Мајци…

Толико си нам пута испричала шта да радимо када дође овај тренутак. Толико пута си нам поновила унапред испланирану процедуру. Посматрала си смрт као једну од станица на животном путу.

Једину извесну.

Све друге су могле, али нису морале да се догоде.

Ретко си рачунала на добре тренутке. За њих, ваљда, никада и није потребан план. Са њима увек некако умемо.

За ове лоше и тешке никада нисмо спремни.

Ти си их имала довољно, и превише у животу. Када некоме рат тако брутално прекине детињство да четири године проведе у шуми, у збегу, бежећи од смрти, то је већ сувише.

Зато си оним лепим тренуцима умела да се радујеш као дете. Зато си, ваљда, децу највише и волела. Нас док смо били мали, после нашу децу, своје унуке.

Најважније ти је било да нико не буде гладан, да нико не оде гладан из куће. Имао сам понекад осећај да чим неко закуца на врата ти већ размишљаш о томе имаш ли чиме да га послужиш.

И онда када је попустило све, и срце и тело, није попустила твоја жеља да нас угостиш, да нас, као птиће, нахраниш и ушушкаш. Да будемо безбрижни, мада ни тада ниси умела да не бринеш.

Живот је чудесна ствар. Понекад тако лепа, понекад ужасно тешка и компликована, али увек вредна живљења. Зато ти ми којима си тај дар на овај или онај начин дала, остајемо захвални заувек. Зато те и нећемо оставити овде као што ни ти никада ниси оставила нас. Као што си и ти нас увек носила и гурала даље, понећемо и ми тебе са собом, у нашим успоменама и сећањима, кроз те чудесне авантуре које се називају животом.

Смрти, мајко, уосталом и нема. Не може је бити. Постоји само живот и ништа више. То ви, мајке, најбоље знате.

Хвала ти и нека буде вечни спокој твојој великој души.

Advertisements

35 thoughts on “Мајци…”

  1. Saosecam sa tobom. Neka bude vecni spokoj tvojoj majci.
    I neka bude vecni spokoj mojoj voljenoj drugarici, koju smo danas ispratili.
    I neka Bog bude milostiv prema mojoj majci.

  2. Mnogo mi je žao, Blogi.Ako je to prva smrt oko tebe koja te boli, onako kako sam smrt najbližih može da boli, nije jeres što ću ti reći- znaš, jednoga dana počne da boli drugačije i opet ćeš moći da se nasmeješ. Ali boli zauvek.

    1. Имам тај неки осећај да ће ме заувек пратити сенка да је остало нешто недоречено… Хвала ти…

  3. Ne znam šta da kažem u ovakvim trenucima. Uvek kažem nešto neprimereno – ali… čitajući Negoslavin komentar, mogla bih da kažem da bih se tu mogla potpisati najpre. Neka je anđeli čuvaju!

  4. Nama reči utehe…kažu kad izgubiš majku tek tada odrasteš…odrasla sam pre dvanaest godina, ali bol ne prolazi…
    Najiskrenije saučešće, Oblogovan

  5. Žao mi je. Primi moje saučešće. Ali … s obzirom da je u poslednje vreme umrlo meni dosta dragih ljudi … a ipak gledajući sa neke vremenske distance … zaista, duboko verujem da je to samo put, kojim svi jednoga dana moramo krenuti. Taj put će nas sve odvesti negde, nazovi to raj ili pakao, kako god, valjda svakome po zasluzi. Ovo nije kraj … i jednoga dana, siguran sam u to, ti ćeš ponovo videti svoju majku, a ja neke svoje drage ljude … jednoga dana … dotad živi svoj život, budi srećan … neka ti se majka ponosi. Pozz druže

    1. Kao Hrišćanin, uporno verujem da je život dovoljno savršen da ne može imati završetak tako prost koji se očitava u dijagnozi. Verujem da smo u pravu, Bane, na koji god način, ali to mora da traje…

      1. А у ствари не знаш да ли је реч о великој празнини, или великој планини саграђеној од сећања и успомена.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s