Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….

 

Бане Васић

Пре неких девет година, живот, судбина, или ко зна шта ли је, довели су ме у Влаоле.

Постојао је, сигурно, неки много важан разлог за то.

Можда баш Бранко. Бранко Васић, наставник српског језика у тамошњој основној школи.

Бранко је ситан, мали човек, уских рамена, тихог и сталоженог гласа. Ако га гледате само споља, он је такав.

Али, када Бранка упознате, када схватите колико дубоко допире његова доброта и колико је велик у својој човечности, онда не можете друго него да га заволите.

Ако не верујете мени, питајте колеге са којима је радио, његову жену, кћери, комшије, све оне који су га познавали. Питајте стотине ђака које је, осим глагола, падежа, именица и субјеката учио томе како да буду људи…

Када упознате Бранка…

О, Боже…

Он је велик као Паштрик о којем ми је увек причао. Широк, као Косово са којег никада није одистински отишао.

И чист… Као деца коју је учио.

Бане…

Нека је вечни покој твојој великој души.

Димензије

Живим у три димензије и једном времену.

Са свих страна чујем упозорења:

– Овамо, хеј…!!!

– Шта радиш, будало?! Врати се…!

– Лудаче, куд срљаш?! Дођи на сигурно…! Хеј…?!

Одзвањају као ехо. Одјекују празним простором у којем сам се нашао. Призивају ме из својих равни, свако сакривен и заривен у своје две димензије, смртно уплашен од оне треће, непознате.

Волео бих да се негде сретну вабећи ме.

Када схвате да могу да лебде, почеће да маштају о слободи.

Чекање

Чекао сам те у тамном окрајку улице, тамо где у ово доба залазе само пијанци и сецикесе. Са стреха је капало пролеће и ноћ је просула озон подно уличне расвете.

Дисао сам.

Светла у окнима прозора су нестајала у неједнаким интервалима времена. Било их је све мање и био је то сувише кафкијански призор.

Знао сам да нећеш доћи.

Месец је необично рано закачио ободе града. Свитање је још далеко и небом ће се сатима развлачити сазвежђа која ће остати сама. Негде у даљини цвиле неразрађене кочнице, модерна верзија завијања вукова.

Запалио сам цигарету и дубоко удахнуо дим. Покушао сам да замислим шта радиш и одмах одустао. То није добра идеја.

Ниси дошла, то је све.

Изашао сам из тамног ћошка резервисаног за пијанце и сецикесе и кренуо титравим одсјајима на влажном асфалту. Моји трагови у њима настајали су и нестајали као она светла у окнима позора – у неједнаким интервалима времена.

И у хаотично кривудавој путањи.

Јер, ја сецикеса никада нисам био. Нити ћу бити.

Поноћ (10-11.4.1999.)

Негде у даљини, лавеж…

Понеки ауто који проклизи кроз ноћ.

Наравно, уобичајени звуци кулера, стењања зграде која се слеже на трусном тлу и сата који споро и досадно куца.

У Холивуду, ово би била уводна сцена за horror/mistery/triller movie са клањем и врискањем.

Овде, у мојој улици, то је обична поноћ.

У једној таквој, дуго сам се љубио са једном тршавом плавушом, негде испод фонтане. У једној другој, исто таквој, дуго сам причао са једном црнком, уз флашу вина и мрак утуљен уличним светиљкама.

У некој сличној, пуној звезда, у празничној литији трећи пут смо обилазили око једног храма западној Бачкој. И чуо се авион. И чула се пуцњава. И небо је постало црвено као јаја која су чекала јутро на васкршњим трпезама.

Неки из литије су побегли. Неки су остали.

Не знам шта би било у Холивуду.

Код нас су ови што су побегли касније постали хероји.

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.

Тишина од картона

У старим архивама, под прстом прашине, у корицама свенулих боја, скриле се речи. На корак од распадања, на папиру који већ дуго одолева времену, жутом као кожа светитеља, као восак.

Бледа, испосничка шака једина је која још може да додирне ту крту хартију и потражи пупчану врпцу ка прошлости, танку као нит и крхку као примирја у братоубилачким ратовима.

Сваки гласан звук прети да развеје у црвоточину претворене записе. Они се читају тихо, шапатом.

Лако се губе у вреви Вавилона, у мантрама искривљених вредности.

Које допиру, надиру са свих страна. Фреквенција. Провајдерских пакета.

У том хаосу бесмисла, правим тишину од картона. Мали храм. За једноставне молитве.