Знаш оно… Неки људи које срећеш, укалупљени у систем малих вредности…
Живе сасвим уређеним животом.
Све је ту, и рођендани и празници, комшије са којима се пије кафа и размењују лаки трачеви, буђење у исти сат, спавање у десет или једанаест, даљински на тачно одређеном кутку стола, кишобран у складу са временском прогнозом, устаљена свакодневица.
Деца са строго наметнутим вредностима, са испројектованим циљевима који миришу на њихове неостварене жеље.
Пријатељи спаковани у калуп интересне групе. Воњ снобовштине у празним причама и препупелим сујетама. Разговори о времену, политици, послу, усиљена љубазност и умишљени осећај надмоћи.
Размена рецепата као врхунац илузије присности.
Понекад ми се чини да је уоквирени колорит ТВ екрана једини извор боја у њиховом сивом свету.
Пожелео сам да ми их буде жао. Није ми успело.
А и зашто би?
На крају крајева, они тако успешно имитирају срећу.
Ooo daaa
О да да дирлада да… 🙂
Ne, oni samo nabacuju masku sreće pred drugima. Igraju godinama uvežbavanu ulogu nametnutih vrednosti. Toliko dobru ulogu da ih ta maska preuzme, tako da na kraju oni zaista i misle da je TO sreća. I za njih jeste, jer bez svega toga su prazni, ranjivi…
Да, лепо речено.
Pravo u centar.
Изгледа да и тебе мучи слична ствар… 🙂
Probude se oni iz te iluzije kad ostanu sami sa sobom, a onda odu kod doktora po recept za Bensedin. Jer za predstavu je potrebna publika 😉
Да, да, за представу је потребна публика, тако је.
A ko ce ga znati, toliko toga nesto jurim, pozelim nekad tu prividnu idilu
Није проблем у јурњави. И они јуре. Проблем је у усиљеној симулацији нечега што није стварно. Мени то личи на ону стару: споља гладац, а изнутра јадац или како већ иде…
„На крају крајева, они тако успешно имитирају срећу.“
I to je upravo njihovo sve i njihovo nista.
Да, баш тако.
Svako bira svoje…
И то је тачно.