Kofer

On je načeo tišinu. Progutao je nekoliko tihih minuta začinivši ih rečima koje, kao i obično, nisu imale nikakvo značenje. Ona je umorno zabacila kosu iza ramena otkrivajući uvo koje će upiti to nešto zvuka. Nedostatak želje da se tim glasovima prida ikakav značaj je obostran, pa ovi, razvlačeći se lenjo, tek ovlaš glume kontakt izmedju njih.

Kao dečak kome se svidja da kamenčićima narušava površinu vode, ali samo iz tog razloga i nijednog drugog, on izgovara još par rečenica. Zapravo fraza, onih koje se čuvaju u memoriji telefona kao gotove forme. Kao devojčica koja ne razume dečakovu potrebu da bezrazložno baca to kamenje, ona ga odsutno posmatra… Reči sve teže dobacuju do nje, sve češće padaju, mrtve, na pod ispod njenih nogu.

Pitanje ’’Ti me uopšte ne slušaš?’’, nekako je uspelo da očuva svoj poredak i prevali tih par metara… Podigla je pogled i oduvala šiške sa očiju… A onda je podigla i kofer i zatvorila vrata za sobom…

Tišinu više nije imao ko da razume…

Advertisements

12 thoughts on “Kofer”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s