Човек од пластелина

Тежак си, погрешан си и ружно те је гледати, човече од пластелина. Мењаш облик, ћуд и гримасе из кадра у кадар. Препознајем те само по следбеницима који ти се клањају, јер су сви погнути у истом смеру.

То мора да си ти, у том егоцентру.

Гледам сурове момке који те штите и опасно гледају около. И девојку која помно прати сатницу и распоред. И домаћина којем се зноје дланови и пита се шта му је све ово требало.

И тешко ми је да се не насмејем новој представи под истом шатром. Купола је једнако сива већ деценијама.

А лица…

Лица се можда и мењају, само шминка остаје иста.

Кандила

Што је више неона, ноћи су све мрачније. Заслепљује лажни бљесак циркуске расвете. Људи жмиркају и не виде представу. Чују само аплаузе, па тапшу и они.

Нема друге, ово мора да је раскошно и добро. Штета само што се ништа не назире од толиких рефлектора.

Пред нашим очима скапава свет. Труне у својој лажној лепоти. Као ватромет, изгореће са последњом искром. Иза себе ће оставити мрак, мамурлук и смрад.

У тој тами остаће да светле само кандила. И ретке душе вредне спасења.

Геометрија јутра

Звони будилник и ти се мрштиш. На силу.

Поспани осмех.

Искрадаш се из кревета и крећеш у свакодневну рутину. Постоје тачке на којима застајеш. Исцртаваш правилну геометрију јутра.

Лавабо, огледало, ормар…  Предсобље, метални звук браве. Кораци.

Признајем, било је година када сам мислио да је то само досадно понављање истих ствари. Данас ми тако прија да дан почињемо једнолико.

И заједно.

Љуштуре

Дишем полупокварени ваздух и гледам шарене стаклиће. Они лудачки плешу и врте холограме стварности. Која не постоји. Које неће ни бити.

Стварни су само дречаво нашминкани турбо-богови који отимају душе. Кидају их зубима црвеним од кармина и крви, неспретно скривеним испод подсмеха и глупости.

Око мене остају само љуштуре које прелазе улицу. Пију кафу. Верују у свет оивичен ЛЕД екраном. Церекају се, јер више не умеју да се смеју.

Имитирају животе којих више нема.

Разне димензије

Било је неколико димензија у којима смо се виђали, али ниједна није била свакодневна.

Ни у једној није било довољно светла, звука и додира, мада су у свакој то биле једине координате по којима смо се проналазили.

И данас забасам у тај лавиринт. Само, не сретнем те увек. Тек понекад. Уз осмех и мирис, добијем тек само додир којег се најбоље сећам.

После дођу мрак и тишина.

И све личи на сан.

Тик-так

Минути се развлаче споро, као смола. Капне понеки, тек на сваки непарни сат. Тада зачујем и секундару како се померила.

Тик.

Под прозором пева ветар. БАлканто у правилној синкопи. Улази кришом, кроз небрањене зазоре на искривљеној старој столарији и плеше са нејаком зимом ругајући се усахлој топлоти радијатора.

И исцури још један трен.

Так.

Посматрам једва приметне линије светла које херојски продиру са уличне бандере, прво кроз маглу, па кроз као жилет танке прорезе венецијанера.

И оне безвољно трепере. Ваљда је неки квар.

Све се једва креће.

Најзад тик.

И ко зна кад ће так.

Ишчекивање

Чекали смо разне ствари, родитеље са посла, ручак, јутра, важне датуме, плату, радосне вести, цигарете, прашак, боље дане и лепшу будућност…

Чекали смо и једно друго, рекло би се, готово успут, не знајући где ћемо се срести. Све се примило на наше чекање, сва чула. Миришемо на драгсторе и светлимо као булевари.

Пустили смо корене у траговима које смо утабали чекањем.

И лепо је, чиниш ме срећним, дочекавши се, овако заједно.