Од милине, као сета

Заборављене капи из олука спустиле се у пролеће. Призвале безброј боја које плешу без реда и нико не уме да их обузда.

Ово је једино доба када живот пршти и испод и изван капака.

А не плаче… Не.

Него влажи. Од милине. Као сета.

“Бдење“, одломак

Вучем дубок, врло дубок дим. И жмурим.

Чекам.

Пустићу га напоље тек онда када плућа остану без кисеоника.

После неколико таквих, зенице ће се раширити до величине петопарца. Пустићу разум да лелуја по соби, да се сасвим искраде из мене и смести се на неко прашњаво место где ми неће бити на дохват мисли.

Разум, уосталом, нисам много користио ни у та смутна времена у која се непрекидно враћам последњих дана. А ко зна јесам ли се ја уопште из њих икада евакуисао…?

Не, не знам.

Многи јесу. Више се не сећају, потиснули су све то, не желе да се враћају у то доба. Уосталом, то је прошлост. Све даља прошлост. Чега тамо може бити осим избледелих слика које никоме више нису потребне…?

Нема више готово никога ко лута тим временима. Само ја и моје личне авети које одржавам у животу. Имагинарном, нестварном животу. Оне тамо ионако више и нису. Све их је мање у реалним димензијама које ме окружују. Ти људи, које упорно оживљавам, отишли су. Већина није више овде. Нема их више ни у једној мени доступној стварности. Потражили су своје животе на другим местима, у далеким земљама, причају страним језицима, можда још само сањају понекад на српском.

То је све.

Најживљи су у магли канабиса, заробљеној у непроветреној соби. Одатле вире њихове сенке и ћаскају са мном.

Ту су Тића и Тијана. Показују ми своју децу. А деца су мала, још увек бебе. Никада нисам успео да их замислим другачије, иако су то сада зрели људи.

– Види, Сале, види какве рефлексе има мали. Биће најјачи басекташ у крају – смеје се Тића. Вероватно је после две ћерке најзад добио сина, закључујем.

А Тијана ме благо хвата за раме и каже:

– Хвала ти, Сале. Хвала за оне касете и Лорку. Учинио си нас срећним.

– Кога…?

– Па, нас, мене и Тићу…

– А мене…? А себе…? – питам. Међутим, она само још једном каже хвала и нестаје. Сви нестају.

Шкиљим кроз маглу.

– Где сте…?!

Али, нема их. Нема никога. Слојеви дима се ваљају по соби. Онда, као да видим некога. Прилази ми силуета. Носи нешто. Пружа ми то и ја отварам длан.

Чоколадица.

Тада препознајем тај осмех. Александра. Не говори ништа, али ја бих хтео да јој кажем овај пут оно што нисам тада.

– Хеј, Сашка…

Међутим, она опет одлази пре него што сам стигао да се саберем. Нестаје. Покушавам да устанем са кревета и да кренем за њом, али неко ме с леђа благо прихвата за рамена и спушта назад на лежај.

– Нисам имала појма да си ти Србин, Сале.

Подижем поглед преко главе. Видим само контуре, сенку скривених црта лица, али знам да је то Елизабет која говори српски.

– Зар је то проблем, Лиз…?

– Не знам. Нисам никада стигла да сазнам да ли је то проблем. Мислиш ли да јесте…?

– Не…

Гута је облак дима и она нестаје. Не знам да ли је отишла назад у Рочестер или се поиграва са стварима у мојој соби.

Тражим их по овој магли, по испретураним илузијама. Све је празно. Понекад само налетим на ону пихтијасту масу разума који се снебива и измиче.

Када кроз халуцинације промакне Прежа, први паланачки дилер свега и свачега који већ одавно није међу живима, ја више не знам да ли сам у времену садашњем, или су ово оне ноћи када сам траву набављао баш од њега. Добро је ишао тај посао са горивом, Фриле је био добар и поуздан партнер.

Имало се, просто речено.

