“Бдење“, одломак

Вучем дубок, врло дубок дим. И жмурим.

Чекам.

Пустићу га напоље тек онда када плућа остану без кисеоника.

После неколико таквих, зенице ће се раширити до величине петопарца. Пустићу разум да лелуја по соби, да се сасвим искраде из мене и смести се на неко прашњаво место где ми неће бити на дохват мисли.

Разум, уосталом, нисам много користио ни у та смутна времена у која се непрекидно враћам последњих дана. А ко зна јесам ли се ја уопште из њих икада евакуисао…?

Не, не знам.

Многи јесу. Више се не сећају, потиснули су све то, не желе да се враћају у то доба. Уосталом, то је прошлост. Све даља прошлост. Чега тамо може бити осим избледелих слика које никоме више нису потребне…?

Нема више готово никога ко лута тим временима. Само ја и моје личне авети које одржавам у животу. Имагинарном, нестварном животу. Оне тамо ионако више и нису. Све их је мање у реалним димензијама које ме окружују. Ти људи, које упорно оживљавам, отишли су. Већина није више овде. Нема их више ни у једној мени доступној стварности. Потражили су своје животе на другим местима, у далеким земљама, причају страним језицима, можда још само сањају понекад на српском.

То је све.

Најживљи су у магли канабиса, заробљеној у непроветреној соби. Одатле вире њихове сенке и ћаскају са мном.

Ту су Тића и Тијана. Показују ми своју децу. А деца су мала, још увек бебе. Никада нисам успео да их замислим другачије, иако су то сада зрели људи.

– Види, Сале, види какве рефлексе има мали. Биће најјачи басекташ у крају – смеје се Тића. Вероватно је после две ћерке најзад добио сина, закључујем.

А Тијана ме благо хвата за раме и каже:

– Хвала ти, Сале. Хвала за оне касете и Лорку. Учинио си нас срећним.

– Кога…?

– Па, нас, мене и Тићу…

– А мене…? А себе…? – питам. Међутим, она само још једном каже хвала и нестаје. Сви нестају.

Шкиљим кроз маглу.

– Где сте…?!

Али, нема их. Нема никога. Слојеви дима се ваљају по соби. Онда, као да видим некога. Прилази ми силуета. Носи нешто. Пружа ми то и ја отварам длан.

Чоколадица.

Тада препознајем тај осмех. Александра. Не говори ништа, али ја бих хтео да јој кажем овај пут оно што нисам тада.

– Хеј, Сашка…

Међутим, она опет одлази пре него што сам стигао да се саберем. Нестаје. Покушавам да устанем са кревета и да кренем за њом, али неко ме с леђа благо прихвата за рамена и спушта назад на лежај.

– Нисам имала појма да си ти Србин, Сале.

Подижем поглед преко главе. Видим само контуре, сенку скривених црта лица, али знам да је то Елизабет која говори српски.

– Зар је то проблем, Лиз…?

– Не знам. Нисам никада стигла да сазнам да ли је то проблем. Мислиш ли да јесте…?

– Не…

Гута је облак дима и она нестаје. Не знам да ли је отишла назад у Рочестер или се поиграва са стварима у мојој соби.

Тражим их по овој магли, по испретураним илузијама. Све је празно. Понекад само налетим на ону пихтијасту масу разума који се снебива и измиче.

Када кроз халуцинације промакне Прежа, први паланачки дилер свега и свачега који већ одавно није међу живима, ја више не знам да ли сам у времену садашњем, или су ово оне ноћи када сам траву набављао баш од њега. Добро је ишао тај посао са горивом, Фриле је био добар и поуздан партнер.

Имало се, просто речено.

Тада сам се и навукао. Једном, двапут недељно. Само понекад чешће. Али, никада ништа друго, ништа јаче.

Прежа ме је подсетио на прве сусрете у магли.

Дим се тромо ковитлао по полумраку собе. Хендрикс је свирао Little Wing, а после тога, знао сам ту касету на памет, требало би да крене Still Loving You од Scorpions-а.

Увлачим још једном. Јако. Џоинт је при крају.

Из магле ми прилазе Комар и Вуле.

– Где си, брате, дуваш мало, а…? Ако, ако, дај брату дим.

Комар узима моју шаку и повлачи из пикавца који држим.

Кашље.

– Ауу, добар, добар. Права, није она жалфија коју смо мотали по Лици. Вуле, пробај.

Вуле одмахује главом. Неће. Тужан је из неког разлога.

– Откуд вас двојица заједно…?

Комар се мало удаљи, шкиљећи ка мени:

– Какво ти је то питање…?

– Тако, не знам. Шта ће он ту са тобом…?

– Па ти не знаш…? – нагнуо се Комар ка мени. Личило ми је на Лечићеву глуму из неког филма, не сећам се више којег, али пљеснуо ме је по рамену, јако, и почео грохотом да се смеје:

– Па, он не зна, а…?!

Смејао се тешко, некако с муком, иако се трудио да личи као да је од срца. Онда ме је опет ухватио за шаку у којој сам држао џоинт.

– Дај још дим.

Удахнуо је дубоко. И гледао ме је у очи. Право. Када је издахнуо, рекао ми је:

– Вуле је прави брат. Придружио ми се. А када ћеш ти…?

– Не…!!! – узвикнуо је Вуле и ухватио га за надлактицу – Идемо.

Комар је причао још нешто, али нисам могао да разазнам речи. Нестали су у слојевима плавичастих сенки.

Отворио сам врата француског балкона.

Дуго сам дисао прашину са градских улица покушавајући да изветрим канабис из крви.

Није ишло.

Дан касније позвао сам Вулета. Јавила се нека жена.

– А ко сте ви? – питала је.

– Његов друг са фронта.

Тишина са друге стране није наговештавала ништа добро.

– Он… – рекла је. Па застала.

– Он… Вуле је…

Спустила је слушалицу.

Нисам много размишљао. Сео сам у ауто и после пар сати био пред Вулетовом кућом. Капија је била отворена. Унутра је било пуно света.

Ишао сам за осталима, нико ме ништа није питао.

На одру је лежао мој друг Вуле. Свечано обучен. Пажњу ми је привукла необична марама око врата.

– Обесио се, па да се не види – чујем шапат упућен неком другом.

Мајка је утучена и одсутна. Не верујем да је свесна тога да сам јој изјавио саучешће.

А отац… Седео је код његових ногу и у недоглед понављао:

– Сине, опрости… Сине, опрости…

Вратио сам се у ауто и запалио. Обичну цигарету. Плакао сам. Да.

Размишљао сам о томе како нико никада неће продавати такву вутру какву је имао Прежа.

(Ако вам се свидело ово што сте прочитали и ако желите свој примерак на својој кућној адреси по цени од 500 динара, контактирајте ме путем мејла: dejan.zlatic@gmail.com . На тај начин помоћи ћете да аутор врати дугове у које је запао штампајући ову књигу. 🙂 )

Advertisements

2 thoughts on ““Бдење“, одломак”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s