Баба Грозда

– Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас – кажем другару са којим обично прошетам градом увече, верујући да нам то помаже да скинемо који килограм.  

– Негослава? Она што пише на дијалекту?

– Да, она.

– Радио си јој припрему за штампу?

– Е, баш та.

– Па, добро, како је испало?

Његово питање је више протоколарно, можда и помало незаинтересовано. Добро, можда и поприлично незаинтересовано, јер више сам му причао о техничким проблемима него о самој књизи. Сад ми се чини прави тренутак да исправим то.

– Ма, испало је супер. Драго ми је што сам учествовао у томе.

Он ме погледа онако испод ока, у стилу: ма јес’, ниси ми баш тако деловао…

– Не, стварно… – кажем.

Он сумњичаво слеже раменима. Каже да сам се стално жалио да има неких проблема са маргинама, са хедерима, бројем страна, овим, оним…

– Ма, пусти то – кажем – та књига је баш некако… Људска. И топла…

И тако, кренух да причам о баба Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине “покондирене тикве“ Феме.

– Чекај, стани, стој… – каже овај мој другар – Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.

– Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…

Sponsored Post Learn from the experts: Create a successful blog with our brand new courseThe WordPress.com Blog

Are you new to blogging, and do you want step-by-step guidance on how to publish and grow your blog? Learn more about our new Blogging for Beginners course and get 50% off through December 10th.

WordPress.com is excited to announce our newest offering: a course just for beginning bloggers where you’ll learn everything you need to know about blogging from the most trusted experts in the industry. We have helped millions of blogs get up and running, we know what works, and we want you to to know everything we know. This course provides all the fundamental skills and inspiration you need to get your blog started, an interactive community forum, and content updated annually.

Господин Миленко

Мој први станодавац звао се Миленко Тубић. Новосађанин, господин старог кова, антикомуниста, наоко строг човек од којег смо нас тројица бруцоша из Бора и Мајданпека с времена на време научили понеку мудрост. Једна од њих, а мислим да је и прва, била је да људи када се растају не треба да руше мостове за собом. Гледајте да се са сваким растанете у миру, јер ко зна због чега ће вам тај мост опет затребати, рекао нам је стари господин Миленко. Имали смо поштовања за те његове речи, али их ипак нисмо схватили савим озбиљно. Препричавали смо то више као штос, него као озбиљан савет.

Изнајмио нам је диван стан на другом спрату солитера на крају улице Краљевића Марка, тамо где стаје “јединица“ на релацији Клиса-Телеп. Ако уопште више стаје, и ако је то још увек “јединица“. Он је становао у сасвим другом крају града. Једном месечно носили смо му исечке плаћених рачуна, а он је стално најављивао да ће посетити стан.

То се никада није догодило. Никада нас није посетио.

Уз неке измене, Груја и ја смо провели три године у том стану у којем смо стекли сијасет успомена које су вредне памћења. Тамо сам упознао и Бобу и почео да живим са њом.

За све те три године, чика Миленко нас није посетио. Дошао је тек када смо напуштали стан. Био је изненађен тиме што је све било на свом месту. У ствари, био је одушевљен што је тако.

А ми смо тада први пут одистински схватили шта значи да не порушиш мост иза себе.

Понекад прођем поред тог солитера. Ја или моји цимери. На другом спрату више није стан, него нешто друго.

Нема везе.

Ни чика Миленка одавно више нема. Али, та прича о мостовима иза нас и даље траје. И чини ми се некако, да је и даље ту тај дивни, наоко строги, господин Тубић који нас учи зашто су важне везе између људи.

Један другом пошаљемо фотку, ми, цимери из солитера на крају улице која излази ка надвожњаку. Кад застанемо на раскрсници Кисачке и Јаше Томића. И гледамо у тај последњи солитер у Краљевића Марка.

И сетимо се, јебо те…

Сетимо се… И чика Миленка. И његове приче о мостовима… Нек му је лака земља.

Крај марта

Отима се крај марта, али не да му се да постане пролеће. Прскају га и киша и снег. Мраз му буди суморна јутра.

Личи на животињу спутану у кавез. Или на живот спутан у страх од смрти.

Само на себе више не личи.

Другу се годину већ солидарише са људима. Носи маску. И више подсећа на зиму, него на рађање.

Штуре димензије постојања

Постоји више начина да причамо. Само се на један искрено разумемо.

Тишином.

Када у стану остане само брава која шкљоца, врата која шкрипе и жамор комшијских звукова, постајемо свесни самоће.  

Онда, брже боље, заподенемо о нечему. Макар о времену. Ценама. Или прошлости. И све се покрене.

Ври у штурим димензијама нашег постојања.

Само да докажемо да нас има. Да смо ту. Да смо, можда, чак и живи.

Истрошене речи

Вуку се речи као војска са фронта. Истрошене и бедне. Лишене смисла и сваке логике стварања. Усахле у канонадама приземних расправа.

Више их нико не узима заозбиљно, нико их не поштује и нико их на кантар не ставља. Ником нису важне.

Само се бљу(ц)ну на астал, оставе неред попут несварене хране која се вратила из желуца и после само смрде.

Памте их само полуистрежњени пијанци, увређене фрајле и буђави зидови неодржаваних кафана. Можда и понеки конобар којем су ишле на живце док је чекао да се испоштује фајронт.

Ни они неће дуго.

Само до неког новог мизансцена у којем ће и улоге и глумци и сцена бити исти.

Само ће им се речи учинити као да су нове.