Тада сам се и навукао. Једном, двапут недељно. Само понекад чешће. Али, никада ништа друго, ништа јаче.

Прежа ме је подсетио на прве сусрете у магли.

Дим се тромо ковитлао по полумраку собе. Хендрикс је свирао Little Wing, а после тога, знао сам ту касету на памет, требало би да крене Still Loving You од Scorpions-а.

Увлачим још једном. Јако. Џоинт је при крају.

Из магле ми прилазе Комар и Вуле.

– Где си, брате, дуваш мало, а…? Ако, ако, дај брату дим.

Комар узима моју шаку и повлачи из пикавца који држим.

Кашље.

– Ауу, добар, добар. Права, није она жалфија коју смо мотали по Лици. Вуле, пробај.

Вуле одмахује главом. Неће. Тужан је из неког разлога.

– Откуд вас двојица заједно…?

Комар се мало удаљи, шкиљећи ка мени:

– Какво ти је то питање…?

– Тако, не знам. Шта ће он ту са тобом…?

– Па ти не знаш…? – нагнуо се Комар ка мени. Личило ми је на Лечићеву глуму из неког филма, не сећам се више којег, али пљеснуо ме је по рамену, јако, и почео грохотом да се смеје:

– Па, он не зна, а…?!

Смејао се тешко, некако с муком, иако се трудио да личи као да је од срца. Онда ме је опет ухватио за шаку у којој сам држао џоинт.

– Дај још дим.

Удахнуо је дубоко. И гледао ме је у очи. Право. Када је издахнуо, рекао ми је:

– Вуле је прави брат. Придружио ми се. А када ћеш ти…?

– Не…!!! – узвикнуо је Вуле и ухватио га за надлактицу – Идемо.

Комар је причао још нешто, али нисам могао да разазнам речи. Нестали су у слојевима плавичастих сенки.

Отворио сам врата француског балкона.

Дуго сам дисао прашину са градских улица покушавајући да изветрим канабис из крви.

Није ишло.

Дан касније позвао сам Вулета. Јавила се нека жена.

– А ко сте ви? – питала је.

– Његов друг са фронта.

Тишина са друге стране није наговештавала ништа добро.

– Он… – рекла је. Па застала.

– Он… Вуле је…

Спустила је слушалицу.

Нисам много размишљао. Сео сам у ауто и после пар сати био пред Вулетовом кућом. Капија је била отворена. Унутра је било пуно света.

Ишао сам за осталима, нико ме ништа није питао.

На одру је лежао мој друг Вуле. Свечано обучен. Пажњу ми је привукла необична марама око врата.

– Обесио се, па да се не види – чујем шапат упућен неком другом.

Мајка је утучена и одсутна. Не верујем да је свесна тога да сам јој изјавио саучешће.

А отац… Седео је код његових ногу и у недоглед понављао:

– Сине, опрости… Сине, опрости…

Вратио сам се у ауто и запалио. Обичну цигарету. Плакао сам. Да.

Размишљао сам о томе како нико никада неће продавати такву вутру какву је имао Прежа.

(Ако вам се свидело ово што сте прочитали и ако желите свој примерак на својој кућној адреси по цени од 500 динара, контактирајте ме путем мејла: dejan.zlatic@gmail.com . На тај начин помоћи ћете да аутор врати дугове у које је запао штампајући ову књигу. 🙂 )

“Бдење“ је стигло кући

Свечано се обавезујем да ћу (вам поново) бити веран и добар друг…

И да више никада, али НИКАДА, нећу садити тикве са… Овај, не то, него објављивати књиге у сарадњи са издавачем.

Нећу о томе. Или бар, нећу много, рећи ћу само оно што је важно. Ја сам према издавачу испунио све оно што се од мене очекивало и то не само у писаном уговору, већ и у нашим усменим договорима, и то још одавно.

Нисам остао ама баш ништа дужан. Издавачу.

