Priča

Sreo sam je u nekoj priči prepunoj magle. Sanjala je. Možda sam i ja, ko zna. Padao je po nama ritam neke zaboravljene pesme i mi smo… Pa, ćutali, šta drugo.

Sve neizgovorene reči, otišle su. Nisam znao gde.

Šetali smo po pasusima zavirujući u nagoveštaje skrivene između redova. Nekoliko puta, u nekim zalutalim trenucima, ostali smo sami, zaboravljeni u dosadnim deskripcijama koje ionako niko ne čita. Mislim da smo se u jednom od njih dodirnuli.

I odjednom više nije bilo tako važno šta se dešava oko nas. A u nama je izbio požar u kome je sve izgorelo, pa i nit priče.

I dogodilo se. Ja sam se utisnuo u jednu, a ona nestala negde iza tri tačke…

Od tada me pohode one neizgovorene reči. Kažu, bile su skrivene u nama i sasvim je nejasno zbog čega ih nisam tražio tamo.

Sada se igram njima. Pakujem ih u priče bez uvoda, razrade i zaključka. Ponekad izmamim maglu. Ponekad i pesmu. Ali nju nikada.