Обичан потрошачки дан

Пијемо строго филтрирану воду обогаћену минералима и свим осталим што нуде рекламе. Ако их и не гледамо, оне гледају нас са рафова хипермаркета. И машу нам из подсвести.

Шетамо тим бљештавим пистама и трпамо у корпе много више него што конзумирамо. Мами нас попуст, мами нас паковање, мами нас дозвољени минус, кредит и спот банке који каже да је довољан позив или пар кликова миша па да закорачимо у свет шарених лажа.

Предвече, попијемо чашу-две првокласног вина из Тоскане које смо платили пар стотина динара, на акцији.

На крају, тражимо сан, тамо негде иза поноћи, када се све виле повуку, и вештице преузму бал.

Тада нас задеси стварност. И несаница пуна стрепње.

Ноћ клопара кроз канализационе цеви и слабо заптивену столарију. Ветар дува без страсти, као матори момак који тек реда ради звижди себи равним девојкама на опустелом корзоу. И снег веје. Мучи се са самим собом, једва успевајући да се не преобрази у кишу која личи на суморну и позну новембарску јесен.

Као да се и природа уморила од нас, па врти једне те исте сцене.

Sponsored Post Sponsored Post Menu Još podataka Learn from the experts: Create a successful blog with our brand new courseThe WordPress.com Blog

WordPress.com is excited to announce our newest offering: a course just for beginning bloggers where you’ll learn everything you need to know about blogging from the most trusted experts in the industry. We have helped millions of blogs get up and running, we know what works, and we want you to to know everything we know. This course provides all the fundamental skills and inspiration you need to get your blog started, an interactive community forum, and content updated annually.

Register now

Холивудске звезде

Иконе новог света корачају црвеним теписима, уоквирене ореолима расвете савременог Вавилона. Лутке, дотераног изгледа, слатких речи и поробљених душа, позирају и говоре ствари у које не верују.

Све је на њима савршено, од тоалета и фризура до линије и уштирканих лица. Изговарају стерилне и безброј пута прежвакане мисли које нису њихове. Прешле су дуг пут до славе и постале познате свима, а стране себи самима.

Гледам их како пословично и вешто приказују своје маске, монтирају вештачке осмехе и пластифициране облине, и размишљам како се све то разликује од њихових правих живота који се провлаче кроз илустроване часописе и биографије у Википедији.

И барбике са избора за “мис“ слободније од холивудских звезда. Оне протутње небом и заблистају кратко, као падалице, а ове друге прикују за ноћно небо и заувек их одвоје од света. И Сунца.

Тамо сјаје у тами, најчешће усамљене у сазвежђима. Није реткост да тако и умру, много пре смрти. И људи се диве њиховом сјају, не знајући да их одавно више нема.

Први дан у години

Пустио сам и овај јануар да ушета у наше животе. И да нисам, био би ту. Сакупио сам их већ преко педесет и знам, не питају. Само промене календар на зиду.

Довољно да им се не радујем.

Да су жељени, Јануари би куцали и чекали да отворим. Пустили би ме да размислим.

Овако, нема никакве дражи. Увале се у поноћ, као улични лопов или уморна антихероина коју мрзи да чека да смислим улогу за њен наступ. Опљачкају шта има и пусте рекламе да буду што ближе одбројавању које је управо истекло.

И, ево га још један први дан у години.

Пун себе и наших жеља.

Нејестиве приче

Која чуда мисли да скицира ова ноћ? А да их већ нема?

Пада снег по амигдалама у којима чувамо све што је икада било важно…

Прича се да ће сва наша сећања завршити у капсули која се спрема да одлети на тамну страну Марса. Тамо ће чекати само неке од нас, не све. Само оне који преживе све своје апокалипсе.

Звони микроталасна.

Ван ње ћути читав космос. У њој, знам, досадно воња познати мирис пилетине.

Нисам сигуран, да ли би је требало појести…? Или пустити да иструне, као гомила других нејестивих прича…

О РОМАНУ „БРАЛЕ“ ДЕЈАНА ЗЛАТИЋА