Oblogovan – Unplugged

Kada je u ponedeljak uveče negde oko 17 sati nešto kvrcnulo i ugasilo se svetlo, TV, lampa, sve što radi na struju, pomislio sam – ok, valjda će brzo to srediti. Štaviše, bio sam ubeđen da ću već u 17.30 gledati Dnevnik TV Bor i prilog o promociji Zrenja u Majdanpeku.

U 18 sati bilo mi je pomalo krivo što nisam mogao da vidim pomenuti prilog, ali računao sam na to da ću ga pogledati kasnije tokom večeri na internet izdanju ove regionalne televizije. Oko 21sat počeo sam da sumnjam da te večeri struje ipak neće biti.

Radijatori su već bili hladni, a nestalo je i vode.

Na neki način, bilo nam je zabavno. Družili smo se, nas troje… Pričali, slušali jedni druge, prosto – razgovarali. To odavno nismo činili tako dugo i u ovako prisnoj atmosferi u kojoj nas u tome ama baš ništa nije sputavalo – ni TV, ni tablet, ni kompjuter, mobilni telefoni, ništa… Jer, zaboravih da kažem – mobilni telefoni već su bili mrtvi, ne samo zato što više nije bilo signala, već i zato što smo im istrošili baterije. Baza fiksnog telefona bez struje nije davala nikave znake života, a oko ponoći i slušalica je sasvim zamrla.

Dakle, bili smo u mraku, bez grejanja, vode, struje, telefona.

Ipak, ponoć smo dočekali u jednoj ležernoj i prisnoj atmosferi i zaspali nekako zadovoljni što smo toliko vremena posvetili jedni drugima, svi u istoj sobi. Onoj najtoplijoj.

Ubeđenje da će jutro doneti struju i sve ostale blagodeti raspršilo se već sa buđenjem. Rastko se iz škole vratio pre nego što je i otišao i sada je već bilo jasno da je nešto ozbiljno po sredi. Prodavnice su radile, hleba je bilo, pa gladni nismo ostali. Iz ostave je izronio mali izletnički plinski uređaj, dovoljan za kuvanje kafe i podgrevanje ručka od juče. Dani su stvarno kratki u ovo doba godine, i tek što smo se okrenuli oko sebe, veče je već počelo da se spušta. Videvši da je đavo odneo šalu, iskopasmo tranzistor, neke baterije, baterijsku lampu, kao i još koju sveću i one plovke i fitilje za kandilo. Iz ormara iščupasmo još po jedan prekrivač, drugi sloj odbrane od noćne hladnoće. Pred sam mrak, setismo se i nekih starih zaboravljenih igara – Ne ljuti se čoveče, jamb, karte, domine… Uz ohrabrujuće vesti sa tranzistora i zvuk kockica, krenusmo da čekamo…

Svanula je i sreda. Dnevna soba još uvek se drži, ali ipak se primećuje da pomalo posustaje i nešto je hladnija u odnosu na juče.

Greju nas vesti sa tranzistora. Najave dolaska struje smenjuju se kao i juče i počinju od 13.00, preko poslepodnevnih časova, pa sve do 22.00, ali i vera u njih je jednako jaka. Večeras smo još spremniji: kolekciji čajeva dodali smo i onaj od crne ribizle, a Rastko je odlučan da nauči ne samo kako se igraju domine, već i kako se u njima pobeđuje…

Priznajem, posle podne smo shvatili da su zidovi sve hladniji, ali i da vesti nisu baš najpouzdanije i ponudili smo mu da ga odvezemo u Bor ili da bar ode kod babe i dede par ulica dalje, jer oni, pored daljinskog grejanja, imaju i peć na drva… On ne prihvata ponudu i želi da ostane tu, da ostanemo zajedno. Zabrinuto posmatramo kvarcnu i TA peć, naše jedine alternative kada nema daljinskog grejanja i izvlačimo još po jedan prekrivač.

Oko 22 sata obasjava nas svetlo!!! Samo svetlo, jer sve druge aparate iz predostrožnosti smo unapred isključili.

Sreća, radost!!! Negde u susedstvu pucaju petarde!

Uključujemo prvo telefone da se pune. Zatim frižider-zamrzivač, to nam je važno. I grejalica nam je važna, ali… Aj’ da sačekamo malo, sada će svi sa grejalicama… Rastko je gladan. Može sendvič? Može!

-Hoćeš topli sendvič? – pitam – Sada mogu da napravim!