Ни у чему нисам каснио, нисам ничим изневерио. Издавача.

Данас сам добио на кућну адресу велики део тиража своје књиге “Бдење“. Тиме је и издавач добрим делом испунио оно на шта се обавезао. Још увек није испунио све, остало је неколико неразјашњених ствари и нешто тиража за који кажу да ће ми послати накнадно.

Испуњавајући договоре са издавачем, и трудећи се да њима не останем дужан и да их не изневерим ни на који начин, имам осећај да сам изневерио све вас који ме од почетка подржавате.

Један од тих договора био је да се држим цене коју је “проценило стручно лице“, а која је била између 792 и 990 динара. По том договору, све док је део тиража био у књижарама ја нисам смео да одступим од те цене.

После скоро 5 месеци издавач ме је обавестио о томе да је…

Не, нећу о томе, мучно је, преформулисаћу…

Нека буде да сам после скоро пет месеци схватио да сам, издајући књигу у сарадњи са издавачем који је између осталог инсистирао на цени, издао и све вас… Како оне који нисте имали да платите, тако и оне који сте имали.

Од данас је готово читав (преостали) тираж “Бдења“ код мене. Немам више никакве обавезе према издавачу. (Одавно их нисам ни имао, али било ме је страх да ли ћу извући своје књиге, па сам зато чекао.)

Рачунајте да је од данас па на даље “акција“ – “Бдење“ од сада кошта 500 динара.

Не желим да оштетим никога, па тако сви они који су свој примерак купили од мене по цени од 700 динара, од вечерас могу да траже повраћај 200 динара. Свакоме ко буде желео поштено ћу вратити тај новац, без ружних мисли. И ја мислим да је то било прескупо.

Узгред, све оне који мисле да 500 динара ипак није превелика цена за једну књигу позивам да ми помогну и да наруче “Бдење“. Мислим да се књигом неће разочарати, а мени ће помоћи да вратим позајмљени новац.

Свима велико хвала.

Велико хвала, на свему…

“Рукопис једног меланхолика“, Станимир Трифуновић

Прочитао сам роман Станимира Трифуновића “Рукопис једног меланхолика“. Можда је и реч о новели, не знам, и нисам неко ко је меродаван да одреди која је форма у питању, али као пасионирани читаоц и љубитељ писане речи дајем себи за право да кажем да је реч о сјајном делу. И не, не ради се о томе да хоћу да му учиним плезир и нахвалим га на свом блогу, није то у питању.

По среди је нешто друго, нешто што ће препознати љубитељи књиге којима се добро штиво свиђа, а оно које је и више од тога помери их из равнотеже и остави траг у њима. Е, о томе је овде реч: “Рукопис једног меланхолика“ натерао ме је да заћутим са дубоким поштовањем за оно што сам управо прочитао, да останем без речи над корицама књиге коју сам затворио.

Пун утисака, хоћу да их овде сажмем и некако уредим у неки смислен низ, па да кренем некаквим редом.

Још пратећи Станимиров блог било ми је јасно да на његово писање пресудан утицај имају руски класици. Он има ту китњасту и дугу реченицу коју, како рече неко од рецензената, зналачки клеше и не испушта је ни за тренутак, одржава нит и води нас њоме тако лако да ни не примећујемо њену комплексност. Лично, не волим дуге реченице, али он их тако слаже да ми је не једном измамио осмех одушевљења за оно што сам прочитао. Али, то помињем само успут, како бих наговестио да мене и атмосфера овог романа подсећа на оно што налазимо код Гогоља или Чехова, на пример. Станимир је такву атмосферу створио и у овој причи која се дешава у нама блиским временима и географским просторима и то ју је, по мом скромном мишљењу, додатно оплеменило.

Када сам “крочио“ у роман, морам признати да сам у први мах мислио да је реч о љубавној причи, мада сам негде у себи веровао да ту мора бити још нешто.

