Fuse

Valjda je bila neka sredina osamdesetih. Vreme kada je Baki prvi put istakao ime firme na svojoj slastici, RFK igrao Drugu ligu Istok, a ispred Anđićeve knjižare i preko puta crkve mogao da se kupi pečeni kesten u ogromnom fišeku od novina.

A mi se momčili… S večeri premeravali gradske ulice, grickali suncokret i zaljubljivali se kao od šale, od pogleda ili dva.

Vraćamo se kući tako, jednom, letnje veče je bilo, nas trojica. Ko će znati o čemu smo pričali. Ali, sećam se da smo se vukli sporo, lenjo. Kod kuće nas nije čekalo ništa osim večere i spavanja, pa su nam koraci bili tromi i teški.

Negde na onom širokom i pločastom stepeništu kod Doma zdravlja, iznad dečijeg, sedeo je Fuse nad lokvom krvi koja je tekla iz njegovih rasečenih vena.

Nikada ranije nisam video takav prizor i obuzeo me je neki neobjašnjiv nemir koji sam skrivao iza providne tinejdžerske maske.

– ’Ajde, prođite, ne zovite nikoga, ostavite me da umrem na miru. Ne dirajte me, prođite samo, ne igra mečka! Nemoj da ste zvali nekog! Kad Fuse odluči da umre, to je to… ’Ajde, razlaz, klinci!

I mi smo prošli, kao da ništa nismo videli, lagano, naoko nezainteresovano, kao da ne vidimo ništa. Ni krv, ni smrt u najavi, ništa…

– Ma, to je Fuse, pusti… – reče drugar, pretpostavljajući negde u pozadini te rečenice, valjda poučen nekim iskustvom koje ja nisam imao, da je sve ovo samo pozorište i da će sve uskoro poprimiti neki drugačiji tok.

– Nemoj da je neko pozvao pomoć, jeste li čuli!? Kad Fuse odluči da umre, niko da se ne meša! – vikao je Fuse sa stepeništa.

Mi smo zastali kod kioska koji je u to vreme još radio. Preživali smo neke besmislene priče prateći istiha šta se dešava sa Fusetom (kako je glasio instrumental njegovog imena u našoj interpretaciji). A on je ponavljao u nedogled da je došlo vreme da se oprosti sa ovim svetom.

Ožedneli smo.

Bili smo na par koraka do zgrade u kojoj smo sva trojica živeli, ali nije nam se išlo kući, pa smo se zaputili ka onom izvoru na krivini iza Pošte koji je tada još postojao, i točio zdravu vodu, da ne poveruješ…

– ’Ej, pomagajte – viknuo je Fuse dok smo prolazili iza njegovih leđa – ’Ej, bre, umirem, vodite me u hitnu, heeej!!!

U hitnoj su ga zbrinuli i Fuse je preživeo.

Mnogo kasnije, dvehiljade i neke, kada sam radio u lokalnoj televiziji, Fuse je odlučio da se suprotstavi tadašnjoj Vladi jer je smatrao da su mu uskraćena neka prava. Ni pet, ni šest, nego je odlučio da tih skoro 200 km do Nemanjine pređe peške, umotan u zastavu. Lično sam otišao da napravim prilog, Fuse je bio pun ideala, ogrnut trobojkom, skoro da je ličio na Čea iz boljih dana.

Ako se pitate da li sam, da – jesam! Gledajući ga kako umotan u zastavu zamiče za krivinu setio sam se one večeri kada smo sreli Fuseta (kako je, opet, glasio akuzativ u našoj interpretaciji) rasečenih vena i njegovog predomišljanja. I da, pomislio sam – ’’Ma, to je Fuse, pusti…’’

Uprkos svemu… Snimio sam ga, napravio prilog i pustio u udarnom terminu.

Pozvao sam ga telefonom nekoliko sati kasnije da saznam dokle je stigao.

– Hej, Fuse, ja sam…

– Kaži…?

– Dokle si stigao?

– U Požarevcu sam.

– U Požarevcu?

– Da…

– Ali… Kako…? To je 100 kilometara odavde…

– E, stao mi neki lik i povez’o me…

– A Beograd…? – pitam – A Vlada…?

– Ma, jebeš Beograd… – odgovara Fuse – ostaću malo ovde kod jednog drugara, pa ću posle kući.

