Зиповане душе

Све је пусто.

Свет постаје архива бивших слика.

Узалуд падају кише на земљу суву и тврду као бетон, изгажену и изглачану, без иједне пукотине кроз коју би се ушуњао живот.

Заробљене и смрскане, биљке раскошних боја, без сокова, мртве, сведене на две димензије, леже између оловно тешких страница хербаријума.

Личе на зиповане душе. Празне и исцеђене. Као пелет спреман за котао.

Advertisements

Бачки Грачац

Појави се ретко, али увек му се обрадујем.

Бачки Грачац мирише на детињство и паприкаш. На pino silvestre који сам делио са братом од ујака тог лета препуног голубова и кравље балеге. На досадно бескрајну равницу у којој дан најдуже траје.

Ја сам онај пас који је волео возове. Све. Од брзог, пословног, који је увек каснио до престонице, па до неугледног шинобуса који је у то мамино село увек, зачудо, стизао на време.

Волео сам и станице. На преседању у Београду куповао сам стрипове, а у Новом Саду лозове. (Данас знам, сваки је био добитан, мада то тада није деловало тако.) Пре тога бих преспавао код браће и сестара. Мирише и на Баново Брдо и на Париске комуне. На градска светла и шкрипу кочница ноћних превозника.

И на неоне. То сам посебно волео.

Највише мирише на јутро у швапској кући на лакат. На доручак. И бачки сто којег би се и шведски постидео.

После мирише на улицу препуну другара. На труле кобиле и жмурке. На прве љубави.

Данас је тамо сасвим другачије. Кажу да су опустеле улице, да скоро да и нема деце и да крушке пред капијама нема ко да краде.

Али, ипак… Негде… Замирише нешто. Pino silvestre, голубови или паприкаш. Тај мирис појави се ретко, али увек ме врати у детињство.

И у тај, наш, Бачки Грачац.

(Бе)Значајан тренутак

Био је неки бесконачно безначајан тренутак.

У њему безброј неважних ситница на које не обраћамо пажњу. Поштар убацује рачуне у сандучиће. Комшија закључава врата. Цимет пада на површину гриза у чијој ће скрами оставити своје смеђе трагове. Кроз једва одшкринут прозор, мирис уморног дана стидљиво се додирује са устајалим ваздухом у соби.

То је најужи круг постојања.

Нешто даље, бабица дочекује живот на својим длановима. Ожалошћена породица баца груменове иловаче на чамов сандук. Лептир слеће на свенули цвет.

Још даље, дежурни официр велике војске решава укрштеницу поред бојевих глава. Ексцентрични научник пере руке пред ужину. Талас спира алге са укотвљеног рибарског брода у неком од океана.

Најдаље, лете комете, петљају се свемири, кривуда време мерећи вечност.

Био је то тренутак у којем је могло да се догоди било шта на свету.

А мени је једино био важaн секин глас у слушалици:

–  Добро сам, Деки.

 

О ланцима, трговачким и неким другим

Из мог угла, “Лидл“ је једноставна глобалистичка прича из које вероватно више нема излаза, али је барем можемо објаснити, ако ништа друго.

Имао сам прилику да посетим “Лидл“ у неколико држава, и није ми намера да критикујем тај ланац. Они раде своје. Оно што је мени било занимљиво у свом овом лудилу око отварања продавница у Србији, јесте да се већина примила на причу о “Лидлу“, а ретко је ко приметио да су медији од тога направили читав спектакл. Да су околности другачије, да нису толико проглобалистичке, то би било ненормално и неразумно, бар са становишта медија, јер је реч о реклами коју иначе плаћа онај ко од тога има користи. Вероватно је реклама плаћена и у овом случају, али то сигурно није учинио “Лидл“.

Елем, рекох већ, сам “Лидл“ није нешто што “никад није виђено“ на овим просторима. Реч је о обичном приватном ланцу трговина који има својих предности и мана као и све друге сличне фирме. Иначе, економски слабашне земље и њихови грађани уопштено гледано нису много доброг видели од таквих ланаца. Тачно је, у општој беди годи да се купи штошта квалитетно по нешто приступачнијој цени, али генерално, све то иде само у корист свеукупне штете, јер овакви ланци обично убијају домаће произвођаче, они пропадају, а ланчана реакција доводи до тога да неки други људи остају без посла, држава остаје без профита који ће “Лидл“ однети у Немачку и сви заједно ће бити још сиромашнији и још срећнији што имају “Лидл“ у којем могу јефтино да пазаре.

Све док буду могли да пазаре.

