Кутија

Невештим прстима бришем прашину са кутије прошлости. У нека прадавна времена у њој су биле нове ципеле. Мајчине, очеве, Бог свети зна чије. Да ли су за кишу или суво време…? Не знам. Мене још није ни било на овом свету када су их донели из продавнице.

Избледеле су све ознаке. Остала је само чудесно зелена боја картона који својом необичном тврдоћом сведочи о давнинама из којих долази. Кутија је мање више, налик на већину “фото-албума“ радничке класе из тог доба.

Некада је била препуна фотографија. Црно-белих, у колору, оних мање успелих које личе на сиво-беле или на бледо-смеђе. На њима познатих и мање познатих лица и крајолика, избледелих од година и заборава. Картона на којим су штампане увек конкавно удубљених, никад конвексно испупчених, као да се слике стидљиво повлаче пред надолазећим новим светом и новим људима са којима се срећу.

Волео сам да посматрам та лица, све те пажљиво припремљене и намештене анфасе из доба када је фотографисање било врло значајна ствар. Мајка је вадила Кутију само важним датумима. О празницима или нечијим рођенданима, када стигне писмо или телефонски позив од некога са фотографија.

Данас, готово да је и не отварам. Ни празницима, ни другим данима. Наследио сам је полупразну. Многих лица више нема. Нестала су у једној (не)очекиваној плими разочарања проузрокованог ко зна чиме. Вероватно старошћу и осећајем заборављености.

Данас се то каже – идеш на “блок“. И схвата се углавном олако, јер “блок“ се може и повући, заједно са фотографијама. А добар део фотографија из мале зелене кутије за ципеле “блокирано“ је заувек. Више их нема. Не постоје.

Ипак, постоји та кутија за ципеле. Синоћ смо је позвали у помоћ, протрљали је бришући прашину, и нашли неке фотографије које је Растко тражио за неки пројекат који ради.

Делује ми једнако чудесно као некад, кад сам био мали. Гледам је и мислим се, или је у њој једном давно била Пепељугина ципелица, или је сама кутија Аладинова лампа.

Бане

Појавио се право ниоткуд пре двадесет година, тих и ненаметљив. Готово да не знам како смо се упознали. Само је дошао, ушао у наш свет, са нама пио кафу, дружио се, одлазили смо на пиће или би једноставно свратио са друштвом. Био је досадно упоран у својој доброти. Чинио је услуге, помагао кад може и никада ништа није тражио заузврат. Радио је све то увек на неки свој, другачији, наоко неспретан, а чудновато успешан начин. Чувао је Растка кад је овај био мали, са све цигаретом у устима. Ваљао се са њим по пустом паркету нашег изнајмљеног стана, био тотално другачији од других. Гледам га много година касније, једнако лежерно, све вукући са собом ону наставничку торбу у којој никада нисам имао појма шта је носио, опет онако – у исто време и озбиљан и детињаст, шета за Маријом по парку. И опет са цигаретом.

Умео је за друге да уради све, али никад није научио да пита ништа за себе. Сећам се, давно је то било, требало је да иде у Зајечар на неку операцију и није имао чиме. А неће никога да пита да га одвезе. Не зато што се стиди, него – знате Банета – да не буде на терету. Други су ме замолили да му помогнем. И кад смо стигли тамо, гледамо Банета како улази у болницу, све снебивајући се, па се шалимо са њим како ни лекарима не би да смета.

Људи су долазили и одлазили, генерације стасавале, а Бане и ја остали у Мајданпеку. Ја одрастао овде, а он на више од пола Балкана, али чини ми се да је боље познавао овај град и људе у њему него ја. Забаци свој торбичак на леђа, подбочи га рукама, па крене од Звезде, кроз тунел и улицу липа у 6. августа, заврне до Карађорђеве и продужи ка Пемској. Ту је сместио свој свет и нашао дуго тражени мир. Са сваким нешто прокоментарише, свакоме зна цаку. Обавезно и нама добаци нешто док пролази испод наше терасе. Од свих градова из којих нам је стигао, Бане се задржао баш овде. Некако су се нашли, он и Мајданпек. И један и други пуни разних светова, култура, богатстава која крију у себи, а оба скрајнута на крај атласа, на крај свих цивилизација и историја. Као два мигранта које нико не разуме.

