Наставник Вуле

Некада давно, на својим часовима пуштао нам је Сметанину Влтаву и умео бескрајно занимљиво да нам дочарава њене изворе, пределе кроз које пролази, фруле пастира на њеним обалама, њен смирај и њено ушће. Причао нам је о Паганинију и оној згоди када је завршио концерт на једној жици. Свирао нам је, на школском пијанину, мелодије које су нам биле и знане и незнане. Био са нама увек када смо организовали школске журке, јер био је увек тамо где је било и музике. Упознао нас је са трубом тако што је понудио петицу сваком ко на њој произведе звук. И он и ми силно смо се забављали нашим детињастим покушајима да се изборимо са том злаћаном лименом справом. Тако смо, готово неприметно, научили много тога о чудесном свету исписаном на свега пет  нотних линија.

Ако смо све то запамтили, то ваљда значи да је био добар наставник.

Наставник Вуле, као они краљеви по бајкама, имао је три ћерке. За разлику од тих краљева, он је све три волео највише на свету. Не само њих, волео је и њихове мужеве, своју жену, и још више своје унуке. Из куће на средини те мале лепе улице која излази на Пек никада се није могло чути ништа друго осим веселе граје, звукова радости, оптимизма и ведрине. Све су то била његова деца. Сви су ту могли да дођу да се напоје разумевањем и љубављу. Све је сместио у исту бајку и свима подарио по један трон у свом срцу.

Све то неизоставно значи да је био и добар родитељ и супруг.

Али, ту се не завршава бајка у којој је он главни лик, не…

Јер…

Деца наставника Вулета нису само Весна, Беба и Лола…

Његова деца смо сви ми, његови ђаци, па и они који то нису били, али пролазе његовом улицом, нашим улицама, улицама нашег или неког, било ког града… Могао бих насумично да набрајам имена и свако које наведем било би део те приче… Он нас, уосталом, и није звао по имену. За њега смо били, сине, дете, ћеро, децо

Када бисмо ми, његова деца, пролазили кроз улицу 7. јула, знали смо да ћемо чути његов поздрав из мира терасице окружене цвећем. Питали смо се међусобно за здравље, али важнији од тога били су осмеси које бисмо разменили. Са наставником Вулетом и његовим ведрим духом никада није могло другачије. Све и да те тиште најгоре мисли, у сусрету са њим ниси могао, а да не будеш почашћен топлом речју и ведрином, и да му, заузврат, не узвратиш осмехом.

А то, сасвим сигурно, говори да је био и добар човек.

Зато га данас испраћамо, не као усамљену ноту или тон, већ као читаву симфонију. Можда баш као Влтаву која је стигла до свог ушћа. Тамо се не умире, тамо се само наставља ка бескрају.

Схватате ли како нам је велику и дивну истину испричао…?

Својим животом нам је показао како је свет једноставан и како се на свега пет линија може сместити читаво ремек дело људскости…

Наставниче, нека је покој вашој дивној души.

 

Advertisements

4 thoughts on “Наставник Вуле”

  1. Наставник као инспирација, узор, извориште доброте…
    Било би мнооого лепо када би сви људи били такви. Знам, нереално, али ипак…. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s