Mogli

Stigao je među nas pre skoro jedanaest i po godina.

Rastko je bio mali, imao je tek četiri. U to vreme obožavao je ’’Knjigu o džungli’’ i nije bilo dileme koje će ime poneti taj polutan, za koga smo znali da mu je majka dalmatinac, a otac nešto dovoljno veliko što je moglo da preskoči visok plot jedne kuće u Boleču i tamo zavede tu staru kerušu. Naravno, dobio je ime Mogli. Da je stigao u našu kuću par godina kasnije, sigurno bi se zvao Spajdermen, tako da tajming u kojem je prvi put zapišao prag između predsoblja i dnevne našeg podstanarskog stana i nije bio tako loš.

Njih dvojica, Rastko i Mogli, prava deca, štenci, odmah su usvojili i osvojili jedan drugoga. Bilo je tu raznih ludila. Mogli nije mogao da podnese što drugar mora da ide u vrtić, pa, verovatno malko ljubomoran, uleti u Rastkovu sobu i izgrize mu pola igračaka. Dešavalo se to kasnije i školskim sveskama, nekim Raletovim ikonicama, u svakom slučaju, dok je bio mali, mnogo je voleo da grize stvari. Pojeo je pola nameštaja dok ga nije prošlo.

Voleli su da se rvaju, onako mali. Valjaju se po podu, vrebaju, cimaju, sve dok jednom Mogli nije, naravno, sasvim slučajno, zubom dokačio Raletov prstić. Curi krv, Rastko plače, a Mogli se zavukao u ćoše i cvili.

Od tog događaja, nikada više Mogli se nije rvao sa Rastkom. Nikada više nije ni skočio na njega u znak pozdrava od onog dana kada ga je, već preterano velik, oborio. Čak ni onda kada je Rastko odrastao i uveliko prerastao svog drugara.

Zato je sada Rastko Mogliju mogao da čini šta god hoće.

Vratim se kući s posla, a Mogli sav iscrtan crvenim tačkicama. Vidim, radio je flomaster.

– Šta se desilo Mogliju? – pitam Rastka koji tada jedva da je imao pet.

– Pa, nije u redu da mi navijamo za Zvezdu, a on da bude crno-beo.

– Šta je on radio dok si ga crtao…? – pitam, znajući da je Mogli već počeo da ispoljava neku čudnu agresiju kojoj ga nismo učili, prema svemu što mu se ne sviđa.

– Pa, ništa, stajao je mirno.

I dan danas zamišljam tu scenu u kojoj malo dete crta flomasterom tačkice po već odraslom psu koji je, uzgred budi rečeno, svima prema kojima nije bio dovoljno poverljiv vrlo jasno i vrlo konkretno umeo da stavi do znanja da ga se klone. Ali, Rastko je mogao da mu učini bilo šta, igrao se sa njegovim ušima, repom, zubima, Mogli je, miran kao bubica, sve to mirno prihvatao.

Kada smo se selili u svoj stan, prebacivali stvari, malo po malo, nestajao je nameštaj, samo je Mogli ostajao stalno u starom stanu. Bio je sve tužniji i tužniji, kako koja stvar ode. A kada smo da doveli u novi stan, poludeo je od sreće, tada smo shvatili da sve razume. Plašili smo se da će se povrediti od ludovanja od sreće što smo ga poveli sa nama.

Previše je takvih scena za ovih jedanaest i nešto godina koje smo proveli zajedno.

Znali smo da je sve u redu ukoliko nas čeka na vratima kada se vratimo kući. Ukoliko je na svojoj fotelji i deluje nezainteresovano, znači da je napravio nešto što nije trebalo. Najčešće je to bilo neko rovarenje po smeću, mada je tu bilo i drugih nestašluka.

Kako je vreme prolazilo, shvatio je sve. Razumeo je sve što mu se kaže. I mi smo shvatili, i razumeli smo i mi njega. Znali smo tačno kada je gladan, žedan, kada hoće napolje. I on je znao kada da se pomeri, da pređe sa jednog na drugo mesto, da se ukloni kada neko dolazi, da uđe, ako je na terasi… Komunicirali smo. Bilo mi je uvek simpatično kada ga Boba pita nešto, a on joj zaista odgovori, samo nekim svojim jezikom. Ali, kako je on razumeo nas, tako smo i mi njega.

– Hoćeš li da jedeš…? – pitala bi ga.

– Auuugrhhh… – odgovarao je.

Mogla je da ga pita bilo šta drugo, ne bi dobila taj odgovor. Osim za šetnju. Samo za jelo i šetnju izbacio bi baš ovaj izduženi, glasan uzdah…

Uskladili smo se. Bio je deo nas.

Jedino na odmore nije išao sa nama. Tada je umeo da cvili, plače, zanoveta. Ipak, sa druge strane, voleo je Milana, drugara i komšiju koji ga je čuvao u to vreme. I Ivanu, njegovu sestru, koja bi mu tada uvek spremala dodatne obroke. Kada je sretne na ulici, u zgradi, obavezno se propne za zadnje noge i isprlja je prednjim.

– Ti kao da si čovek – govorila bi ona.

Niko nije umeo da nam se obraduje više nego on. Kada se vratimo sa puta, njegovoj sreći nije bilo kraja.

On nam je pokazao zašto se kaže ’’odan i veran kao pas’’.

