Раде Рус

Раде је је у Мајданпек дошао из далека. С разлогом, вођен неким посебним промислом, да га судбина удене међу нас како какав нарочит зачин. Не било какав, већ онај који нам тако често недостаје у овим нашим од свих заборављеним крајевима – стални и ватрени, па макар се некада чинио и безразложним, али увек преко потребни оптимизам.

Надимак Рус зарадио је врло једноставно. Био је професор руског језика у разним мајданпечким школама, што средњим, што основним. Селио се по њима све ходећи за својим предметом, онако како су вечите реформе школства селиле и језик којем је учио децу. Али, и то, све те његове селидбе по нашим зборницама, учионицама, школама, па и местима у која је ишао, и то је, сигуран сам, део једног већег плана којег је био важан део. Сви смо, заправо, морали да га упознамо, како би свима нама улио делић оптимизма којим је непрестано зрачио.

Био је доброћудни боем. Да се не лажемо, осим у зборници, неко сјајно време провели смо и у кафани. Али, и тамо, за карираним столњаком над којим многи људи умеју да уместо лица које познајемо, покажу неко своје наличје за које нисмо спремни, Раде Рус је био исти као било где на другом месту: ведар, расположен, духовит, насмејан и бритак.

Био је другарчина. Не знам колико је пријатеља стекао, али поуздано знам да је умео да буде пријатељ и онима које није познавао најбоље.

Он, једноставно, није умео другачије.

Од када га познајем, а има томе поприлично година, он машта о пензији. По његовој рачуници, он је вазда ту негде на граници, само што није. Никада то нисам ни доводио у питање. Постало ми је некако нормално, Раде Рус је пред пензијом. Али, тако је већ више од 15 година. И стварно, тек сада размишљам о томе како ја уопште нисам знао колико он заправо има година. А имао их је свега шездесет.

Тада сам схватио о чему је заиста маштао: да се најзад придружи својој породици у Новом Саду и да ту радост живљења коју је увек имао за све нас, коначно безрезервно подари својим најближима.

У понедељак је пропитао ванредне кандидате.

У уторак је одржао своје редовне часове.

Шалио се, као и обично, све је било онако како је увек.

У среду, на Светог Јована, није дошао на посао. А није то најавио, није тражио слободан дан, или нешто слично. Није се јављао на телефон, један, други…

У среду, на Светог Јована, наш пријатељ и колега Раде Рус први пут у свом веку успавао се за час.

Имао је добар разлог. Однео је свој осмех, ведрину и оптимизам на онај други свет. Ваљда је тамо неко пожелео да научи руски, не знам.

Знам само ово. Патријарх Павле је једном рекао, парафразирам: Срећан је онај човек коме се сви радују када се роди, и сви за њим плачу када се упокоји.

Чини ми се, исправите ме ако грешим, да је Раде Рус испунио оба услова.

Нека му је вечна слава и хвала. Покој му души.

Advertisements

15 thoughts on “Раде Рус”

    1. Ја предајем у средњој, он у основној… А вечерас ме ови из средње, којима узгред и не предајем, пресрећу да ми кажу да је Раде био “легенда“… И јесте, уф…

  1. Uf, nisam očekivao ovakav kraj…
    Htedoh se našaliti kako je pomalo sličan meni.. Donekle i je..
    I pišem u prezentu, jer će ovim tvojim Pomenom zauvek ostati živ.
    Pozdrav imenjače!

    1. Поздрав, друже мој… Помало и јесте сличан теби. И он је избегао из истог лудила… Једном, давно…

  2. Citajuci polako, ponadala sam se da je docekao tu svoju penziju. pomislih prevremena…, ali na kraju sam zanemela, ,kratko smo ga poznavali ali dovoljno da smo se svi u kuci iznenadili…mlad je da bi to ocekivali..dobri ljudi kao sto je on nikad se umiru..neka ga andjeli cuvaju…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s