Не пишем, не могу…

Не пишем већ данима. И то што пишем није ничему…

Земља ми је капитулирала.

И шта бих даље писао…

Некада давно, имали смо Лазара, Марка, Милоша… Стефана… Карађорђа, па опет Милоша… Војводу Путника, мајора Гавриловића, хиљаду и триста каплара/деце/тинејџера који су без поговора бранили Отаџбину.

Ако ћемо поштено, имали смо и Бошка Буху, Иву Лолу, 27. март…

Шта имамо данас…?

Данас имамо… ИПАП!

Скраћеница за окупацију. На ово су у мени поскочили сви наведени преци. Изређали су се у овом посту. Ни један од њих то не би потписао.

Они су положили своје животе да наша деца буду слободна и безбедна. Од сваке војске. Од сваког тиранина. Од сваког зла.

Ми смо обесмислили њихове жртве и пружили нашу децу “на изволте“…

ИПАП је обесмислио сваки Тијанин закон, сваки закон наше земље. Војници НАТО-а пошто су нас ’99. бомбардовали из ваздуха, данас могу са нама да раде шта год пожеле… Могу да нас погазе тенком, да нам силују девојчице, да отимају децу, да транспортером прођу на црвено, да раде шта год им се прохте на нашој територији, а наша Влада се обавезала да ништа тим поводом неће предузети, него ће свако евентуално гоњење препустити НАТО-у…

После бомбардовања, “жуте куће“, Гораждевца, 11. марта…

Да ли МИ као народ, заиста можемо да прогутамо ово…?

 

Advertisements

22 thoughts on “Не пишем, не могу…”

  1. Mi, kao narod, više i nismo ONAJ narod, drgagi moj Blogi. Da nije tako, odavno bi već sve stalo. A mi, nažalost, ovim ćutanjem kažemo da je – sve već rečeno. Nama nema pomoći i to je to.

  2. Један народ престаје да постоји када своју децу престане да учим својој историји, наслеђу, култури. Када престане да их учи да мисле, расуђују, делују.
    Кажу неки да то и јесте био део плана, можда чак и први корак у поробљавању ове земље: обезвољити, умртвити масу, да нема ко да се буни и стаје у одбрану. Нажалост, данас смо само последица једног јуче.
    Одличан и горак текст!

  3. Izgleda da vlada kolektivna atonija 😦 Nemamo više volje ni za čim. Izgubio se svaki smisao. A protiv sistema se ne može. Ja sam očajna. Predugo sve ovo traje, ova jebena tranzicija, koja nas je samo ošašavila a ništa se pametno nije postiglo. A kakvi su izgledi – niti će.

  4. Знаш, одлично знаш шта мислим, шта осећам. И одлично знаш каква сам била кад су објавили тај потпис.
    И ова учмалост у нашем народу је један од разлога зашто ме више нема толико редовно на блогу. Мало сам се и ја уморила од тога да нас је шака јада и да нас је сваким даном све мање…
    Али, знаш, после Васкршњег поста, потом пута и причешћа, вратила ми се вера у то да ћемо се као народ пробудити. Сваки пут кад се уверим у величину жртве које су наши преци поднели за нас врати ми се вера. Знам да је њихово семе остало у нама. Див-јунаци су ту, међу нама. У то сам сигурна.
    И верујем, заиста верујем да ће се народ пробудити и да ће стати на пут овоме што се дешава…. Јер, ма колико они мислили да су нас окренули, да су нам испрали мозгове, убили национални идентитет, нису. Нису!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s