И онда, кажу… Јаве…

Умро Бане. Тек тако, одједном…

Прво не верујемо. Па онда и даље не верујемо. После почнемо да јављамо другима…  Што је више јављамо, Банетова смрт све више постаје истина.

Боба позове Растка да му каже, а он већ зна… Београд зна. Беч зна. Темишвар зна. Сви Расткови другови већ знају. Његови ђаци знају, ми знамо, Мајданпек зна. Сви знамо да је наш историчар Бане уснуо свој последњи сан у царском граду Нишу.

Зашто тамо, Бане, зашто не у свом Мајданпеку? И као да га гледам како каже оно његово, “ма, пусти“, одмахне руком и погледа горе и у страну. Као да није важно, да није ништа. А у ствари, знамо те, Бане, опет ниси хтео да сметаш.

Нећемо тако, Бане. Заволели смо те, постао си наш, а наши не сметају. Зато смо те довели овде, да заувек останеш са нама. Да опет забациш онај твој торбичак и да кренеш испочетка… Од Звезде, кроз тунел, улицом липа и тако редом… Да сваком добациш понешто и стигнеш тамо где праведни почивају.

Тони

Не знам од чега је умро. Питао сам људе, нико не зна тачно. “Знаш да је био болестан, да је копнио“…

Знам, да…

Умро је свакако од неке болести. Јер, од здравља се не умире, макар не природном смрћу.

Био је градска фаца. Омиљен лик. Посебно међу девојкама. Како и да буде другачији, свира гитару, пева, наочит момак. Нема човека који га није познавао, као што нема човека којем се није јављао на улици.

До дана данашњег.

А то је велика ствар. То је заиста велика ствар. Сретнемо се, разменимо пар речи. Обично сасвим бесмислених, како си, шта има… И мени буде драго. Јер био сам рани тинејџер када је он већ био један од најпопуларнијих ликова у граду.

Такав је био до краја.

Видим, од јутрос деле објаве да га више нема. И ја се правим да их не видим. Не зато што је свега пар година старији од мене. Него зато што је још једна легенда отпала са фасаде нашег малог града.

Тони, нек ти је лака земља, почивај у миру.

Зимски сладолед и зубато сунце

Заличио ми је овај данашњи дан на један тамо из седамдесетих, када ме је мајка повела у редовну набавку. Таквих дана је било много, али мени се чини да их све памтим кроз тај један једини.

Била је нека касна зима, дан сунчан, не сувише хладан, али далеко од топлог. Баш као овај петак.

Спуштамо се полако оним степеништем код дечијег диспанзера, а ја, охрабрен сунцем које се коначно помолило после више месеци, питам могу ли добити сладолед.

– Можеш зимски – одговара мајка.

Нисам имао појма шта је зимски сладолед, али био сам сигуран да је то онај који желим. Ако је зимски, мора да је баш хладан, помислио сам.

На пијаци вечити жамор. По томе је памтим. То место у мом детињству никада није било пусто као данас. Увек је ту било вреве, ценкања и преговора. У том дану у који сам сместио све наше куповине, мајка купује све, без разлике, па и намирнице којима није време у то доба. Сир, књажевачки, мрвљени, “јер баш тај мој Дејан много воли“. Куповина сира за њу је била прави мали ритуал. Ако на пијаци није било њених проверених продаваца, према осталима се понашала као иследник.

– Прво гледам крпу и кецељу, то мора да буде чисто бело, то је најважније – чуо сам то безброј пута када са комшиницама развлачи ову тему – Онда марама. Ако нема мараму ништа од куповине. И коса обавезно да буде скупљена под мараму.

Ваљда сам зато куповину сира најбоље запамтио.

