“Рукопис једног меланхолика“, Станимир Трифуновић

Прочитао сам роман Станимира Трифуновића “Рукопис једног меланхолика“. Можда је и реч о новели, не знам, и нисам неко ко је меродаван да одреди која је форма у питању, али као пасионирани читаоц и љубитељ писане речи дајем себи за право да кажем да је реч о сјајном делу. И не, не ради се о томе да хоћу да му учиним плезир и нахвалим га на свом блогу, није то у питању.

По среди је нешто друго, нешто што ће препознати љубитељи књиге којима се добро штиво свиђа, а оно које је и више од тога помери их из равнотеже и остави траг у њима. Е, о томе је овде реч: “Рукопис једног меланхолика“ натерао ме је да заћутим са дубоким поштовањем за оно што сам управо прочитао, да останем без речи над корицама књиге коју сам затворио.

Пун утисака, хоћу да их овде сажмем и некако уредим у неки смислен низ, па да кренем некаквим редом.

Још пратећи Станимиров блог било ми је јасно да на његово писање пресудан утицај имају руски класици. Он има ту китњасту и дугу реченицу коју, како рече неко од рецензената, зналачки клеше и не испушта је ни за тренутак, одржава нит и води нас њоме тако лако да ни не примећујемо њену комплексност. Лично, не волим дуге реченице, али он их тако слаже да ми је не једном измамио осмех одушевљења за оно што сам прочитао. Али, то помињем само успут, како бих наговестио да мене и атмосфера овог романа подсећа на оно што налазимо код Гогоља или Чехова, на пример. Станимир је такву атмосферу створио и у овој причи која се дешава у нама блиским временима и географским просторима и то ју је, по мом скромном мишљењу, додатно оплеменило.

Када сам “крочио“ у роман, морам признати да сам у први мах мислио да је реч о љубавној причи, мада сам негде у себи веровао да ту мора бити још нешто.

Просто – можда човека и не познајем, али знам му писање, а оно је увек слојевито. Да се нашалим, има више слојева него у начину облачења који већ пословично препоручује Нада Мацура.

И, наравно, нисам погрешио. Из љубавне приче “Рукопис“ прераста у психолошку “студију случаја“, усудио бих се да кажем – чак и трилер.

Неко ће рећи – откуд трилер? А одговор је, хм, па не знам да ли може бити једноставан.

Мени су догађаји личили на математичко клатно. Некако из мировања крену да се сурвавају, достигну зенит, а онда све почне да се смирује и ја помислим како ми је јасно шта ће бити до краја. И у једном тренутку се све смири, и мислиш – то је то, као што сам и мислио.

А онда, нешто кврцне, промени се ситуација, сцена, начин размишљања, све одједном поприми сасвим други угао посматрања и сурвавање поново почиње.

И, попут клатна, интервали ових промена углова, смена, сумњи, нових чињеница, лица, постају све краћи, мада не и мање бурни.

А оно што је на мене оставило можда најјачи утисак је да сам до последње реченице мењао пројекцију могућег завршетка и да ме је и поред тога крај оставио затеченог и неспремног да буде баш такав. Мислим, ок, већ у последњих неколико страна наслућивао сам какав ће бити епилог, али нисам знао начин на који ће се то догодити.

Дакле, ја нисам критичар, нисам компетентан да дајем некакав стручни суд о књижевном делу. Али из угла читаоца сматрам да овај роман заслужује све похвале и што више људи до којих ће доћи. Знам да ће, уз Кецмановића кога препоручујем у последње време, ово бити моја нова препорука свима који воле не добро, већ изузетно писано штиво. Екипи љубитеља књиге из мог ближег окружења сигурно ћу позајмити на читање хвалећи се како “знам човека“. Верујем да ће неко од њих пожелети и да прибави свој примерак јер ово спада у наслове које људи желе да имају у својој библиотеци.

Свима који ми нису близу и не могу да им понудим свој примерак “Рукописа“ топло препоручујем да набаве овај роман. Покајаће се само они који књиге купују “на метре“ и у “одговарајућој боји“. Остали ће, сигуран сам, бити одушевљени као и ја.

Свака част, Станимире, скидам капу.