Jošte čekam taj reč da mi rekne…

Ima sedam-osam dana kako sam pročitao zbirku pripovedaka ’’Jošte čekam taj reč da mi rekne’’ koju je napisala Negoslava Stanojević, naša Nega…

Reč je o štivu koje je pisano na zaplanjskom dijalektu. Zaplanje se nalazi u jugoistočnoj Srbiji i, ko ne zna o kakvom kraju je reč, neka progugla i neka upozna sav taj kolorit prirode gotovo sakriven od ostatka civilizacije. Sa jedne strane, to je možda i dobro – nestvarno netaknuta priroda polako postaje pravo bogatstvo u ovom veštačkom svetu u kome već počinjemo i proizvodnju veštačkih ljudi, da ne pričamo o drugim stvarima. Sa druge strane, prelepo Zaplanje plaća visoku cenu za to – ostaje pusto i bez svojih stanovnika.

U samom Zaplanju nikada nisam bio, ali imao sam priliku da prolazim kroz skoro pusta sela na Staroj planini i Svrljiškim planinama. Ko nije uživo video tu sliku, ne zna koliko je to zastrašujuće tužno. Ko nije uživo prozborio po koju sa tim ljudima koji tamo žive, opet ne zna koliko duha oni u sebi nose.

Bog ih je, doista, zakinuo za poneki padež, ali mu je zato prelilo kad je delio mudrost i dušu.

E, baš to sam sa setom prepoznavao u divnim Neginim pričama. Tu prosto srdačnu i jednostavno mudru dušu zaplanjskog seljaka. Ona prosto oživljava i oslikava te starine, poslednje stražare na našim jugoistočnim granicama. U njihovim prostim i jednostavnim rečenicama sažeta je vekovna mudrost. Kako? Vrlo jednostavno: oni ne odbacuju učenja svojih starih. Znanja generacija njihovih predaka, prenošena sa kolena na koleno, decenijama i vekovima taložena su baš u njihovo pamćenje. Oni samo dodaju još nešto svojih iskustava, i…

Trebalo bi da nastave niz, da tu čudesnu i retku baklju predaju narednom naraštaju.

A njega, na žalost, uglavnom više nema. Pojela ga brza hrana, brz život, varoš i smrad auspuha tih ’’limuzina’’ koje vazda ’’vržde’’ i žure, a da ne znaju ni zašto ni kuda. Naredni naraštaj uglavnom samo svraća (ako uopšte svraća) da obiđe ponekog preostalog pretka na zaraslim međama, njivama i voćnjacima. Onako usput i ovlaš. Naredni naraštaj spreman je i da ugosti te starine, ali pod svojim, nekim čudnim, savremenim uslovima koji su ’’normalni za varoš’’ u kojoj se živi u četiri zida uglavnom. Zato starine radije biraju slobodu i mir koji imaju u svom zaplanjskom nepregledu…

I pričaju svoje priče.

Negoslava nam te priče nudi na poslužavniku svoje zbirke.

Tamo, kao da vas dočekuju južnjački trubači, pa vas lome – malo ka suzama, malo ka smehu. Nemate kud, jer to je ta zaplanjska duša. Ona nije daleko od vaše, ako znate gde ste je zaturili. Ona i voli, i strada, i zakine, ali i pokloni, ona je negde, deo našeg sveukupnog gena, ona je, zapravo, divna u svojoj jednostavnosti i prava gromada kada je o iskonskoj mudrosti reč.

Sve to sam shvatio čitajući Negoslavinu zbirku priča.

Zato, na kraju, mogu samo da potvrdim ono što sam i njoj nagovestio čitajući te priče na njenom blogu: Zbirka pripovedaka koju je napisala vredna je sa više aspekata.

Prvo, ta će knjiga biti pravi čuvar zaplanjskog dijalekta, i sa tog aspekta ima, na neki način, lingvističku vrednost.

Drugo, možda i važnije od toga, ova zbirka je svedočanstvo o Zaplanju i Zaplanjcima, sakupljena filozofija njihovih života, života njihovih predaka, koja je na samom izdisaju. Jer svi govore o borbi protiv bele kuge, a ona nam i dalje briše ne sela, nego cele regije.

Pročitajte knjigu i posle obavezno posetite Zaplanje, ili bar nešto što liči na Zaplanje. Videćete, osetićete potrebu da učinite nešto, ne znam šta je to, ali nešto, da ti krajevi Srbije ne umru.

Negoslava je svoje učinila.

Red je na nas.

Advertisements

14 thoughts on “Jošte čekam taj reč da mi rekne…”

      1. Slazem se, upravo zbog toga mi se i svidja tvoj tekst, jer je ona tako dobro uspjela da priblizi i docara Zaplanje, da si ga ti samo citajuci njene pripovjetke tako dobro upoznao 🙂

    1. Sredi srce. Nema razloga da išta kažeš o ovom tekstu. Samo sam hteo da opišem šta nam to tvoja zbirka nudi. To je sve. A priče su objasnile bolje od mene sve to. 😉

  1. Uživala sam dok sam čitala tvoju recenziju. Knjigu još čitam. kao što sam i Negoslavi napisala, prepuna je mudrosti, ali i bola i tuge. Te tuge ima dosta i našim životima, pa ovu iz knjige uzimam na kašičicu.
    i razmišljam o pročitanom, dugo, dugo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s