Понекад март закачи некаква четка препуна туробних нијанси. И не престаје да наноси тешке слојеве сумње.
Смета што се смејем, што не разумем размере јесени које влаже по крају зиме. Датуми су, из мрака тог сенчења посматрано, болдирани тугом и подвучени лошим расположењем. Листови календара су сиви и тешки као олово.
А у ствари није тако.
Сасвим је другачије.
Пролеће је.
И прасак боја.
Advertisements
…А неке се ствари догоде тихо…
Поздрав Другар!
🙂
I magnolija u cvatu… Živelo proleće!
😉