О љубави је реч

Кажу да у куване флаше стане за четвртину мање бензина. Нисмо проверавали, пристајали смо.

У куване флаше трпали смо све што смо могли. Млевени парадајз, фалш ракију и офарбану воду за коју смо веровали да је сок.

Било је тешко и мислили смо да не може теже.

Данас мерим шта да сместим у кувану душу. Чини ми се да се она скупи више него пластика, јер унутра више нема места ни за шта. Само за жену, децу и мали делић отаџбине за који су ми већ рекли да ће га убудуће царинити као мржњу. Одузимаће га као недозвољени терет.

А није реч о мржњи.

О љубави је реч.

Поноћна вода

Развучем тако живот са две стране поноћи, вечерње и јутарње.

Као рибар мрежу.

И чекам.

Јебо те…

Умем да чекам бар као ноћ. Умем и да не дочекам, бар као јутро.

Али, умем да слушам како звучи. Таласа по боковима приче. Мумла.

Не знам. Чини ми се….

Поноћ не може другачије него да шкрипи, свира блуз. И плаче.

6. август, Мајданпек

6. август, Дан рудара касних седамдесетих и осамдесетих. То памтим

Град и сва околна села била су пуна к’о конзерве сардина. Ваљда су зато још петог изјутра људи заузимали места на бетонској трибини испод шуме стадиона “под Старицом“. Само они најупорнији, спремни да преспавају на ћебету одређеном да служи само да ту прилику, могли су са најбољих места да гледају Ђорђа Марјановића, Чкаљу, Лепу Лукић, касније Лепу Брену и екипу, али увек сам крем тадашње естраде.

Када су организатори схватили да су стасале и неке нове генерације које не слушају ту врсту музике, негде тамо средином осамдесетих позвали су и прве рок-бендове. Они су свирали последњи, пред тада већ сабласно празним трибинама. А ја се са другарима попео на кућицу за гостујуће играче, искоса, иза бине, да их боље видим. Боље сам видео само гомилу празних бољих места испред себе, хах.

Ипак…

На страну све то, ко гостује, и слично…

Тај дан се ишчекивао, били смо тако узбуђени, као да је читава земља гледала у нас.

Били смо поносни не само на пуну сцену звезда, већ и на оне пуне трибине. Јер, ко закасни, тај заиста није могао да види ништа.

Био сам поносан и на мог течу који је за мене чувао увек бар колико за безнадежан слободан ударац врло искоса са десне стране.

Данас, кад размислим са ове дистанце…

Мајданпек је град за који се вреди борити, заиста.

Копнимо (из дана у дан)

Планету изједа рак плућа и нестају шуме у кркљању моторних тестера, секира и челичних клинова. Читаве џунгле нестају у ватри.

Пурњају фабрички димњаци. Стењу челичане. Поиграва врело небо по бетонској пустињи.

Морима круже танкери нафте и носачи авиона. Кључају, као чорба, од ракета којима их истом мером посипају и нобеловци и злочинци.

Наша трошна Кућа с муком начиње нови круг око Сунца.

Брекће, кашље и кочи.

И ми с њом.

Гушимо се као рибе на сувом, али не одустајемо. Сви паметнији су већ попустили, и нема више ко да позове на разум.

Људи се и даље играју богова на скученој мрви свемира.

И тако…

Воће је убио мраз.

Поврће је докрајчила суша.

Све мимо тога је генетски инжињеринг којем време ништа не може.

Кажу да је све под контролом. Вероватно и јесте.

Следе вести из спорта, па временска прогноза. Са осмехом најављују још неколико сунчаних седмица.

Технологија напредује.

А ми копнимо. Из дана у дан.

Ћале (видимо се у некој другој орбити)

Људи су обриси времена. Налик на комете, засијају, осветле део простора и времена, и онда оду. Њихов лет некад траје краће, некада дуже, али то и није толико важно.

Важно је да оставе траг.

Макар какав. Макар тек толики, да га се сећају само они који су га приметили. Они којима је осветлио део пута.

Могуће је да је ћале остао скривена тачка у бесконачним световима. Да се изгубио у бескрајима у којима је живео свој скроман живот. Да га је ретко ко приметио. Јер, руку на срце, ћале није летео на Месец, глумио на филму или био нека светска звезда.

Не.

Ћале је радио неке простије, али једнако важне ствари. Био је делић који се уклапао у слагалицу чинећи свет једноставним и природним. Био је дете, младић, човек. Био је муж и отац, деда… И прадеда.

Имао је своје тренутке и свој лет. Имао је и нас којима је осветлио мрак и држао нас за руку док нисмо нашли пут.

За њега неће чути велики свет, али то и није важно. Јер његов свет били смо ми, његова породица. Ми смо видели и посведочили његов лет, ми смо се родили из његовог постојања. То је довољно. Путовање се наставља.

Хвала ти, ћале, срешћемо се у некој новој орбити.

Нек ти је лака земља и Бог да ти душу прости.

Загонетка

Вуку ме речи. За рукав. Свака на своју страну. Лутају међу зидовима којима не знам састав, развлаче се као Аријаднино клупко и свака нуди спас.

Свака и јесте спас.

Свака коју напишем је нови корак до слободе коју ће ретки разумети.

Јер тако, ваљда, мора. У свету лишеном смисла, и проста прича звучи као загонетка.

Ванземаљци над Милановцем

Кажу да су над Дунавом видели ванземаљце.

А није то.

То су само звезде падалице које сам уловио на шарм и мало рудничке прашине бачене као прстохват соли на њихове неухватљиве репове. После тога су дивљале небом изнад Мироча и личиле на ваземаљце, исто као што то раде кедери ухваћени у чуварку и личе на муве.

Мислио сам да их сачувам, да им продужим век за дан или два, да добро промислим пре него што пожелим нешто загледан у њихове умируће трагове.

Није ми се дало.

Усликали их људи, дигли се медији, војска… Узбуркао се свет. Успаничио сам се и морао сам да их пустим.

Побегле су као и свака ситна риба, кркуша или клен, пребрзо да им видим траг.

За њима су остали чланци у новинама, нагађања на друштвеним мрежама и подијум по којем су плесале – празно небо у некој пепељастој нијанси црне…

Остала је и моја жеља које се нисам успео сетити…

И ја, загледан у тај тренутак који се више никада неће поновити.