Сањам

Свашта сам сањао. Бродове, авионе, небеса и чудеса. И чуперке, и девојке, и светла великог света, камере, и своје име на корицама књига. И Звезду како на пенале осваја финале. И да је првак света.

Сањао сам и позорницу, гитару, и како као мали човек скривен у радију причам људима око себе и пуштам им музику.

Сањам и данас, не престајем.

Али, све чешће сањам себе како сањам.

Advertisements

Изгнаник

Немој. Није све у речима. Све ти признајем, и да си у праву, и да је све што кажеш истина, и да је свет олупина на којој се ти боље сналазиш.

Све.

И да је мој сој вредан само подсмеха и изгона. И да ништа не разумем. И да нема лека мојој затуцаности. И да су твоје вредности одавно поразиле моје.

Баш све.

Повукао сам се у најдаљу рупу за коју сам веровао да је ван твоје стварности.

И не разумем зашто и даље вичеш на мене.

Искрзана небеса

Слушај

На туробној сцени света игра се безброј представа. Гомиле лоших глумаца сричу, попут натуршчика, једва научени текст за који не знају шта значи.

Ипак, верују да су то мантре које их чине мудрим.

Њихова искрзана небеса служе само као декор у којем се кревеље до имбецилности, као дворске луде, трудећи се да задовоље искривљене форме и накарадна правила. Заробљени у имитацији истине немају куд, него да зидове замазују паролама склепаним на јадним крилима јефтине ракије и скупих речи. Пустили су лажна убеђења да лају около као олињали пси који промукло оглашавају да су још живи.

Ако је о животу реч.

Све су пустиње исцуриле кроз пешчани сат. Издали су све што су могли. Нашли изговор за сваки страх који их је савладао. И остали у руљи безлика и безгласа, загледани у телекомуникацијске торњеве и екране који трепере у полумраку малих соба.

Труне и последњи чин ове обесмишљене драме.

Усахла жеља

Ти си усахла жеља. То је све. Бледа кап на црној чоји која нема куд да нестане. Само боде очи радозналих баба.

Познавао сам одјек твоје штикле. Смислио песму хватајући ритам којим си ходала.

И чекао сам.

Ко зна шта сам чекао.

Да се сплету тренуци, или да се погоди дан. Да се заглавимо у истим вратима или истом лифту.

А није се догодило ништа. Само је прошло време. И ми.

Блато

Нема одраза у прљавој води. Само сенке које лелујају попут опсена у ваздуху над ужареним песком. И руке пуне муља, црне до лаката.

Одвраћаш поглед, упиреш га у облаке. Мислиш, учиниће небеса и нестаће тај глиб кроз који корачаш.

А неће.

Знаш да неће.

Није до неба. До земље је. У њено си се блато уваљао. И сад је касно да будеш и курјак, а камоли птица.

Монодрама “Кутија“

На сцени у Малој сали Центра за културу Мајданпек вечерас је наступио Доњомилановчанин Драган Алексић. Он је извео монодраму под називом “Кутија“ чији је текст написао његов суграђанин Влада Рупић.

Целокупан утисак је одличан.

Текст је инспиративан, помало сетан, помало духовит, са меланхолијом и иронијом у траговима, баш онолико колико је потребно да нам измами и осмех и емоцију у једној заокруженој и занимљивој причи. А прича је наизглед једноставна. То је исповест човека у касним средњим, или раним позним годинама, који је на сцени окружен кутијама у којима се налази читав његов живот. Он их отвара са страхопоштовањем, и у њима налази детињство, старе пријатеље, први зарађен динар, пасош, прву љубав, супругу и сина који су га напустили и одбацили. У овом отуђеном свету, у којем су и комшије постали странци, за носталгичног Милета и његов живот и успомене нема много места, а још мање наде. Он се зато на крају опрашта од кутија, оставља прошлост за собом, узима пасош и одлази, а нама оставља да се запитамо куда идемо и где смо затурили заборављене вредности.

Изведба Драгана Алексића била је изврсна. Овај ветеран аматерског глумишта пред публику је изнео све најбоље што је деценијама брусио на сцени – од чисте емоције до одличне глуме која је, смем то слободно да кажем, била тако добра да на тренутке нисам био сигуран да ли он то глуми или је на тренутак прекинуо представу и прешао у опуштено ћаскање са нама у публици. Гага Алексић свакако има природан дар за ову врсту уметности, али ова представа нам јасно говори да је он годинама радио на развијању овог свог талента. Уз године искуства које су се надовезале на све то, данас можемо рећи да и у овој области културе у овом нашем крају имамо прави дијамант на који мођемо да будемо поносни. Заиста, Драган Алексић је вечерас одиграо као прави професионални глумац. Или не, можда је боље рећи да он вечерас и није био глумац, већ оживљени и стварни Миле из Рупићевог текста. А то ваљда и јесте суштина и циљ који сваки глумац тежи да досегне.

(Фото: Града Богдановић, Удружење за Мајданпек)

“Мирис бурјана“, Божидар Буљубаша

Иако сам се дружио са његовом децом, и то не само површно, чика Божу нисам познавао. Знао сам ко је, али не сећам се да ли смо икада разменили коју реч у то доба када смо ми били млади, средњошколци, а он био као ја данас.