Verujem da nema Majdanpečanina koji nije čuo za Fuseta. Neki ga se sećaju ovako, neki onako… Ali, sećaju ga se…

Mada, kada je umro, pre par godina, niko ne zna tačno kada, nije bilo umrlica koje bi nam rekle da se to dogodilo.

Ipak – to je Fuse… Umeo je da se predomisli.

Valjda zato nas bar tri četvrtine misli da je on još uvek živ.

Advertisements

26 thoughts on “Fuse”

    1. Не, не би се могло рећи да је Фусе био нешто посебно “добар“. Само смо га готово сви познавали, ништа друго.

  1. …Мотао се ту, мојим квартом, један чудан тип, са неуредном брадом и разбарушеном проседом косом, отрцаним фармеркама и покојим ожиљком на подлактицама… Нико није знао ко је нити одакле је стигао… Тек накнадно смо сазнали да је шмугнуо из Пожаревца где је, прочуло се, направио некакав зулум и да сада време траћи код пријатеља из ЈНА, бившег шефа транспорта у Рубину. Комшија пекар, рече ми ономад, да се још шмуца нашим сокацима и да обично сваког јутра наручује четвртину са сиром, а онда замине према дисконту пића одакле нестане око подне. Нико не зна где…
    Можда је заиста још увек жив…
    Уосталом, такви типови никада не умиру попут других.
    ПС. Идем данас по „Зајечарско“. Обратићу пажњу, ко зна…
    Поздрав Друже!

  2. Mene je ova priča podsetila na ono kad se od nas traži da izdržimo sa onim što imamo na šta nas pozivaju oni koji imaju deset puta više od nas, kad štrajkujemo glađu danju, a noću jedemo; podseća me na ono kad kažemo da bismo umrli za nešto (valjda misleći da ćemo sutra u kafani moći da se hvalimo: „Jesi vid’o kako sam sinoć hrabro umro?“), a samo mi znamo da se umire samo jednom; dakle Fuse je bio pred materijalizacijom svih tih junačenja i pokazao šta (bi) to ustvari znači(lo). Ja ne mislim da se on predomišljao. Samo (ni)je znao gde to vodi. Odlična priča. Poučna na prvom mestu.

  3. Uf svaki grad ima svog „Fuseta“, nisam znao d aje stigao do Pozarevca, daleko, nema sta… 🙂 Mi smo ovde imali Sojceta, matorac, pijanac, dobra dusa, gadna narav, nije imao dom ili jeste to ne znam, ali smo ga cesto vidjali u parku, pre par godina se udavio na Moravi, za 2. Maj, u Laguni, na gitarijadi… bile su umrlice…

  4. Postoje kalupi koje život neminovno nametne. Neki strogi, zasječeni, neki liberalni ili šta znam kakvi, ali neki se nikad ne ukalupe. Neki ginu za ideale, ali neki i zabudale. Sto ljudi sto ćudi, ipak ih se sjećamo i uvijek pokušavamo iz svega izvući onaj mali plusić pozitivnosti bez kojih se o pokojnicima rijetko ne govori. Kategorija osobenjaci, vremenjaci,…
    pozdrav

  5. Svi smo imali te lokalne legende. Sad si me podsetio na dvojicu koje je Žilnik uzeo da glume u jednom od njegovih filmova… Raša i Crnjak… Obojica su sada u nebeskoj legendi, zajedno sa Fusetom…

    1. Fuse je bio čest korisnik zatvorskih usluga. Jbg., imao je tamo zagarantovane obroke i krov nad glavom. I jednom tako priča kako ne zna šta da radi: “Da ukradem nešto, neće odma’ da me vode u zatvor, a da ubijem čoveka – ne ide, nije u redu, jbg…“ 🙂

      1. Podstakao si me da napišem nekoliko redi i o ovim našim… 🙂 samo imam 2-3 teme koje me zaokupljaju pre toga. I ovi su iz te priče. No… volim kad nas ovako blogerski ponesu teme…

  6. Такве личности су противтежа нашим мање- више уређеним карактерима, за нас интригантни, увек у центру пажње…а ми их једноставно памтимо 😉

  7. „Valjda zato nas bar tri četvrtine misli da je on još uvek živ.“ – и причу заврших са благим осмехом, тек једва видљивим, у углу усана…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s