Када то више не буду могли, “Лидл“ ће покупити своје пинкле и отићи на друго место. А они који остану више неће имати ни пара, ни “Лидл“, ни домаће произвођаче и продавце. И неко ће нам тада рећи – јбг, то је тако, били сте неспособни да се изборите у тој трци. Оно што вам ти људи неће рећи, то је да су ти страни трговински ланци дебело фаворизоовани разноразним субвенцијама које домаћи продавци немају, да су страни снабдевачи тих ланаца у дебело повољнијем положају у односу на наше, па на крају свих крајева испада да грађани кроз те субвенције плаћају да страни ланац има бољи статус у односу на домаћи. И онда, прилично лицемерно, кажу – извините, то је тржишна утакмица у којој је домаћин изгубио. Јесте, али је почетни резултат био 5:0 за госте имали су играча више и судије на својој страни. Срамежљива публика која је платила да гости раскантају њихов тим, док је утакмица трајала, уживала је у јефтиним кокицама, кикирикију и сунцокрету. После утакмице, када сви оду, остаће збуњени и сами јер око њих више неће бити ничега. Само остаци ланаца, трговинских и свих других, којима су били оковани док је представа трајала.

Не волим јесен

Спустих се са свог другог спрата, прилично нехајно, и на излазним вратима солитера видим неку нову умрлицу. Осврнем се, загледам се…

Јбт…!

Стефа…!

Звали смо га и Стипе, ко зна зашто. Ваљда је личио на неког, или нам је само надимак личио на то име, или… Некад сам знао зашто, данас се више не сећам… Можда ће ме неко подсетити, једном, када прочита ово. Мада то уопште и није важно.

Стефа је мој школски друг. Знали смо се и раније, али у истом одељењу били смо од петог до осмог основне. И, знате, он није био само школски, био је сјајан друг.

Стефа је био и чудан и добар лик. Данас ми је јасно да се већина другара фолирала да слуша R’N’R. Стефа је и тада говорио да он највише воли да слуша свог кума Мирослава Илића. Због Стефе сам знао неке Мирославове песме, не зато што их је мој друг наметао, него, просто, зато што их је помињао.

Стефа је живео у солитеру у којем и ја сада живим. И дешава ми се, понекад, да када се овом нашом улицом пуном липа запутим кући, помислим да сам пошао да чекам Стефу. Као некад. Да идемо на фудбал, пљескавицу код Борија или било шта друго… И, наравно, одмахнем главом и вратим се у стварност. Стефа је отишао у оном таласу када је мајданпечким рударима речено “take money and run” или чекајте затварање рудника у којем ћете гајити печурке и пужеве.

И мој друг Стефа тада је напустио град.

И вратио се данас.

Изненада. Промашио је улицу пуну липа и отишао право на Ново гробље.

Неочекивано за све нас који смо га познавали.

Чеках га и данас нестрпљиво, као некад, да не закасним на први час. Последњи пут, на жалост. Јер, некад сам га чекао да идемо на фудбал, а данас да му тело сместе у гроб.

И вазда је каснио, мој добри друг.

Нек му је вечна слава и хвала.

Миле Тошиба

Иако га зову Тошиба, Миле није Јапанац. Наш је. Надимак је, ваљда, добио по некој од камера које је дужио.

Да се вратим на то, онда.

Миле је један од првих сниматеља у локалној Радио Телевизији Мајданпек. Ишао је на курсеве и баратао је оним правим студијским камерама. Данас су камере мале, ситне као телефони. У његово време, камера је била налик споменику.

Био је поштован и онај кога је снимала, и онај који је снимао њоме.

Не знам да ли знате, али Миле Тошиба је снимио скоро све прилоге из Мајданпека који су емитовани на РТС последње деценије пролог века.

Када сам дошао у РТМ, Миле је већ био раздужио камеру и чекао пензију у монтажи. Не могу да га памтим другачије него као шерета. Гурао је своје предпензионерске дане и упорно се зезао када год би му се указала прилика.

А било их је.

И користио их је, само он и ја и још по неко зна како. И сви ћемо се насмејати на овом месту. И Миле, сигуран сам, јер Тошиба је шерет и зна шта је шала.

Када је отишао у пензију, сретали смо се на пијаци. Редовно. Суботом.

Вазда је збијао шалу на рачун ноге због које је шепао, и вазда ме је звао директором. Ни од једног ни од другог нисам успео да га одвикнем, штавише, он је мене навикао на те своје доскочице.

Његова ћерка је моја школска другарица и прошле недеље нас је обавестила да је Миле имао саобраћајну несрећу у којој је страдала његова здрава нога. Позвала је све који га знају да га обиђу, и ја сам обећао да хоћу.

И нисам.

Мислио сам, има времена.

А време је исцурило.

И не знам… Немам оправдања.

Јазбина

Био сам напољу док је имало смисла. Сијао свећом кроз немушти мрак. Из тмине су дували, пљували, кидисали на тај јадни пламичак којим сам се бранио од лудила.

Нисам имао право ни на то мало светла за сопствене потребе. Рекли су да им смета, да не могу да сањају своје снове.

Реже бескрајне гомиле бивших душа. Распалим светом тумарају мртви људи.

Не желећи да сметам, слободу сам повукао у сопствену јазбину. Мислио сам да ме тамо нико неће дирати.

Изгледа да нисам био у праву.

Осећам воњ њихових гонича. И топли дах који допире из узбуђених њушки које су намирисале плен.

Џаба сви моји локоти. Ући ће.

Не знам шта ће бити са мном. Ал’ слободу им не дам.