Раде Рудан

Раде је кум породице моје жене и њихов дугогодишњи пријатељ.

Ја сам га упознао у не баш пријатним околностима, онда када се са својом супругом обрео у Новом Саду, сада већ далеке 1991. године. Као и многе друге Вуковарчане, и њих је задесила избегличка судбина, само су они били са “ове“ стране, па нису тако значајни за светску историју.

Но, нећу о томе…

Хоћу о човеку.

Стихија рата раздвојила је породицу Рудан, децу су сместили на једно место, а Раде и Боса неколико недеља провели су у нашем студентском подстанарском стану у улици Краљевића Марка. Пртљаг се тих дана преко Дунава носио у најлонским кесама, али и то је било боље него и сам завршити у сличном, само мало већем пластичном џаку.

Проживљавали смо избегличке муке Руданових тих дана, али, колико год ово што ћу рећи звучи рогобатно и можда непримерено, пријало нам је њихово друштво. Боса се према нама, студентској клинчарији далеко од куће и породице, односила као мајка, имали смо и скувано, и опрано, научила нас је неким триковима које смо тада популарно звали малим тајнама великих кувара…

А Раде… Е, тај човек је за причу. Прави господин веселог духа који га није напуштао ни у тим, чинило се и од Бога и од добрих људи заборављеним временима. Вицкаст, пун досетки, виспрен и спреман да испали прави коментар у делићу секунде, али никада прост, никада непримерен, никада ни близу неукуса.

Раде вам је онај тип са којим се не можеш посвађати, све и да си се баш намерачио на тако нешто. Знате оне ретке људе које сретнемо тек понекад у животу, ако их икада и сретнемо, који ће на ружну реч одговорити штосом после кога морате да се насмејете и заборавите на љутњу. Такви најчешће живе на филму, као измишљени ликови. Али, Раде Рудан је био стваран. Или је то, или је од мог живота учинио филм, бар када сам имао ту ретку прилику да се дружим са њим.

Нису се Раде и његова Боса код нас у Новом Саду задржали дуго. Убрзо су отишли даље. Свима нам је било жао када су одлазили. Што због Босиних ђаконија, што због Радетовог неуморно позитивног духа. Вратили су се у своје Борово, борили се с недаћама, ратом, тешким временима. И сваки пут, али баш сваки пут када бих га срео, на лице би ми закачио осмех.

Не, Раде није шарлатан, не ради се о томе да он бежи од тешких тема, не. Напротив, он врло често баш о томе дискутује, али то чини тако да вам и најгоре теме постану забавне и питке.

Касније се и рат завршио, и Радетова породица најзад упловила у неке мирне луке. Неке у далекој Канади, неке ту, у Борову… Точак се окренуо и живот је постао макар привидно бољи, мирнији, сигурнији… Али, као и онда када сам га упознао, у оном вртлогу једне врсте лудости, тако и у ово друго доба које и поред лепше фасаде не мањка у људској глупости, Раде се није променио.

Када год сретнем елегантног, увек уредног господина, шеретски питомог погледа, доживљавам га као нешто налик на тамјан, ту је да одагна ружне мисли и малодушност, и унесе радост и весеље.

Било ми је драго када га сретох по друштвеним мрежама. И тамо је имао исту улогу коју му је Бог наменио: ширио је оптимизам и радост живљења. Сваки његов коментар измамио би ми осмех и обавезно бих довикнуо: Бобо, дођи, опет Раде Рудан има неку досетку. Обоје би нас обрадовао својим непресушним духом и интелигентним и виспреним опаскама.

Данас, у неко касно јутро или рано пре подне, примио сам СМС: “Јутрос у осјечкој болници умро је наш кум Раде Рудан“.

Били смо потпуно шокирани. “Па, како, ни наговештаја никаквог нисмо имали да би се тако нешто могло догодити.“

Тек онда смо сазнали да се Раде већ дуже време борио са опаком болешћу… Никада, ни у једном нашем контакту, ни у једној поруци, нигде, није било ни наговештаја нечега таквог. До краја је остао оно што је одувек и био: извор позитивне атмосфере и оптимизма. До краја се није бавио својим мукама, већ само оним лепим што је имао: својом породицом, децом, унучићима…

Раде је човек за којим ћемо свакако да пустимо сузу. Свет кога напусти такав извор ведрог духа мора остати тужан.

Али, Раде Рудан је учинио и нешто што могу само ретки, они које обично измишљају на филму јер се верује да таквих и нема у стварном животу: уз ту сузу, за њим једноставно морате да пустите и осмех… Јер, Раде без осмеха једноставно је незамислив…

Нека му је вечна слава.

Advertisements

2 thoughts on “Раде Рудан”

  1. Odmah sam video gde post vodi i rastuzio se. Malo je takvih ljudi, jako malo. Oni su ona prava „elita“. Sad bi trebalo reci nek mu je laka crna zemlja, ali i to je suvisno, jer ce mu sasvim sigurno biti. To je samo put. Verujem da ce jednoga dana sresti ponovo svog kuma, na nekom mnogo boljem mestu, primerenjim za njega ali i za tebe. Glavu gore uz osmeh … za Radeta!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s