Reči čuvam kao klikere u džepu.
Tako ih i biram…
Za svaku priču, kao za staklenac koji kruži oko rupe, vadim pogodne troperce, gvozdence ili plastikance…
Ponekad pogodim. Često i ne.
I igra traje…
Sve dok glavni partibrejker ne posegne za džombom…
Tada svi klikeri požele da postanu Davidi.
Ponekad uspeju. Ali… Često i ne…
oblogovan 
Ovde si pogodio bogami. 🙂
Ma, ko zna jesam li uopšte i gađao… 🙂
Ideal bi bio da pustimo reči da se tamo napolju igraju i da ih opomenemo samo onda kada prave nered…
No, to je tako daleko…
Pogodiš, pogodiš… 10/10 🙂