“Рукопис једног меланхолика“, Станимир Трифуновић

Прочитао сам роман Станимира Трифуновића “Рукопис једног меланхолика“. Можда је и реч о новели, не знам, и нисам неко ко је меродаван да одреди која је форма у питању, али као пасионирани читаоц и љубитељ писане речи дајем себи за право да кажем да је реч о сјајном делу. И не, не ради се о томе да хоћу да му учиним плезир и нахвалим га на свом блогу, није то у питању.

По среди је нешто друго, нешто што ће препознати љубитељи књиге којима се добро штиво свиђа, а оно које је и више од тога помери их из равнотеже и остави траг у њима. Е, о томе је овде реч: “Рукопис једног меланхолика“ натерао ме је да заћутим са дубоким поштовањем за оно што сам управо прочитао, да останем без речи над корицама књиге коју сам затворио.

Пун утисака, хоћу да их овде сажмем и некако уредим у неки смислен низ, па да кренем некаквим редом.

Још пратећи Станимиров блог било ми је јасно да на његово писање пресудан утицај имају руски класици. Он има ту китњасту и дугу реченицу коју, како рече неко од рецензената, зналачки клеше и не испушта је ни за тренутак, одржава нит и води нас њоме тако лако да ни не примећујемо њену комплексност. Лично, не волим дуге реченице, али он их тако слаже да ми је не једном измамио осмех одушевљења за оно што сам прочитао. Али, то помињем само успут, како бих наговестио да мене и атмосфера овог романа подсећа на оно што налазимо код Гогоља или Чехова, на пример. Станимир је такву атмосферу створио и у овој причи која се дешава у нама блиским временима и географским просторима и то ју је, по мом скромном мишљењу, додатно оплеменило.

Када сам “крочио“ у роман, морам признати да сам у први мах мислио да је реч о љубавној причи, мада сам негде у себи веровао да ту мора бити још нешто.

Просто – можда човека и не познајем, али знам му писање, а оно је увек слојевито. Да се нашалим, има више слојева него у начину облачења који већ пословично препоручује Нада Мацура.

И, наравно, нисам погрешио. Из љубавне приче “Рукопис“ прераста у психолошку “студију случаја“, усудио бих се да кажем – чак и трилер.

Неко ће рећи – откуд трилер? А одговор је, хм, па не знам да ли може бити једноставан.

Мени су догађаји личили на математичко клатно. Некако из мировања крену да се сурвавају, достигну зенит, а онда све почне да се смирује и ја помислим како ми је јасно шта ће бити до краја. И у једном тренутку се све смири, и мислиш – то је то, као што сам и мислио.

А онда, нешто кврцне, промени се ситуација, сцена, начин размишљања, све одједном поприми сасвим други угао посматрања и сурвавање поново почиње.

И, попут клатна, интервали ових промена углова, смена, сумњи, нових чињеница, лица, постају све краћи, мада не и мање бурни.

А оно што је на мене оставило можда најјачи утисак је да сам до последње реченице мењао пројекцију могућег завршетка и да ме је и поред тога крај оставио затеченог и неспремног да буде баш такав. Мислим, ок, већ у последњих неколико страна наслућивао сам какав ће бити епилог, али нисам знао начин на који ће се то догодити.

Дакле, ја нисам критичар, нисам компетентан да дајем некакав стручни суд о књижевном делу. Али из угла читаоца сматрам да овај роман заслужује све похвале и што више људи до којих ће доћи. Знам да ће, уз Кецмановића кога препоручујем у последње време, ово бити моја нова препорука свима који воле не добро, већ изузетно писано штиво. Екипи љубитеља књиге из мог ближег окружења сигурно ћу позајмити на читање хвалећи се како “знам човека“. Верујем да ће неко од њих пожелети и да прибави свој примерак јер ово спада у наслове које људи желе да имају у својој библиотеци.

Свима који ми нису близу и не могу да им понудим свој примерак “Рукописа“ топло препоручујем да набаве овај роман. Покајаће се само они који књиге купују “на метре“ и у “одговарајућој боји“. Остали ће, сигуран сам, бити одушевљени као и ја.

Свака част, Станимире, скидам капу.

Advertisements

13 mišljenja na ““Рукопис једног меланхолика“, Станимир Трифуновић”

  1. Nemaš pojma koliko mi se sad čita ta knjiga. Sigurna sam da je od reči do reči takva kao što si je opisao jer, kao što kažeš, dovoljno je da pročitaš par postova na blogu i da znaš o kakvom kvalitetu pisanja se radi.
    Mene zanima gde se ta knjiga može kupiti?

    1. Надам се да ће ти Станимир одговорити, или неко други ко то зна. А нећеш се покајати, одлична је.

  2. Ha, to sam i ja radio sa tvojim knjigama kad sam ih delio da citaju ljudi … A ko je ovaj Dejan? Pucao sam od ponosa … To je moj prijatelj! Samo da ugrabim malo slobodnog vremena i od sledece nedelje da procitam tvoju zadnju i tu Stanimirovu … sad si me bas zaintrigirao, ne mogu da docekam.

    1. Ја узалудно остављам коментаре на Твоје постове, Вордпрес их не прихвата?!?! )можда дремају у канти непожељних коментара)
      Елем, хоћу да Ти захвалим на овим дивним речима. Учинио бих то на Твом блогу, али из горе наведених разлога, принуђен сам да узурпирам Дејанов простор. Не љути се, надам се.
      Поздрав обома!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s