Блер…?! То, просто, није фер…

“Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије”
(Тони Блер, премијер Велике Британије, током агресије НАТО 1999. године)

Ево нас пред још једним 24. мартом. Још једна годишњица је пред нама. Једном сам тим поводом писао о малој Милици Ракић желећи да је отргнем од заборава, јер је она данас могла бити одрасла девојка, могла је бити заљубљена, весела, тужна, носталгична, могла је бити свашта нешто, али није…

Једноставно није.

Елем, Милица је временом постала симбол страдања, али није једина жртва тог чина. Стотине, вероватно и хиљаде погинулих цивила, бар 200 хиљада неалбанаца, који су протерани из својих домова, стотине порушених цркава, манастира, хиљаде споменика по гробљима…

Осиромашени уранијум који је пао по нашим пољима за нашег, а неће одатле нестати ни за живота наших пра-пра-праунука.

О мостовима, фабрикама, амбасадама, о бесомучном дивљању јачег над слабијим да ни не причам, јер…

После бомбардовања дошло је “косовско пролеће“… Демократија, ваљда…

Отимачина и запоседање кућа и имања оних који су морали да оду…

Убиства, малтретирања, протеривања, све то пред очима “лепих, плавих, јаких и наоружаних КФОР-аријеваца“.

Па “жута кућа“… Трговина људским органима у организацији те “дивне“ продемократске ОВК, коју је потврдио и истражитељ Дик Марти, а у својој књизи наговестила и Карла Дел Понте која се никако не може окарактерисати као бранитељка српских интереса. Истрага о томе…? Не постоји.

Па онда Гораждевац, два убијена дечака и четворо деце рањено. Убице не да никада нису пронађене, него је случај затворен од стране ЕУЛЕКС-а и више се ни не истражује. Смрт деце није битна.

Па, погром пре 11. година. Нови мртви, нови расељени, нове рушевине. Двоје кажњених, новчано. Европа ћути. Или жмури. Или спава. А у ствари, баш је брига…

Па проглашење независности, споразуми, бла, бла, бла, итд., итд., итд…

Дакле, тог 24. марта 1999. неколико људи, а књиге кажу један (у наслову поменути) са највише страсти, кренули су у бомбардовање једне земље на основу једног монтираног извештаја.

Тај чин довео је до тога да једна девојчица никада не дочека да нешто “твитне“, да “фејсбучи“, да се шминка пред огледалом, да стрепи, ишчекује, да прошета променадом лепа и пуна наде, да, најзад, своје оца и мајку испуни срећом. И тако “пута“ неколико стотина сличних судбина које су остале прекинуте и ускраћене… Па још “пута“ три-четири најближа члана породице…

И тако…

Уместо Милице, Србијом се данас шета Тони Блер, онај који слови за највећег заговорника бомбардовања Србије, па самим тим и оне конкретне бомбе која је Милици ускратила да живи. И свега онога што је уследило после: избеглица, рушења, Гораждевца, трговине органима, при чему се стално правио немушт и луд

Не…

Ово није пост о политици, прагматичности, реалности и компромисима… Ово је једноставно пост о људскости.

“Јести, пити и преживети“, то не може бити чак ни мото животиња, јер и њима смета кавез. Те примарне потребе нису ништа без слободе и достојанства. Ако не верујете, посетите најближи зоолошки врт и посветите се посматрању. Ако не препознате тугу у њиховим очима, онда сте џаба читали овај пост. Никада га нећете ни разумети.

Можете да режите, гризете, уједате, али ако не видите даље од кавеза, и ако немате никакву вољу да посегнете за тим, нема вам помоћи.

Елем, да закључим…

Довести Блера да саветује српску владу најфинијим речником речено, једноставно – није пристојно. Није људски. Није фер.

У први мах запитао сам се чему он може да посаветује нашу извршну власт…? Одговор је стигао врло брзо.

Наша влада, како преносе медији, уопште није задовољна својим народом.

toni bler

 

Advertisements

13 thoughts on “Блер…?! То, просто, није фер…”

  1. Довести Блера да саветује српску владу најфинијим речником речено, једноставно – није пристојно. Није људски. Није фер.
    У први мах запитао сам се чему он може да посаветује нашу извршну власт…? Одговор је стигао врло брзо.
    Наша влада, како преносе медији, уопште није задовољна својим народом.

    Možda da uvezemo neki drugi pristojniji?

    Ima jedna priča… ali kasno je da je pričam, a posle ove tvoje trenutno bi delovala bledo… Ti si ovim sve rekao…

  2. Sve je postalo apsurdno… i kad god kažem da me više ništa ne može iznenaditi, stvarnost me demantuje. Ubica se, kažu, uvek vraća na mesto zločina.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s