Цистерна

Казаљке спуштају вече на моје улице.

Боеми лагано заузимају своја места. Клинци журе у своје представе које ће одиграти као што приличи њиховим годинама – аматерски, али искрено.

На крају, свега неколико парова отићи ће заједно у мрак. Неки кришом, неки јавно.

Некада давно овде би наступила спора цистерна и поспани перачи да сперу блато, прашину и трагове са асфалта.

Данас то учини киша. С времена на време.

Advertisements

Време

Ко зна, можда укрстисмо погледе у овој ноћи, стрељајући исту падалицу. Држимо их тако, к’о рогљеве под звездама, да нас небо не поклопи и не однесе са бујицама.

Около шуште шишмиши, слепи као време што се вуче кроз мрак. И ветар, који хлади поодмакло лето.

Учио сам да је секунд раван трајању девет милијарди и нешто периода зрачења цезијума који прелази пут између финих хипернивоа на температури апсолутне нуле. Тако нешто.

У стварности, секунд је кашика доброг, густог меда, која се цеди бескрајно дуго. А године су те које пролете за трен.

Људи без бар-кода

Волим људе који немају бар-код.

Неки од њих пуше, пију и једу масно, а неки посте, иако нису вегани.

Волим и вегане, ако су искрени.

Волим људе који се не гнушају живота, већ га живе. Не само док га има, него скроз, до иза краја. Тамо неки оду у легенду, a неки и у вечност

Само пизде заврше као ставка на фискалном рачуну, са уредно обрачунатом ценом. Ослобођени стида и ПДВ-а.

Родни дом

Сањам да корачам. Онда заврнем иза угла. Па још једном.

Јун је и мирише липа. Њени прецвали цветови отпадају и ките шофершајбне паркираних аутомобила који можда никада нису били у сватовима. И можда никада и неће.

Не бројим ни кораке ни време, али знам да је моја улица увек била најдужа кад журим и најкраћа кад ми се не иде кући.

Небо се спрема да још једном исцеди облаке на наше несигурне судбине. Врти безброј нијанси сиве изнад наших глава. Као да прети.

Не зна да је мени сада све свеједно.

Не бројим више ни печате, ни границе, ни даљине.

Знам само да је родни дом најдаљи када жудим за њим.

И најближи када у соби до моје ушушкавам децу пред спавање.

Свакодневица

Биће да сам најважније молитве одћутао.

Пустио сам их да исцуре низ образе.

А свакодневица…? Она је текла сасвим мимо тога. Мимо мене. Мимо свега важног.

У њој сам пио кафу, мењао сијалице, плаћао рачуне. У њој ме није било.

Знаш Ти

У њој постоји онај трун човечности већи од свих планета које Си саздао. Према томе не можеш да останеш равнодушан.

Знаш Ти. И знам ја.

Јер, када Си стварао покорне, њу си створио. И када Си стварао трпељиве, њу Си направио, можда прву. Када Си добродушне сејао по земљи, мени је допала да буде сестра.

И хвала Ти.

Знаш Ти. И знам ја.

Она сада стоји као спона између Тебе и мене. И Теби и мени једнако је важна. Верујем да је заслужила мир у Твом рају. Ипак, пусти је да и даље буде миротворац у овом паклу који живимо.

Теби је све могуће.

Знаш Ти.

А ја Те само молим, Господе.

Најбољима

Облаци натмурили лица, посивели, набрали се и плачу.

Небо, немаш појма. Ти не смеш да будеш мрачно онда када су ти најбољи близу. Кажем.

Знам, шапуће киша, мени је само жао што се они опет враћају вама. Макар и на реверс.

Јер знам какви сте.