Лепота циклуса

Неко рече вечерас како је природа раскошно лепа иако умире.

Био је један сјајан човек који ми је причао о тој појави упоређујући себе и жито.

– И ја сам – причао је – у својој младости журио да сазрим, дизао главу ка небу, баш као младо жито. Када је дошло зрело доба, зрио сам полако, зрна су сазревала, а ја сам био усправан и смео, баш као летњи клас. Када је дошла јесен, погнуо сам главу, као кад се клас повије и чека жетву.

Причао ми је да спремно и мирно чека тај тренутак.

– Као млад, бојао сам се смрти, сада више не – говорио је – јер, као и жито, кад ме сахране, родићу се опет.

Човек о којем говорим био је духом леп у то доба. Пун мудрости и поучних прича.

Био је налик на јесен. Физички стар, а душе препуне боја.

Био је миран као шума.

Као да зна да ће опет април и после те његове последње јесени.

Сетим га се увек кад полегне класје и отпадне лишће. И знам да је то само једно годишње доба које прво посиви, а на крају побели.

После ће опет доћи април. И пролеће. И буђење.

Јер, тако то иде…

Лешинар

Лешинар, претпостављам, нема чуло мириса. И ако га има, мора да је изопачено. Баш као и његов смисао за живот. Или смрт.

Какво задовољство може пружити ручак убљуван желатином трулежи и смрадом лешине из које кљуном пребира по распалим изнутрицама? Око њега пустиња и сунце које пржи. А он мирно кљуца и незаинтересовано осматра даљину.

Тамо, на рубовима непрегледног пешчаног пространства, врелина се игра са ваздухом и деформише линију хоризонта.

Он мирно прима жегу на своје перје и смрћу замазан кљун. И ужива у сунцу и песку, баш као да је на плажи.

Готово да дрема. Безбрижно. И лагано густира свеже остриге.

Угао посматрања

Ноћ је пуста и одјекује као празна просторија. Чујем струју како зуји. И далеке чопоре паса који не знају шта ће са слободом, па лају на шта стигну. На ветар, на лишће, на јесен.

Кажу да сазвежђа лудују ових дана. Умиру звезде, лете репатице, сударају се комете. Ври свемир.

Само у мом сокаку све спава.

Неко ће рећи да је слика депресивна и да се ова планета узалуд врти по небу.

А мени некако више личи на рингишпил и вожњу вредну пажње, цике и смеха. И суза. И свега.

Личи на дар.

Тил Ојленшпигел

Најјаче ми је када су вечно “толерантним“ НВО за све криви “националисти“, који нису толерантни према другим (нацијама), који не разумеју друге (нације), који “по дифолту“ мрзе друге (нације) и сходно свему томе НВО закључују да “националисти“ прогоне друге (нације). А у ствари, у реалном свету, НВО су равни фашистичким бригадама: НВО нису толерантни ни према коме ко не мисли као они, НВО не разумеју никога ко не мисли као они, НВО по дифолту не подносе другачије мишљење и сходно свему томе НВО пријављују све који другачије мисле “централама“ друштвених мрежа.

Могуће је да ће у новонасталој ситуацији и овај мој пост бити изложен казни на “Фејсу“.

Свеједно, рећи ћу до краја оно што желим, па шта буде.

Невладине организације су сва она друштвена лицемерја и мане која је у немачкој народној књижевности успешно исмејао Тил Ојленшпигел. Верујем да је ретко ко од њих чуо за тог Немца за којег се не зна да ли је постојао или није. Али, ја, ето, јесам чуо. Још као клинац. Јер ја сам и читао много још као клинац. И заједно са њим слатко сам се смејао свим глупостима надобудних људи који мисле да су паметнији од свих.

А у ствари то нису.

Исповест једног артисте

Нисам ја неко за страницу у читанци. Нити у уџбенику из историје. Најдаље што могу допрети јесу приче које се зборе иза леђа. Ипак, и то је нешто, да се разумемо. То је много више од ничега.

Тамо негде, у тој тмини, шапатом ће препричавати моје речи и после гласно тврдити да сам ништа. Да сам нула. Тек дебели артист плитког џепа и дугачког језика који је причао глупости.

Морам признати, тешко да има већег признања које свет, овакав какав јесте, може доделити некоме као што сам ја.