Поред терминала број шест стаје ауто.
– Металик, нов. Џип. Волео бих једног таквог… – помисли, док узима црево за дизел, и тек успут, провере ради, пита возача:
– Шта сипамо…?
– То што си кренуо… ‘Ајде, сипај, напуни до врха.
Отвара поклопац на страни сувозача, убацује црево и сипа. Поглед му лута бесциљно, док чека да искочи склопка на цреву.
А онда, у бочном ретровизору, сасвим случајно, окрзне познате очи. Зауставља се ту. Нема сумње, препознао би је међу милион других које вире из тог огледала.
– Ти…?
– Хеј, то си ти…? Ћао… – одговара она.
– Ћао… Како си…? Како иде…?
– Није лоше. Ти…?
У том тренутку чује се пригушени метални звук који каже да је резервоар пун и црево престаје да сипа.
– Онако. Како се мора…
– Изволи – каже возач дајући му новац – немам времена да чекам тамо на каси, регулиши то.
Улази у ауто. Прозори су отворени, па се чују остаци разговора.
– Ко ти је овај…?
– Познаник… Нико важан… Заборави…
Мотор… Квачило… Мењач… Квачило, гас…
Остао је само познати поглед у малом бочном огледалу које слике обично чини даљим него што оне заиста јесу у стварности.
„Niko važan“… e, kada bismo to na početku mogli da predosetimo.
Svejedno je… 🙂
Највећа илузија „Нико важан“.
Поетичка меморија је дубоко повезана са болом и сентименталношћу.
И никакви закони заборављања не помажу.
Сипај и вози (бежи), упротивном од таквих сусрета можеш остати без животног горива.
Поздрав Дејане!
Поздрав, брате… 🙂
Poznati zvuk motora….
I poznati Mi koji nismo ni bili…
A jesmo…
Како год… 🙂
Nažalost, mora se „opravdati“ pozicija suvozača. Ipak je to „bumbarov“ džip metalik.
Не знам, можда сам претерао са џипом, ипак би то требало да буде нека обична прича…
Tako je, Pixel. Nije lako biti suvozač u džipu metalik. Samo što ponekad taj džip glumi utehu i spas pa i ima neko opravdanje.
Samo, pitanje je kome je bezveznije, vozaču ili osobi do njega.
Свима је безвезно, вероватно…