Просто – можда човека и не познајем, али знам му писање, а оно је увек слојевито. Да се нашалим, има више слојева него у начину облачења који већ пословично препоручује Нада Мацура.

И, наравно, нисам погрешио. Из љубавне приче “Рукопис“ прераста у психолошку “студију случаја“, усудио бих се да кажем – чак и трилер.

Неко ће рећи – откуд трилер? А одговор је, хм, па не знам да ли може бити једноставан.

Мени су догађаји личили на математичко клатно. Некако из мировања крену да се сурвавају, достигну зенит, а онда све почне да се смирује и ја помислим како ми је јасно шта ће бити до краја. И у једном тренутку се све смири, и мислиш – то је то, као што сам и мислио.

А онда, нешто кврцне, промени се ситуација, сцена, начин размишљања, све одједном поприми сасвим други угао посматрања и сурвавање поново почиње.

И, попут клатна, интервали ових промена углова, смена, сумњи, нових чињеница, лица, постају све краћи, мада не и мање бурни.

А оно што је на мене оставило можда најјачи утисак је да сам до последње реченице мењао пројекцију могућег завршетка и да ме је и поред тога крај оставио затеченог и неспремног да буде баш такав. Мислим, ок, већ у последњих неколико страна наслућивао сам какав ће бити епилог, али нисам знао начин на који ће се то догодити.

Дакле, ја нисам критичар, нисам компетентан да дајем некакав стручни суд о књижевном делу. Али из угла читаоца сматрам да овај роман заслужује све похвале и што више људи до којих ће доћи. Знам да ће, уз Кецмановића кога препоручујем у последње време, ово бити моја нова препорука свима који воле не добро, већ изузетно писано штиво. Екипи љубитеља књиге из мог ближег окружења сигурно ћу позајмити на читање хвалећи се како “знам човека“. Верујем да ће неко од њих пожелети и да прибави свој примерак јер ово спада у наслове које људи желе да имају у својој библиотеци.

Свима који ми нису близу и не могу да им понудим свој примерак “Рукописа“ топло препоручујем да набаве овај роман. Покајаће се само они који књиге купују “на метре“ и у “одговарајућој боји“. Остали ће, сигуран сам, бити одушевљени као и ја.

Свака част, Станимире, скидам капу.

Невиност без заштите

Супротстављају се спирале врха и дна. Зачудо, без судара.

Можда се врте у различитим димензијама.

А можда су се, сатеране у другачије временске забране, већ одавно мимоишле.

Шта год било, ми чекамо, закуцани у нулту тачку координатног система, да нас неко некуда поведе.

Напуштени од свих, као курва. И невини, као гоблен.

 

Јебем те, кишо

Чујем воду како влажи зидове. Слаже паралеле у некакав усправни нотни систем.

Пуцкета, бескрајно споро, као капи у супер-слоумошну.

Сенчи скице по глет маси. Избија по тапетама за које се сећам како су мерене и уклапане. И како се пазило да исти цвет прати исту вертикалу.

Јебем те, кишо

Ако си пробила зидове, ниси морала да пробијеш бране које сам градио годинама.

Хвала, другари

Данас се навршава равно пет година овог блог места.

За то време нисам постао “утицајан блогер“, али јесам објавио три књиге захваљујући не толико овом блогу колико онима који га прате. За то време, захваљујући Б(л)огу, упознао сам и неке много добре људе, писце, лекторе, путописце, критичаре, фотографе, сатиричаре и многе, многе друге.

Цифре које гледам вечерас, нису имресивне у односу на гледаност ријалитија или старлете-писце, чак ни у односу на праве, велике блогове, али говоре о мојих и наших пет година дружења и зато су значајне. А те цифре кажу да је на неки од мојих постова до сада кликнуто 130 хиљада пута, да је скоро четири стотине углавном прилично интелигентних људи одлучило да прати мој блог, да сте оставили безмало 10 хиљада коментара на моје текстове којих има скоро седам стотина.

Хвала вам, другари…