Pobeći negde…

Zarobljen u malim dimenzijama, nemoćan da ustuknem, da odem bilo gde, nemam kud. Niz zidove, po stvarima, senkama, venecijanerima, po šoljama na stolu, sliva se piskavi glas samohvalisanja, lepljiv poput briga i smrdljiv kao memla. Preglasno palacanje praznine mora da se udvostruči, utrostruči, uvišestruči kroz eho, pa se taj suludi odjek ponavlja, ponavlja, ponavlja.

Prenaglašene reči, prenaglašen ego, prenaglašeno samoobožavanje, eksplozija prenaglašenosti grubo i duboko ore po sluhu, mozgu, mislima. Pobegao sam u najdalju molitvu, stigao gotovo do granica meditacije, ali i tamo me sustiže ta buka ništavila koje me imbecilno davi predoziranim decibelima.

Kič se najupornije ruga sebi samom. I to ne primećuje.

O, Bože…

I Ništa bih prigrlio kao Nešto, samo da utihne ova galama preglasnog hvalisanja prenaglašenog Ja.

talking1

Advertisements

42 thoughts on “Pobeći negde…”

  1. Čestitam na jubilarnom postu. Hvala i tebi što nam nesebično daruješ lepe reči, muzičku pozadinu koja uvek odgovara, i hvala što si dobar,sjajan virtualni komšija.
    A sada pitanje koje me muči- ovo je drugi, treći tekst ispunjen nekom tugom, prazninom….zašto?
    Ili se to samo meni čini?

    1. Ne čini ti se… Ne mogu a da ne budem tužan kada mi neko otkida deo moje Otadžbine. Sada, kada sam napisao ovu reč, shvatam koliko je devalvirana, ali svejedno i baš zato…

      1. Razumem te milion posto. Ja sam i tužna ali više od tuge osećam bes, bes jer nešto ne verujem da možemo kao pojedinci da promenimo. Jedino ukoliko dođe do Referenduma.

  2. Već sam ti čestitala na Fb, pa ću ti ovde reći samo jedno golemo hvala za sve one reči koje sam gutala i za svu onu inspiraciju koju sam dobijala od njih i za sve moje akrobacije u pisanju, za koje si dobrim delom zaslužan.

  3. Kao neko ko te od tek skoro prati drago mi je sto sam se za jubilej bash nashla medju pratiocima. Cestitam i da ih bude josh toliko,a onda puta josh toliko i tako u nedogled 🙂

  4. Dragi virtuelni komsija, sa velikim iscekivanjem docekujem svaki tvoj post, i nadam se da je ovih 200 samo zagrevanje. Ovo je stvarno jedna prijatna oaza u koju rado svracam. 🙂

    A tuga….tuga je samo konstatacija stanja, bes je taj koji daje snagu za promenom….ima nas dosta, samo smo jos uvek vise okrenuti tuzi , tugujemo u samoci… kada budemo shvatili da nismo sami probudicemo bes i krenuti u promene….
    I sad vec davim sa tim, i vise necu ( a mozda te razbesnim?)
    Lep pozdrav iz tmurne Moskve

  5. Честитам, друже на јубилеју!
    А, потом, на латентном величању родољубља, дискретно наглашеном да се само наслутити може. Ако може. А, то јесте права мера.
    Поздрав.

  6. Мислим да сам све што сам имала да ти кажем о твом писању, о „малим кратким формама“ и „ставу“ написала „ономад“ на једној твојој објави.
    Од тада те мало боље познајем, мало више читам, и мало више капирам оно ненаписано, оно између редова. Или бар желим да мислим да је тако.
    Многе од нас си инспирисао за нека наша мала ремек дела, многима си несвесно пружио утеху, подршку, дао снагу, показао да нисмо усамљени. И за то ти хвала. И то је један од успеха тих 200 објављених прича на твом блогу.

    А туга, туга дође и прође. Из ње морамо да извучемо најбоље, оно што ће нас погурати напред да што пре изађемо из тог стања.
    Реч Отаџбина, ма колико била девалвирана, има праву снагу и значење кад је изговара човек као ти који и те како зна да цени праве животне и људске вредности.
    Са људима попут тебе Отаџбина има децу која ће знати да је заштите на прави начин. Ма колико то у овом тренутку изгледало немогуће, ма колико све изгледало изгубљено…

    Честитам на јубилеју и срећна сам што сам део твог виртуелног комшилука 🙂

      1. Majstor je uzeo pero u ruke i upalio mnogo sveca,neke su se razbuktale,neke tinjaju poput moje al ti si zasluzan za plamen jos od onog Damien Rice-a koji ti je bio u usima….ne secam se kad to bese tacno…ali se secam da sam bila odusevljena i inspirisana tvojim pisanjem i zamolila za jos….i vidi kakvo smo bogatstvo dobili,hvala druze Zlajo!

  7. Čestitam dve stotke, nije to šala 🙂 . A tuga … a otimanje … šta reći kad objašnjenja nema. Tešiti se onim: ne može se oteti ono što se sakrije u srcu?

    Sećam se jedne tužne porodične priče kao kroz maglu, dešavalo se nekoj australijskoj porodici, neki brodolom. Majka se obrela u vodi sa dva mala sina. Jedan je po malo znao da pliva, jedan uopšte, a ona je morala da bira jer nije mogla obojicu da spasi … Nije opravdanje, znam. Nije ni uteha, i to znam. Samo, možda, objašnjenje.

    1. Pa, jeste, napisao sam to zašto provejava tuga mojim postovima poslednjih dana, mada ovaj post konkretno nema neke veze sa tim. Hvala na pričici, poučna je. U našem slučaju problem je i to što se nama nameće da sam brodolom prihvatimo kao pomoć i nešto toliko pozitivno da mu se čak moramo radovati.

  8. Čestitam ti od srca! Želim ti nepresušnu inspiraciju, a odgovor na pitanje „koliko si postova napisao?“, jednoga dana da bude – „ne znam, odavno sam prestao da brojim“! 🙂

  9. Čestitke, neću ti poželeti još toliko ili više samo da se putovanje kroz izuzetne sintagme i metafore protegne unedogled na radost nas koji smo se udobno smestili 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s