Укоп

Вукла си се неким причама које су се ћутале у мом присуству. Није било важно. Била си ми драга, као киша прислоњена уз прозор, и њен шапат који пева успаванку у касно после подне.

Била си далека и умела си да миришеш. Као чемпрес. Или боровина када плаче сузама од смоле.

Нисам те додирнуо ничим ближим од погледа. И то је било довољно.

Када су те испраћали нисам дошао. Пустио сам да те на миру покопају. Иловачом, цвећем, трачевима… Чиме ко има.

Ја ћу те покрити речима. Да не зебеш.