Tiha imitacija krika

Sipam sumnje u svoje staklene reči. One se lepe za slova, prljaju ih i kradu sjaj koji bi se možda mogao nazreti na nekom, kakvom takvom svetlu.

Ovako, u noći, gube poredak, gube smisao, gube se. Kao huk sove, gube se u krošnjama usnulih šuma. Ako i zalutaju u poneko uvo, ostaće samo zvuk bez značenja, tiha imitacija krika koji ne kaže baš ništa.

Možda je vreme da pustim snove iz krletki…

Možda je vreme da se probudim…

Advertisements

10 thoughts on “Tiha imitacija krika”

  1. Prelepo je! Tihi krik! Imitacija! Da, pusti snove iz krletki, tako je najbezbednije i najbezbolnije, veruj mi! I još nešto: svaka priča ti je sve bolja, najiskrenije.

  2. Буђење… Ма колико понекад јава била тешка и нежељена она је место у коме живимо. Зато је буђење неминовно…
    Добро јутро и нека снови постану јава…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s