Дакле, ако ћемо право – не нисам га познавао.

Упознао сам га тек недавно, после толико година, и то путем друштвених мрежа. Разликује се од других по томе што с времена на време, али упорно и без одустајања, на свом профилу оставља приче. И то не било какве приче, не. Није то копирање разноразних мудролија са интернета. Чика Божа пише своје приче. Истините. Оне у којима описује своје детињство, младост, обичаје, људе и догодовштине из времена када је он одрастао и сазревао за живот, а који су обележили тај период, педесете и шездесете године прошлог века у нашој вароши.

Пише чика Божа, неуморно, о једном Мајданпеку каквог ми, тако рећи свега једна генерација после његове, готово уопште не познајемо.

И мало по мало, сасвим ненаметљиво, он је окупио око себе озбиљан круг људи који те приче са уживањем читају. Тај његов подухват који је настао у скромној жељи да отргне од заборава један део локалне историје којој је лично сведочио, макар га записао само на “фејсбуку“ и пустио као боцу са поруком да плута бескрајним морима интернета, проширио се можда и шире и више него што је очекивао. Како сам каже, он је желео да остави писани траг о том времену пре свега својој и деци своје браће и сестара. Испоставило се да је оставио траг за све нас који живимо, који смо живели, или који тек још само у траговима потичемо из овог града. Тај траг његов кум, стари Мајданпечанин Душан Ткаченко преточио је у збирку вредних приповедака која се ових дана шири светом, од Новог Зеланда и Аустралије, све до Америке, откривајући где су све стигли потомци јунака из чика Божине књиге.

У чему је у ствари драж чика Божиног писанија?

Пре свега у томе што је чика Божа одличан приповедач. Увуче вас у причу и дозира догађаје и емоције баш онако како треба и колико треба, држећи вас у њој све до краја и то тако да вам буде криво што се завршило.

Драж је и у томе што су чика Божине приче топле и људске, у њима нико није представљен на ружан начин, нико није  “негативац“. У њима нема конфликата, али то не значи да не умеју да буду пуне акције. Најбољи пример за то је прича која говори о великој поплави која је у лето 1952. задесила Мајданпек, када су сви грађани и рудари бранили и свој град и рудник. Али, у њима има и префињене танане лирике, као када се зимска ноћ поиграва са мразом на прозору док их мајка успављује и прича им приче за лаку ноћ.

Чика Божине приче су живописне, просто оживљавају то време, људе и догађаје. Као да ту, око нас, поново ничу она брда која смо временом уклонили, пијаце и улице којих више нема, људи који су давно отишли са овог света или из овог града. Ту је и штацион, и легендарна жичара, и шпица забодена у стари парк. Ту су прве локомотиве на Балкану, доња, средња и горња колонија сачињене од једноличних кућа у којима су живеле породице истих сталежа и начина живота, а сасвим различитих вероисповести или нација. Ту су и Аустријанци, Словаци, Руси и многи други који су, нећете веровати, у последњих пар векова населили Мајданпек,  оплеменили га својим културама и остали овде, делећи и добро и зло са народима  које су овде затекли. Ту су и печурке, коприве и брезе које су храниле и појиле генерације пре нас, Риста цимбалиста који је свирао у ДИТ-у, стари биоскоп, џез у Дому омладине, отресита бака Станка, отац који је преживео Матхаузен, браћа, сестре, бабица Моша која је порађала Мајданпечанке у време када није било доктора, уча Растислав, Дана Шврћа, крпењача и много друго благо које извирује из шкриње под називом “Мирис бурјана“.

На крају, ту је и тај бурјан, биљка која вероватно расте и на другим меридијанима, али овде, у Мајданпеку, у чика Божино време умела је да сакупи све генерације, комшије и породице у кувању пекмеза од те чудне воћке налик зови. И старо и младо је учествовало у том подухвату. Неко је брао бурјан, неко спремао дрва за ватру, неко прао казане, после су сви “чували“ ватру, ћаскали, певали, причали приче… Све то трајало је по неколико дана. На крају би добили пекмез од бурјана којим су се слладили током зиме.

Не знам ко је наденуо назив чика Божиној збирци, али погодио је у сам центар. Он нас је окупио око ових прича као да кува тај заборављени пекмез. Сви смо ту, и старо и младо. Чекамо, нестрпљиво, као чика Божа када је био клинац, мада многи од нас то више нису. Ваљда нас је све подмладио. Чекамо да бака Станка завуче варјачу у казан и каже да је то – то.

И онда знамо…

Када наступи зима, и када све стане и све замре, кушање тог пекмеза званог “Мирис бурјана“ измамиће нам осмех на лица. Можда чак и већи него онај који је код Боже, браће и сестара умела да измами бака Станка када ту слатку смесу намаже на врућу погачу. И бака попут Станке, а поготово пекмеза од бурјана тада је било на претек. Данас су о њима остале само приче. А ретки су људи попут чика Боже који умеју да их испричају тако добро, да измаме тај заборављени мирис на улице нашег града.