Poli

Drugar i ja, takoreći golobradi klinci sa tek ponekom idejom u onim suludo ošišanim glavama, vrteli smo se oko podrumskih prozora one čudne zgrade Radio Majdanpeka koja se smestila povrh parka i gledala čelom na ulicu 28. marta. Možda se tada to parče asfalta tada zvalo i drugačije. Ne sećam se, a nije ni važno.

Iz podruma, kasnije ću saznati da je reč o studiju 1, upitali su nas šta hoćemo.

– Mi bismo da pitamo nekoga da radimo emisiju na radiju – rekosmo kratak tekst koji smo dugo uvežbavali, drugar i ja.

– Emisiju?

– Da…

Njih dvoje, (kasnije ću saznati da se zovu Lela i Mića, mada smo nju svakako poznavali po glasu, kao i čitava okolina, bila je spikerka), nešto su tiho razgovarali među sobom i na kraju nam rekli da dođemo sutra pre podne i da se javimo Poliju.

I dođosmo, drugar i ja, sutra pre podne…

I dočekao nas je…

Poli…

Cvetko Polinjano…

Muzički urednik Radio Majdanpeka, kralj patine koja se svakim dahom osećala u toj maloj sobici čije su police bile prepune ploča od vinila.

Mi, klinci zadojeni zvukom uz koji smo, verovali smo, gradili svoje živote i shvatanja, imali smo osećaj da smo ušli u raj. Toliko muzike na jednom mestu, pa to je…

– Pričajte, momci…Zanima me vaša ideja… – rekao je neposredno, ’’u rebra’’, onim svojim glasom koji je bio promukao i suv kao i on sam.

I mi smo pričali, zbunjeni onim što vidimo, zbunjeni njime, pločama, njegovom pojavom, njegovim odnosom prema nama, odnosom koji je bio nekako drugarski, sasvim oslobođen onih ’’persirajućih’’ stega.

Samo je slušao i ćutao. Na kraju nam je ispričao vic. Lud vic. Pravi radijski vic koji i dan danas prepričavam i niko ga ne zna.

I ispratio nas je. Na izlaznim vratima rekao nam je da ćemo snimati sredom.

– Šta snimati?

– Pa, emisiju, šta drugo…

Neću vas daviti detaljima sa snimanja emisije. To ume da bude pakao. Amateri umeju da se smeju u mikrofon satima. A opet, bilo je i šala koje se nisu sviđale nekim “važnim“ ljudima, pa su puštane reprize umesto novih emisija, a Poli nam je, duhovito kako je samo on umeo, objašnjavao da nas nisu shvatili kako treba.

I nisu…

Ali, nije to tema…

Poli je pričao najoriginalnije viceve. Priče, anegdote. Bio je ’’matorac’’ zalutao u naše doba. Bio je ’’mi’’ par decenija stariji.

Poli je, zapravo, imao razumevanja za nas.

Razumevanja. Da…

A možda je baš to ono što nam je nedostajalo. Možda smo baš zato želeli da pustimo vapaj preko radija. Možda smo to tražili u onom beskraju ploča među kojima je živeo Poli.

Italijan zarobljen u koži Srbina, pričao mi je kasnije još mnoge priče. Jednako lude kao one koje je pričao Srbin zarobljen u koži Italijana. Svaka od njih imala je bezbroj boja. O svakoj bih mogao da napišem priču.

No… Idemo dalje…

Napustio je radio, bio je i (gast)arbajter u svojoj Italiji, i posle ponovo arbajter ovde u svojoj Srbiji.

U međuvremenu, postao sam urednik onog istog radija sa početka priče.

I sretali smo se, Poli i ja, još mnogo puta. Nekada s povodom, ali češće i bez toga.

I…

Mogao bih da pišem mnogo, o ovome ili onome… O besmislenim stvarima. A samo jedna je zanimljiva i važna…

Nikada nije ostario.

Ni onda kada smo ga sahranili podno Novog groblja.

Muzički urednik i “pozitivac“ do kraja, sam je odabrao i “plej listu“ za taj događaj. I ostavio je “toncima“na Novom groblju…

Oh, čoveče…

Siguran sam da nijednog čoveka iz neke kapele nije ispratila bolja muzika.

Advertisements

12 thoughts on “Poli”

    1. Ne znam. Došlo mi je tako da opišem neke ljude kojih više nema među nama. Da se, eto, vidi da ih se sećamo. A opet, javlja se u meni sumnja da sve to deluje previše patetično. Ne znam.

  1. Kao što reče Reja, lepa su ti sećanja… Iskreno vidi se da se i ta generacijska crta… Na radio Novom Sadu su radili neki sjajni „matorci“ koji su ostavili dubok trag u našem poimanju sveta i okoline… Ne bih sada o njima, jer ti si sve rekao u ovom času ovom pričom…

  2. Da…dajem sebi slobodu da nastavim tvoju neobicnu pricu i secanje…
    Njegova „plej lista“ kojom smo ga ispratili vratila me je na trenutak u detinjstvo, na te iste radio talase koje sam slusala dok sam odrastala. Razmisljala sam i ja o tome, tada, sutra, kasnije, danas…i uvek kada ga se setim ili ga neko pomene, jer nikada nisam videla tako nesto. U povorci slusam muziku i znam da je to „Poli“ uredio, onako kako voli, a ne kako je voleo.
    Polijev izbor, „kada odem, ostavicu sebe da me ispati „.

    1. И нека си наставила причу. То је заиста било сасвим несвакидашње, у праву си. Несвакидашње баш као Поли. 🙂

  3. Ta secanja i ta prijateljstva su po meni nesto najlepse sto zivot moze da iznedri pored porodice i potomstva… i ovo sto je Gost rekao… a zato ti imas uvek kul mjuzu 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s