Велико спремање

Мене је могуће пронаћи само случајно, у нечему налик на велико спремање.

Налазим се обично у једној посебној димензији која се чува у дну ормара, терајући мољце заједно са сапуном од лаванде и кесицама нафталина.

Миришем на пролећа која су давно прошла и неколико књига чији су писци одлучили да труну тихо, као ја.

И…

Уколико ми се пружи прилика, покушаћу да воњам на носталгију. То би било нешто…

Advertisements

Песма о лицемерју

Кажу да није тешко бити лицемер

Отвориш профил на некој од друштвених мрежа,

Цитираш песнике,

Делиш слике из старих времена

И цвеће

И кућног љубимца који се баш наместио за сликање.

Само никада не питаш за потомство.

 

Тврде да није тешко бити лицемер,

Једнако као што није тешко бити фин.

Пустиш смајлија да се смеши

И пусу да љуби кад неки други хипокрит услика своју животињу.

И палац горе

сваки пут када се дивиш болесном уму који ти је напаствовао ћерку,

повредио сина

или те иселио,

протерао,

натерао да будеш оно што ниси.

 

Колико год да размишљам о томе, јасно је да је потребан труд.

Лицемер се не рађа.

Лицемер се постаје временом.

Сизифовски бесмислено одрањајући комаде прошлости и парчад себе,

успут заборављајући све претке и све потомке који би могли да личе на њих,

у жељи да избришеш све,

покушавајући да постанеш пластелин

и да промениш облик.

Да будеш све друго, само не ти.

 

Кажу да није тешко бити лицемер.

Не знам.

Али,

посматрајући како ти то радиш,

мени се чини да је много прљаво.

Врба

Сакривен под завесом жалосне врбе, нисам знао шта да мислим о стихијама које помињу на телевизији.

Иза жубори поток, око мене шушти ситно ивино лишће окачено о танке прутове. Све је у неком недоговореном складу.

Ту је и ветар, више лахор, ипак, дише ми за врат као да је живот.

У ствари, све делује нормално, само су насловне стране и временске прогнозе у најмању руку узнемирујуће.

Паметни и књишки људи

Паучина је прекрила све моје углове. Тамо ни ја више не залазим. Било би превише да то тражим од познаника који избегавају да се сете имена када се сретнемо.

Укрштамо се на погрешним раскрсницама, пуним гужви и црвеног светла, док себично верујемо да заслужујемо предност. И да смо важнији од свих.

Трубимо и псујемо, као и сви паметни и књишки људи.

Негде нам нешто недостаје. Више не знам шта. Можда да заблистамо у нечему и слично.

Не иде.

Истрошили смо се временом. И то је то.

Лифт

Мислила си да се права љубав крије у полумраку лоше расвете пред тешким вратима лифта.

Ко зна да ли си била у праву.

Тамо смо прво чекали да се кабина спусти до нас. После смо се збуњено смешкали пред отвореним вратима, не знајући да ли да уђеш само ти или да закорачимо обоје, са свим нашим жељама и страстима. Док смо се тако гледали, тешка бордо метална врата су се нежно затворила и кабина је отишла за новим позивом на неки од парних спратова твоје зграде.

– Оде – рекох, тек да нешто кажем.

А ти си, уместо одговора, спустила дланове на мој потиљак и пољубила ме онако као што смо гледали у биоскопу.

Тамо негде, мимо тог света у који смо зашли, метални звуци су казивали да је лифт стао и да креће доле.

У приземље, које је тих минута било наше небо.

Остаци парфема у лифту

Волим те струје које понекад, врло ретко и тек на час, донесу детињство у ноздрве. Тамо и оживе и замру у истом трену. И оставе ме да њушим око себе као пас трагач, мада знам да их више нема.

Ипак, оставе иза себе сету.

Често слатку.

Налик на јефтин парфем.

Као клинци који немају меру, па лифт после њих мирише сатима. На нека давна времена.

“Сјај“ – мајданпечка промоција

Промоција романа “Сјај“ у мом Мајданпеку била је и прошла. Знам да сам субјективан, али нескромно ћу рећи да је ово била најлепша моја промоција до сада.

Посета је била више него добра и судећи по броју попуњених столица, причамо о око 170 људи који су дошли да подрже оно што радим. Било је и оних који су били спречени да дођу разноразним оправданим разлозима и ја заиста не сумњам у њихову добру вољу и знам да ће доћи неки следећи пут. Да су дошли сви они који су заиста имали намеру, сигурно бисмо пробили број од две стотине посетилаца. За једну промоцију књиге – више него одлична посета. Дугујем велику захвалност свима који су својим присуством или бар жељом да дођу увеличали тај догађај. Као што рекох на друштвеним мрежама, без њих то не би био догађај о којем се прича. Онај са великим Д.

 

 

 

 

 

Промоцију су отворили момци из бенда “Ворба буна“ (Добра прича) извођењем композиције “Сјај“ која је постала пратећа песма мог новог романа, а настала је тако што је фронтмен Мирко Томашевић урадио музику на мој текст.

 

 

 

 

 

Након поздравне речи којом су се сјајни организатори из Центра за културу обратили окупљенима, емитован је видео клип са цитатима из књиге, а на бини је глумац Гага Алексић својом пантомимом дочарао главног јунака Бору Дрнча.

 

 

 

 

 

Уследио је разговор о књизи. Модератор је била моја колегиница из новинарских дана које смо заједно провели у Радио телевизији Мајданпек, Силвија Вукашиновић. У разговору су учествовали и Радован Живановић, хаику песник који је са својим стваралаштвом давно прешао границе наше земље и био награђиван у колевци ове врсте поезије – Јапану, као и Боривоје Паско, кошаркашки тренер, потомак старе мајданпечке рударске породице и стални читалац мојих романа.

 

 

 

 

 

 

На крају, за све посетиоце је приређен пригодан коктел, бенд “Ворба буна“ наставио је са добром етно-блуз свирком, а ја сам имао част да потписујем књиге које су нашле пут до својих читалаца.

 

 

 

 

 

Чини ми се, бар по реакцијама људи, да је свима било пријатно и лепо, и да смо сви заједно Велику салу Центра за културу напустили помало сетнији и срећнији. А то је ваљда и циљ када је култура у питању – да нас негде дотакне и разнежи. Хвала свима још једном.

(Следи извештај РТВ Бор)