Преживљавање

Нису нас учили како се копају заклони од лудила.

Не помажу ту ровови, напротив. То је налик на природну непогоду, све је ветрометина. Бије у главу, у стомак, у ноге. У груди. Тамо притиска као ваљак. Напред и назад. Прећи ће хиљаду пута, само да убије и последњу вољу за дисањем. И животом.

Онда те прикаче на апарате. Телевизију, инфузију, респиратор. Било шта од тога. Више се ништа не питаш. Остаје да трунеш. Чини ти се вечно, али није.

Пре или касније помислиће да си коначно умро. И оставиће те на миру. Најзад.

Биће то прилика да најзад оживиш.

И живиш.

Празан талон света

Лутамо кроз имитације наших живота и љутимо се на сваког ко нам наруши наметнуту самоћу. Кушамо срећу под маскама и тамо смо сакрили све – осмехе, туге и остале непотребне гримасе.

Остале су само очи. Вештачке и празне, личе на потрошен штих.

У руци имам врло лоше карте, али нема везе. Са талона оваквог света и нема се више шта узети.

Мајданпечки биоскоп

Био сам шести разред. Довољно мали да будем дечак и довољно стар да ме хормони ухвате под своје. Посебно они који се одазивају на симпатија, ако не и прва љубав, она најранија за коју је увек питање да ли се рачуна. То су времена у којима још увек не разликујеш да ли те је Купидон погодио стрелом у срце, или сестра са дечијег инјекцијом у дебело месо.

Ја био у задњој, она у другој клупи. Имали смо све мале и велике одморе овог света да је питам да идемо заједно у биоскоп, али одлучио сам да је то питам на часу. Послао сам јој поруку на малом папирићу, како се то већ радило у та пристојна времена када су се наставници колико толико поштовали.

Пристала је тако што је и она мени послала поруку. На папирићу.

Нашли смо се у договорено време и стајали једно поред другог као потпуни странци, иако смо заједно ишли у разред и делили исте клупе и одморе. Купио сам карту за обоје и попут кипова смо заузели своја места.

Светла су се угасила и филм је почео. Ја га нисам пратио, а за њу не знам. Не гарантујем. Била је десно од мене и имали смо заједнички ослонац за подлактицу између нас. Био сам џентлмен и пустио сам је да се ослони. У ствари, било је то оправдање да не знам шта ћу са десном руком, па сам прво набио лакат између наших наслона. Држао сам га тако скоро пола сата, све док ми рука није пристојно утрнула. Једва сам је развио иза њених леђа. И даље без додиривања, искључиво преко наслона.

Иначе, филм тече, али ја стварно немам појма о чему се ради. Миц по миц померам руку са наслона на њена рамена.

Пре него што завршим ту операцију, филм је готов, светла се пале, а нас двоје излазимо напоље као да ништа није ни било.

И стварно, ништа није било. Али, тада, у мраку биоскопа, као да је било све.

Чика Божа

Са чика Божом, Букијевим татом, први пут сам озбиљно комуницирао преко друштвених мрежа. Можда би се то могло рачунати као упознавање. Привукле су ме његове приче о нашем малом граду. Писао је неуморно и упорно. Ја не волим да читам дугачке “статусе“ на фејсбуку. Често је то тешко губљење времена. Али, мало помало, његове статусе сам почео да читам. Пажљиво и помно. Почео сам и да их коментаришем. Некад позитивно, некад помало и негативно, јер нисмо чика Божа и ја били идеолошки истомишљеници, о не… Далеко од тога. Али, били смо истомишљеници по питању нашег града. Волели смо Мајданпек. Свако на свој начин и свако из визуре свог доба које је у њему провео.

И тако, опет мало помало, зближисмо се нас двојица. Почесмо и да се дописујемо. Стално ме је опомињао да му није остало много времена и да све своје кораке мора добро да одмери, а ја га, да будем искрен, нисам схватао баш озбиљно. За мене је био крепак баш као момак којег описује у својим причама о младости. Причао ми је и о својој жени Ради која је крхког здравља. Иако је никада нисам упознао лично као што сам чика Божу, он се својски трудио да тета Рада буде поред њега у свакој од његових прича. Споменуо би је увек, макар кроз неку њену упадицу као што је она чувена: “Опет нешто куцкаш“. Схватио сам да је тета Рада живела тих, миран и спокојан живот поред нашег чика Боже. Није имала профиле по друштвеним мрежама, али је имала мужа који је упорно скицирао њен траг свуда где је могао.