-Nemoj – kaže – da ne uključujemo što ne moramo, može i običan.

U međuvremenu, stiglo mi je nekoliko poruka. Među njima i dva stara školska druga, čoveče…

Onda opet mrak!!!

O, Bože… Lakše bi nam bilo da nije ni dolazila. Zabolela nas je ta nemoć, muk i muka. Dohvatili smo se domina, ali bili smo razočarani.

Ovde ću napraviti presek.

Posle tih pedesetak sati bez osnovnih uslova za život, shvatiš kako ti ne nedostaje neka visoka tehnologija. Nedostaju ti sasvim proste stvari – da ti bude toplo, da pojedeš nešto toplo, da se umiješ i opereš. To je sve.

Zaspali smo uz vesti da je u Majdanpek stigla struja. Ovaj put je dobra vest pretekla lošu… U Majdanpek je zaista stigla struja, ali je jednako brzo opet i otišla.

Ta noć bila je hladnija od drugih. Da li je to zbog onih 15 minuta svetla koje smo imali i koje je ubilo našu nadu, ili se zgrada zaista ohladila, ne znam, mada cenim da je ovo drugo… Tek, i današnji dan bio je hladniji od drugih.

Svi smo već šetali i po dnevnoj bar sa ćebetom na ramenima.

Nasuprot tome, zamrzivač je počeo da se otapa. Počeli smo da razmatramo alternativna rešenja.

Bilo ih je i zvala su se evakuacija… Hah… 🙂

Ipak, struja je najzad stigla oko 19 sati…

Gledali smo sve moguće Dnevnike… Skidam kapu i ističem veliku zahvalnost svim monterima koji su se zaista trudili oko nas

Nemam reči…

Grejanje ćemo dobiti sutra, u prepodnevnim časovima. Vode još uvek nema. Napon varira…

Ipak, oko 21.00 stidljivo smo uključili grejalicu…

Toplo je. Nemate pojma kako je to dobar osećaj.

Veliko hvala svim monterima sa svih strana koji su prethodnih dana radili na slučaju Majdanpek. Uz neko rudarski srećno, jer ste to nesumnjivo i zaslužili.

Bacio sam pogled na vesti.

’’Boljevac bez struje’’… Razlog isti kao kod nas…

O, bre…

Boljevčanima želim da što pre dobiju struju.

Advertisements

28 thoughts on “Oblogovan – Unplugged”

  1. nesto mi nije za lajk, tezak povod, cekala sam da se ukljcis na daljinsku mrezu. 🙂 Valjda nece vise nigde, nema potrebe da shvatamo koliko smo okruzeni aparatima koji nam ne pomazu u osnovnim porebama.

  2. Duguješ nam snimak.
    Ali je najvažnije da je konačno sve dobro.U to ime nazdravljam nekim albanskim, al domaćim, skenderbegom, negde u Beogradu. Toplo mi je oko srca, mada sam se ovih dana smrzla od tog saznanja da smo ipak toliko nemoćni u nekim situacijama.

  3. Mislila sam na tebe i na tvoje kada sam slušala vesti iz Majdanpeka. Nadam se i želim da verujem da se to više neće ponoviti…

    1. Znaš kako se kaže – iz tvojih usta u Božije uši. Negde u nekom malom bljesku kada sam uspeo da “gvirnem“ na “mrežu“, video sam da se uspešno oporavljaš. To mi je drago. Pozdrav od nas. 🙂

  4. E Blogi, (uz sve tvoje muke), nije ni nama bilo lako…
    E znaš ti da smo mi priključeni na tvoje grejanje? 🙂
    Pozdrav!

  5. Мислила сам на тебе и све вас и на све нас, јер права зима још није ни почела…Шта ли нас све чека, бог зна 😦

  6. Баш сам се питала шта је са тобом. Некако тешко подносим овакве вести у последње време. Вама желим да се што пре вратите у „нормалан“ живот, и надам се да ће ова зима да нас, неким чудом, поштеди…

    1. Nekim čudom, možda… Inače, ako ćemo pošteno, zima još nije ni počela… Za svojih 45 godina pamtim mnogo gore zime, ali ne pamtim ovakve havarije… 🙂

  7. Леп је осећај вратити се себи!
    Тужно је што нас обично нека „катастрофа“ дозове памети…но, најгоре је прошло.
    Ипак, немојте да заборавите на домине и јамб. 😉
    Поздрав! 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s