Blogov kolac

I pored svih pokušaja da na lepom decembarskom suncu prepoznam samo one lepe, idilične slike, to ipak nije sasvim moguće. Postoje, tako, ti… tipovi (ne mogu da kažem ljudi) kojima je neko davno stručno usadio bahatost i primitivizam u kutke svesti (dok je još bilo) koji su bili predvidjeni za obzir, poštenje i kulturu, pa oni sada to svoje “nesrećno detinjstvo“ ili koji god drugi isprazan razlog, prosipaju po nama koji smo se nekada normalnim nazivali.

Da, kažem – nekada normalnim, jer imam osećaj da smo odavno manjina medju nekadašnjim nenormalnima, pa je red da zamenimo uloge.

Ubedjen sam da svako od vas ima bar jedan, ako ne i više primeraka takvih primata u nekom svom svakodnevnom okruženju. Njihova populacija raste po zakonu geometrijske progresije, što je sasvim normalno za vrste koje su sklone agresivnom otimanju prostora i teritorije, a uz to, u raspalom moralu i truleži društvenih normi imaju idealne uslove za ubrzan razvoj. Iznikli u nekoj pustari duha (pri čemu termin pustara uopšte nema smisao teritorijalne odrednice), otimačina, podsmeh, prevara i prostakluk krajnji su dometi i vrhunci emotivnog (hm?) zadovoljstva takvih… tipova (jer ih ljudima zaista ne mogu nazvati).

Ubacuju se, nepozvani, u svet oko nas i divljaju po njemu kao virus kada udje u računar. Pamet im ne dozvoljava nikakve apstrakcije, pa unutar tog (u vrlo ograničen prostor) zatarabljenog intelekta, oni veruju da se sunce okreće oko njih i upravo tako se i ponašaju – kao da je svet zbog njih i po njihovom liku stvoren. Iza sebe ostavljaju neukus, pustoš i gorak osećaj poraza nekada normalnih ljudi. Poput onog pomenutog virusa, oni su u svaku poru društva instalirali po neki podprogram sebe. I gde god da potražiš lek protiv te epidemije nailaziš na njih, na bolest samu, na raskomadano tkivo društva.

Dok karavani prolaze, meni ostaje samo da lajem. Tu ni glog više ne pomaže, a kamoli blog.

blogov kolac

Advertisements

26 thoughts on “Blogov kolac”

  1. Da li nam preostaje samo „lajanje“, zbog čega, zbog koga? Lavica u meni ne želi mirno da se preda. Ali i ona posustaje, previše je zla i nepravde oko nas.

  2. Da stvarno ih se namnožilo i koliko god se trudila da žmurim i okrecem pogled u sebe, ne može uvek. Nekad mi se čini da ti nekad nenormalni a sad većina kad osete da ne želiš da vidiš samo se još više razulare u bahatosti vuku i cimaju za rukav. E ja se ne predajem do zadnjeg. Iako sve sam umornija. Ma svaka čast. 🙂

    1. “Samo se još više razulare u bahatosti…“ Bravo, baš to… 😦 I ne predajemo se, kako god bilo… 🙂 Naravno, i kad unište glog, držaćemo se po blogu, koliko možemo… 🙂

    1. Dogadjaja ima mali milion… Ali, recimo da mogu da izdvojim onaj kada čovek parkira na mesto koje sam očistio svojom lopatom i rukama… 😛 Prilično banalno, ali, u vezi sa tim likovima, sve je banalno, glupo je očekivati nešto “uzvišenije“ od toga…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s