Toma

Prvog dana septembra te davne ’85. stajao sam, ljut i razočaran, pred vratima Rajnine kancelarije čvrsto rešen da tražim premeštaj u neko drugo odeljenje. Rajna, pedagog u srednjoj školi, inače strah i trepet za sve što se kreće tom ustanovom, a ima manje od dvadeset godina, samo me je hladno odmerila i prošla kao da me uopšte ni nema tu.

Bila je to jasna poruka, ujedno i presuda – tu drugu godinu srednjeg usmerenog obrazovanja provešću sa ekipom koju nisam najbolje poznavao, a nekako sam utripovao da su od one fele najgorih štrebera.

Da se razumemo, nisam ni ja bio mačiji kašalj, vukao sam već devet godina sve petice po svojim svedočanstvima i knjižicama, ali, oni su bili drugačiji. Neki zatvoren mali svet, nisu igrali fudbal, ni košarku, nisu pošteno ni trošili duvan po klozetima škole, nisam ih viđao da gluvare po ulicama, niti da razvlače večeri bez cilja od Doma omladine, preko bioskopa, pa dole pored Peka sve do Barbare, a onda opet nazad…

Poznavali smo se, da, nije da nismo, ali…

No, šta da se radi, sišao sam niz stepenice u hol škole, ispratio stare drugare koji su imali više sreće od mene i upali opet zajedno u razred, i na kraju, bezvoljno, ušao u taj novi krug ljudi koji je u tom trenutku za mene imao obrise jednog od onih Danteovih.

Da ne davim mnogo, već posle tri dana jedva sam čekao da ih ponovo vidim. Bilo je to neko potpuno otkačeno društvo, sa sjajnim smislom za humor i beskrajno uvrnutim pogledima na svet. Uopšte nisu bili grupa uštogljenih klasičnih štrebera kakvim sam ih zamišljao. Snašao sam se među njima sasvim lako, kao da sam oduvek tu pripadao. Ne zato što sam bio prilagodljiv, naprotiv… Već zato što sa njima i nije moglo drugačije – ili si u krugu ili van njega, sredine nema.

I svi su oni, pa i ja sa njima, imali neke ovakve i onakve osobine, i dobre i loše, i svi smo, neko više, neko manje, umeli negde da zaštitimo sebe kada dođe ono čuveno stani-pani, ali… Toma nije imao taj dar. Bar ne tada, za kasnije ne znam.

Toma, da… On… Pa, recimo, kada god mi neko opisuje ljudsku gromadu dobrog srca, on mi je etalon: nezgrapna dobričina puna dobrog duha i dosetki koje su najčešće ciljale njega samog, a nas uveseljavale. Nije nam ostajao dužan, šalio se i na naš, jednako kao i na svoj račun, ali kod njega sujeta nikada nije proradila u onom smeru da se na nekoga naljuti.

Ali… Ako bi makar ličilo da se Toma na nekoga naljutio, onda je taj neko zaista prešao sve granice pristojnosti.

Iz nekog razloga koji za ovu priču nije ni bitan, Toma je te godine često imao praznu gajbu vikendom, i nije se ustručavao da je podeli sa svima nama. I ne samo sa nama, već i sa svima koje bismo mi pozvali kod njega. Žurke kod Tome te školske 85/86 pamtimo ne samo mi iz te ekipe koji smo preskakali užinu petkom da bi skrpili kintu za piće, već i mnogi drugi naši vršnjaci. Bilo je tu po 20, 30, pa i više ljudi, dobre muzike, ljubavi, do danas sazidanih sećanja, kao i neizbežne policije i rođaka koji su dolazili na poziv uznemirenih komšija.

Za nama je ostajao lom. Ponekad bismo došli da mu pomognemo da raščisti, ponekad i ne.

Došli, ne došli, Toma se nije ljutio. On se nikada nije ljutio.

Ponekad smo imitirali njegove kvaziljutnje i ličile su na plišane mede koje smo krili po detinjstvima.

Eto…

Posle te školske 85/86. nisam se više toliko družio sa Tomom. Putevi su nam se prvo razišli, kasnije nam je valjda bilo mrsko da ih opet upletemo.

Popričali bismo kad se sretnemo. Razmenili vic, dosetku. Tek ponešto života…

U tom tek ponešto naziralo se kako je divno voleo ženu i sina.

Pre neku godinu opet nas je okupio.

Odneo ga rak u neka nebesa…

Bila je to neka sasvim čudna žurka. Većina nas bili smo tamo, a nismo se smejali, naprotiv.

Komšije se nisu bunile zbog naše prigušene buke. A ni muzika nije bila glasna kao nekad.

I tako…

 

Advertisements

19 thoughts on “Toma”

  1. Sjajna priča, kao i obično. Ali, iskreno, nisam očekivala ovakvu „žurku“ na kraju; jeste da je ona neizbežna, ipak, čini mi se da je ovog puta došla prerano..

  2. Auh matori, ovi tvoji vremeplovi i kad su tuzni tako prorade kod mene… nek mu je laka zemlja… „U tom tek ponešto naziralo se kako je divno voleo ženu i sina…“… posle ove pesme ne treba ti tacka na kraju teksta… Nije ovaj dan za ovakav tekst, sto kaze Negoslava… i ovo sto je rekao Stanimir.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s