Све остале, бар на пијаци, пратило је ценкање. Чини ми се да је то била једна од важнијих дисциплина у комшилуку. Ко на пијаци није спустио ниједну цену, тај је сматран потпуним наивком кога свако може да превари. Било је ту оних превејаних мајстора ове психолошке игре. Те жене нису волеле да иду саме на пијацу, већ обавезно у друштву, да има ко да сведочи о њиховим бравурама. Моја мајка је у томе била полууспешна. Покушавала је, али није инсистирала. Ако прође – прође. А све што прође, препричавала је данима. Тек да не стекне статус наивке.

На пијаци највише памтим прво воће. Посебно прве трешње, оне у везицама по пет. Вероватно су, као и данас, биле бесмислено скупе, али мајка би их купила. Као и прве лубенице, омиљене. Само, тада није било као данас, да је купиш “наслепо“, не, не… Тада је важило правило да се лубеница “отвори“. Није морало ни да се тражи, ти покажеш лубеницу, а он је већ засеца. Биле су две технике, у троугао или квадрат, али на крају изађе црвени нектар па се тек на основу укуса погађа купопродаја.

Кад завршимо са пијацом, идемо у “Центропром“, велику продавницу изнад пијаце коју данашњи клинци ни не памте, осим као неку врсту бувљака. За нас, децу из оног доба, то је био наш одлазак у “Лидл“, или нешто још боље јер је у крајњем левом углу од улаза и каса био кутак за играчке. Мајка би ме оставила тамо, а онда сама по продавници тражила оно што јој треба. Мене ионако  није занимало ништа осим играчака. И, можда, банана. И она је то знала и можда би их купила. То је зависило од две ствари – да ли има новца, и да ли у том тренутку има банана. Јер, тада се јужно воће куповало искључиво у продавницама. Није га било на пијаци. А играчке…? Њих сам најчешће само гледао. У то време, оне су се куповале само у посебним случајевима и на специјалне датуме.

Мени су, осим играчака, у “Центропрому“ остале у сећању још две ствари: они пилићи који су се вртели у пекачу и мирис свежег хлеба који би испунио читаву продавницу када га догурају из пекаре у задњем делу тог комплекса.

Знам да је распоред догађаја у том мом дану у којем се сећам куповине са мојом мајком сасвим нерационалан, али ако смо куповали лубеницу крајем зиме, онда је нормално што смо на крају те куповине отишли у Бакијеву сластику. Тамо сам заиста добио тај зимски сладолед и кренули смо кући.

Бакијев “зимски“ сладолед је нешто шлага у корнету, са неким слатким преливом.

Био сам страшно разочаран.

– Какав је ово сладолед? – питао сам моју већ добрано натоварену мајку.

– Зимски, као што сам и обећала

– То је обичан шлаг у корнету.

– Да. То је то. Још увек је зима.

– Али, напољу је сунце.

– Јесте, али зубато.

Први пут сам тада чуо за зубато сунце.

– Шта је то зубато сунце?

– То ти је ово, када сија, а хладно је. И још није за прави сладолед.

Кушма

Кад смо били млади, Кушма је био као они ликови из филмова сниманих осамдесетих година прошлог века. Живи на маргини, али крстари центром збивања. Не плени појавом, али дружи се са главним фацама у граду, или бар делује да је тако. Пуши, пијуцка, носи излизани џинс и ложи се на хеви метал и музику тада већ оматорелих хипика.

Био је од оних је типова који увесељава своје друштво, а нас “клинце“ доводи у ред чвргом, магичном речју “тутањ“ или пресуђивањем ко је у праву кад би се међусобно посвађали.

У време када нисам био у Мајданпеку (војска или факултет, не знам) Кушма је остао без сестре. Не знам да ли је то био преломни тренутак, али када сам се вратио, Кушма више није био исти. Да ли га је сломила трагедија, или живот, или време, не знам. Тек, Кушма више није био весели момак који прти мајданпечке улице. Виђао сам га врло ретко.

Да будем искрен, ни не памтим када сам га последњи пут видео.

И исцима ме кум вечерас телефоном.

Каже – умро Кушма. Изненада.

И са Кушмом, ето, умре још један део наше младости.

Нек му је лака земља.