Most

Majdanpek je grad čiji su stanovnici od malih nogu navikli na potrese od miniranja. Nije redak slučaj da se naši gosti preplaše od eksplozije koja se čuje u daljini dok se zemlja pod nama trese. Na to mi obično nehajno odmahnemo rukom i damo objašnjenje, kao da je reč o običnoj škripi kočnica na gradskoj raskrsnici ili zvonjavi tramvaja koji promiču kroz rano velegradsko posle podne…
Danas je bio drugačiji dan…
Danas nismo nehajno osluškuvali sirene…
Ne…
Danas smo ćulili uši… I čekali…
Danas su minirali most. Naš most… Onaj kojim je većina nas otišla u svet, na školovanje, studije, kojim smo doveli naše neveste, kojim su nam dolazili rođaci, prijatelji, kumovi…
Danas smo svaku eksploziju propratili s mišlju: Ovo je bio most…
I svaki put smo je danas, iz nekog razloga, prećutali… Među sobom, u našim kućama… I svaki put smo ga ožalili, od onog jutarnjeg, do ovog kasnog poslepodnevnog miniranja…
Danas je u Majdanpeku bilo više ’’minuta ćutanja’’, iako nisu bili zvanično proglašeni. I svaki je bio namenjen našem mostu.
Ćutali smo, i osluškivali…
Jer, svaki most je, sam po sebi, simbol spajanja… Mostovi su uvek vredni svakog poštovanja. I kad se rađaju, ali i kada umiru…
Valjda tek sada shvatamo koliko nam je bio važan, taj naš, ne baš veliki most.
Danas je srušen jedan, sutra će nići neki drugi, novi… Biće svakako veći i moćniji od ovog starog, ali, ipak…
Bio nam je drag.
Naš most

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s