У међувремену, чика Божа Буљубаша написао је две сјајне збирке прича о нашем граду. И указао ми је ту част да делим са њим бину на промоцијама тих његових књига. И да кажем коју реч о томе што је писао, о свим тим временима и догађајима које је отргао од заборава. Биле су то лепе вечери, сале пуне људи, и људи пуни емоција. Ко је био тамо, зна о чему причам.

Елем…

Једнога дана видех чика Божину објаву да тета Раде више нема. Од тог дана и он је скоро сасвим утихнуо. Послао сам му поруку и одговорио је. Био је пун бола и сете, носталгије и чежње. Било ми је јасно да нам се стари чика Божа, онај пун духа, оптимизма и бритке речи, неће скоро вратити. Нисам му опет писао. Одлучио сам да сачекам, да одболује, да се подигне, да дигне главу и опет крене даље, колико може.

На жалост, нисам баш био у праву.  

Непуна два месеца касније први пут на његовом профилу видех статус који није он писао. Знао сам шта је по среди, иако ми је било тешко да поверујем. Отишао и наш чика Божа. Није могао без своје Раде.

И заиста, када се после свега осврнем на све чика Божине речи… Њихова константа није само Мајданпек, већ породица. Отац, мајка, браћа, сестре, деца… Жена Рада… И унука Даница…

Све је то заједно она носталгија коју је дисао последњих година, све до последњег даха. И све је то оставио у својим причама, да сведочи о времену и људима којима је био савременик.

Не могу да се отмем утиску да је на крају отишао сувише тихо. А, опет, кажу да се у легенде ни не улази другачије.

Учитељица Цица

Упознали смо је давне 1976. године, на измаку лета, првог дана школске године. Онако збуњене и мале, нас ђаке прваке разврставали су у три реда. Нас из првог до врата узела је учитељица Цица. Она нам је била друга мајка наредне четири године. За то време научила нас је стварима које смо запамтили за цео живот. Да пишемо, да рачунамо, да множимо, али и да делимо. Да делимо не само бројеве, већ да делимо са другима, оно што имамо, па и оно што можда нисмо имали.

Научила нас је како да говоримо исправно, како да се понашамо за столом, у друштву, на улици. Научила нас је да је живот једна велика неиспричана прича и да ћемо га до краја открити можда негде у будућности, а можда и никада, али да је важно да храбро идемо кроз њу, да будемо поштени према себи и другима и да никада не одустајемо.

Наравно, није нас научила да у свему будемо најбољи, али јесте да дамо све од себе да будемо бољи. Најважније ствари којима нас је научила и нису рачун или азбука, коса-танка, усправна-дебела, нити су то рељеф, екосистеми или саобраћајни знаци. Уз Цицу смо научили да препознамо вредност својих поступака, јер је умела да учини да нас груди различито стежу када учинимо нешто добро или нешто лоше.

Рекох да нам је била друга мајка четири године. И погреших, јер није тако. Цица нам је била друга мајка читавог живота. Увек нас је звала својом децом. И никако другачије. “Ево иде моје дете“, рекла би, или “ево иду моја деца“. А ми, “Цицина деца“ данас смо раштркани по целом свету. Готово да и не памтим да ли смо се икада више састали сви заједно после оног последњег дана четвртог разреда када нас је Цица испратила у ону неиспричану причу коју је звала животом. Испратила је и многе друге генерације после нас. На стотине нас раштрканих и далеких можда ће данас макар у неком ирационалном, виртуелном свету да споји вест да је наша учитељица Цица дошла до краја приче којој нас је учила и преселила се у једну другу. И сигуран сам да је тамо отишла спокојна и мирна, јер је тамо чека њен Вуле чији одлазак никада до краја није преболела.

Симболично, опет је септембар. И опет звоне школска звона и јесен доноси раскошне боје. Можда је то право време за једну учитељицу да крене даље. У неке друге светове.