Има томе осам година, добих једну дописницу-разгледницу. Непознато све, и рукопис, и печат, и марка. Тек када сам отворио и видео садржај, схватио сам од кога је и одакле је. Писала ми је Корнат из далеког Казахстана.
Нећу да откривам њено име, блогери је знају и то је довољно.
Један од првих постова по којима сам је упознао (можда баш и први) носио је наслов “Наиван. Супер.“ и у њему је причала о свом оцу. Могуће је да сам кроз тај текст први пут упознао и Корнат и њеног тату ког смо наставили да зовемо Наиван.Супер. по роману Ерленда Луа.
Има свега неколико блогера из тог доба са којима сам и данас у блиској људској вези. Корнат је једна од њих. За протеклих осам година причали смо дуго и искрено. Не другарски, нити пријатељски. Другачије. Причали смо као брат и сестра. Она је Личанка, као и моја мајка. Корнат ми је прва из прве руке описала село моје мајке, Доњу Плочу, брдо Зир, послала ми је слике које сам касније показивао мојој Драгици, а она их препознавала на екрану мог компјутера. Никада ми се није пружила прилика да одведем своју мајку у њено родно село, као што је желела, али тог послеподнева макар сам јој приуштио да види изворе и брда које је памтила осам деценија.
Колико сам ја Корнат причао о својој мајци, она је мени исто толико причала о Наивном.Супер. Он је од оне, учитељске феле. Човек који уме са децом. Још боље, био је сеоски учитељ. Наравно. Другачије се не може постати ни Наиван, ни Супер.
Другачије ни Корнат вероватно не би била Корнат.
Испричала ми је много прича о Наивном.Супер. Овај би пост почео да стреми макар ка новели када бих се сад упустио да причам о томе. А не би требало да буде опширан. Било би лепо да буде једноставан, мудар и добар, баш као Наиван.Супер.
Елем, Корнат је добила ћеру, ванредно Наивно.Супер дете. Сувишно је рећи да је ћера, осим сјајних родитеља, имала ванредно Наивног.Супер деку. Имао сам ту срећу, част, или шта је већ, да их све упознам. И баку и деку, и тату и маму, унуку… И из те позитивне збрке у мојој глави, остаће ми у сећању да су ме упорно служили неким колачем и да су били срећни.
Моја сестра Корнат наставила је да прича. О ћери, о свету, о далеким блиским световима у којима обитава, и о Наивном.Супер.
И о болести која га је начела.
У среду ми је јавила да је и он отишао. Верујем, негде дубоко у себи, да је и Наиван.Супер стигао најзад у свој Могорић, баш као што је и моја мајка у Доњу Плочу.
Јер, такви су Личани. Рекао би човек да су груби, а они занавек остану деца.
И сањају да се врате завичај.
