Дрворед у Светог Саве

Сретнем стару другарицу за касом у маркету. И она начне тему, загребе прошлост, помене наше младости, дискотеку, школу, тинејџерске осамдесете и још неколико ствари које себично памтимо. Пита ме да ли долазим на сусрет генерације, а шерет у мени, потискујући џентлмена ако га уопште има, каже:

– Млад сам ја за твоју генерацију.

Уз осмех, наравно, једна година била је важна некада, сада личи на статистичку грешку.

Уосталом, изгледам старије од ње и, успут, купујем још једну дозу алкохола да лакше превидим, прећутим и изгурам до јутра.

Није било других муштерија и причали смо мало и о цени струје, дажбинама и смрти. Умрли су јој и бабе и деде, и родитељи.

– Сад смо ми на реду – рекла је.

– Да – рекох – баш тако.

Убацила ми је рачун у пластичну кесу и готово збуњено сам закорачио у улицу Светог Саве за коју се не сећам како се звала у време о којем смо Ж. и ја управо причали. Тада смо град памтили по продавницама и кафанама које нису мењале име и место, а од улица знали смо само за Шашку, Пемску и касније Капетанску.

Погледао сам дрворед. Јак, велик. Памтим младице које су замениле кршне тополе посечене деведесетих.

Сећам се тога. Улица је била као саката и био сам тако љут. А сада…

Тако ми прија овај хлад.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s