграда, улица и стан остали су исти. И кухиња. У њој нас двоје, она већ девојка, и ја, балави нестрпљиви клинац који учи да црта.
Птицу.
Сову.
Ту је и оно када су ме она и Гаша, тадашњи момак, после и муж, водили поред Пека, кроз данашњу Карађорђеву, са све оним фармеркама звонарицама и дугим косама, као да су тек изашли из чувеног Формановог филма. Такви су и били, бунтовници не баш без разлога, али једнако весели и срећни, попут Бергера или Џени. Зачудо, Гаша није певушио хитове из “Косе“, већ “By the rivers of Babilon“.
Памтим када се родио Миша. И његово рано детињство проведено у Мајданпеку. Постао сам ујка са седам година. Није мала ствар.
Памтим и када се одселила у Бор, у мали стан у француској колонији. Памтим и првог пса Бапсија, названог по маскоти Светског првенства у аматерском боксу. Памтим и како сам волео да дођем тамо, како су сви њихови пријатељи били чудно духовити, и како сам понекад имао осећај да су они стварни ликови из серије “Грлом у јагоде“.
Онда је дошао и Пеђа, чигра која се увек питала да ли је стигао превише касно да буде вољен као и први. Није. Оних шест година кашњења успешно је убијао невероватном динамиком свог постојања.
Са тринаест сам имао два сестрића. Зајебана одговорност. Никада се нисам снашао како треба.
Тог лета, ’82., први пут сам негде отишао сам, без родитеља. Она је то средила. Рекла је мами и тати да ће пазити на мене, и да ћу моћи код ње да гледам Светско првенство у фудбалу на телевизору у боји.
Био сам јој неизмерно захвалан.
Нешто касније, преселили су се пар улица изнад, у чачанске солитере. Велики, трособан стан. Сви смо били тако срећни.
Памтим “хај-фај“ стерео. И “Ану Карењину“ коју сам читао у том стану зимског распуста те 1985/86, уз први ТВ “ноћни програм“ под називом “Црна овца“ на ТВ Сарајево.
Памтим како сам следеће школске године постао борски ђак и памтим како ме је сека поново учила како се црта. Овај пут не птица или сова, већ елипса и Архимедова спирала.
Памтим како смо се оне ’93. срели на београдској Железничкој станици (које више нема) и како јој је Боба дала неке конзерве из избегличке помоћи, а она их одмах однела даље, у госте.
Памтим како је узела годишњи одмор и дочекала Растка из породилишта, и како га је купала и преповијала тих дана. И како га је неизмерно волела. И како је, двадесет година касније, победнички подигла песницу на својој самртној постељи када је чула да је положио још један испит.
Памтим безброј ствари.
Никада нећу моћи да их набројим.
Али, нема ни једне у којој је не памтим као некога ко дарује.
Још синоћ, седео сам поред ње. Поред њеног осмеха и погледа. То је све што јој је остало. Можда мало, али довољно за њу, моју дивну секу, да нас све загрли на крају.
И да јутрос оде.
Тихо.
Као одвезан сплав.
Као сова која је заборавила да заспи у рано јутро, него се замислила и одлетела.
Чувај крила, анђеле мој.
Сцена је мутна.
Имамо сумрак, имамо облаке и кишу. Имамо тескобу на постељи и два плава ока која збуњено посматрају свет око себе.
У њима љубав.
И имамо душу коју у оронулом телу чува још само срце. Снажно као лав, лупа брзо као да дрхти. Од премора, не од страха. Налик на миша који више нема куд пред мачком, али ипак тражи излаз.
И у свему томе љубав.
Имамо и тај тренутак у којем ваља рећи нешто. Нешто важно и посебно.
Многи мисле да ја знам са речима, али, у ствари не знам.
Моја сека зна. Нашла је две најлепше за Бобу:
– Срце моје.
Мени је даривала осмех. Загрљај. И жељу да ме види.
Знам да смарам, и није ово за причу. Само, мени се прича. Па, мало причам, а мало плачем.
Ионако ме ретко ко чита.
Не замерите.
Да ли да дођем да те видим последњи пут?
Или да пустим
да последњи пут буде онај прошли
када сам се још надао да ћу те видети опет?
Јер
желим да ти кажем још толико тога,
што можда нисам.
Вероватно нисам.
А бојим се да бих све заборавио
ако знам да више нећу имати прилику за то.
Или још горе,
одвалићу нешто глупо,
нешто због чега би се тужно смејали у тишини,
нешто што није нимало важно
и било би ми жао,
бескрајно жао,
што сам последњу прилику да кажем нешто лепо
уступио бесмислицама.