Prošle nedelje gotovo da nas nije pustio da odvezemo Rastka u Bor. Grickao nam je torbe, gurao njuškom, gurao se da ide sa nama. To nikada nije radio. Jedva sam ga vratio u stan i zatvorio vrata.

Sada verujem da je znao, predosetio, da više svog drugara neće videti relativno zdrav.

Krenulo je od utorka.

Poslednjih dana nikako mu nije bilo dobro.

Juče je plakao zajedno sa Bobom. Kad kažem plakao, mislim na suze. Bukvalno je plakao. Pitala ga je hoće li ozdraviti, a on je pustio suzu.

Jutros je Rastko opet stigao kući. Ali, danas skoro da to više nije bilo to. Nije više mogao ni da zamaše repom. Od života, ostalo mu je samo disanje i pogled.

Kada više nije skoro ni disao, zacvilio bi samo onda kada nikoga od nas ne bi bilo u tom pogledu.

I tako…

Večeras…

Pa, večeras smo se oprostili od našeg Moglija.

Znamo da on nije čovek, ali, možda baš zato… Večeras smo se isplakali za svo ono njegovo plakanje za nama kada odemo na odmor.

On je zaspao i usnio je san. Verujemo, baš onakav kakav je Rastko opisao, da tamo negde, već noćas, priča svojoj mami kako mu je bilo sa nama.

mogli

 

Advertisements

31 thoughts on “Mogli”

      1. Sve mi je jasno, ja sam tako sa mojim Grickom proveo 15 divnih godina i ostao sam sa njim do samog kraja njegovog, do zadnjeg sekunda… Gricko je bio mačak, koji nas je „napustio“ evo sad će godina 25. februara… član porodice, šta da ti pričam, sve znaš…

  1. Ja sam kao studentkinja izgubila svog psa, gegavog, malog crnog mešanca kog sam dobila u šestom razredu. Ni za kim nisam toliko plakala. Sad, kao roditelj, vidim da ću ponovo da prolazim kroz, ako ne isto, onda nešto jako slično, za koju godinu. Duška je tetka našim mišicama, uvek se tako šalimo. To su bića, draga bića. Mogli je bio jedno srećno biće sa vama!

    1. Мислим да нисам у потпуности разумео људе који су туговали за својим љубимцима. Сада их разумем. Не знам, немам никакву жељу да опет пролазим кроз то, али мој син каже да је 12 година среће и лепог које нам је Могли подарио више него вредно чак и овакве туге.

  2. Некада речи не могу да пренесу оно што осећамо, што желимо да кажемо да утешимо пријатеље. Тада су сузе, загрљај и пружена рука као подршка речитији од свега.
    Расплакала сам се кад сам видела за Моглија. Знао је да је био вољен и да је био део ваше среће…
    Држите се. Љубимо вас…

    1. Чувај и воли бленту, јер ти нико никада неће бити одан као он. Можеш да му урадиш било шта, он ће ти остати веран. Чини му зато добро, колико год можеш. 🙂

    1. Ево, све је “прошло“, више се не мучи. Али, заплачемо тако, дође нам. Кад се ко сети нечега.

      1. Nemas se zasto izvinjavati, ovo je bio mix osjecanja koja su mi natjerala suze, zbog toliko ljubavi koja se osjeca, sto je pozitivno, s druge strane bol zbog gubitka, koji se jednako tako osjeca.Neka si je ti napisao, i neka sam je ja procitala. Lijep pozdrav

  3. Što bi pevač rekao – ovo je priča i za suze i za smeh. Ona scena kad Rastko njega ocrtava je čarobna, a inače, otplakah odjutros, setih se nekih naših dragih koji sada sa Moglijem trče nebeskim livadama… i prosto mislim da si mu ovim popločao put ka tom nekom lepom mestu…

    1. Жао ми је што га нисте упознали ти и Синиша… Био је својеглав, помало блесав, умео је и да зарежи и да буде умиљат, али, када је Растко у питању, умео је да зарежи и на мене када вичем на дете. Не увек, али понекад. Да будем искрен, имао сам те трипове да је режао стварно само онда када можда баш и нисам био у праву. Ја за њега заиста јесам био “вођа чопора“. Али, мислим да је Растка безусловно волео. Шта је он могао да му ради, верујем да то није смео нико на кугли земаљској…

      1. Mnogo si me rastužio. Setila sam se našeg Miškice… preživeo je sa nama mnogo toga, bio jedno veselo, nevaspitano čudesno pseto koje nisi mogao da ne voliš – a slušao je najviše moju sestru. Sticajem nekih čudesnih okolnosti je stigao do nas, ostao 15 godina i moja sestra posle 5 godina čekanja dobije svoj prvi posao, u Kovilju, treba putovati… a on baš tada rešio da se rastaje sa dušom… Život ti svašta namesti. I meni je žao, jedina uteha mi je da je imao divnu porodicu i da ćemo od vas čuti lepih priča… a verujem da će njegov trag malo da se uplete i u neke palanačke… mislim da ima mesta…

    1. Мислим да тек сад и ја тебе разумем у потпуности. До јуче нисам знао колико туге то може да произведе.

  4. Hvala, hvala i za suze i za smeh… Sad smo skoro kao pravi komšiluk – tako smo moj komšija i ja plakali za Gvendolinom – stajali smo na ulici i plakali, on pričajući, ja slušajući kako ju je našao…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s