Пластика

Видео сам човека који сам некад био ја. И којег сам некада познавао.

Држао је длан на челу, погледа тупо упртог у сто на који се налактио. Као да тражи одговор на неко питање. Ко зна какво, али њему, очито, веома важно.

– Хеј, матори… – ударам га по рамену. Рачунам, обрадоваће се.

Уместо тога, гледа ме бело, као да се тек пробудио и први пут ме види. Одмах затим простире пластични осмех на своје вештачко лице.

Као, сетио се.

А није, знам.

Познајем себе којег сам некада познавао. И знам шта сам умео. И шта нисам.

А нисам умео да сакријем да се не сећам човека.

Кажем му ко сам.

Сетио ме се, мада није променио ни пластични осмех ни вештачко лице.

– Да ли се још бавиш новинарством? – упитао је.

Помислим, само на трен, било је толико других питања која бих поставио себи, само да могу да будем онај ја од некада.

Покушавао сам да не гледам у себе у том тренутку. Могуће је да сам се плашио лика у огледалу.

– Не – рекох – одавно не.

Не знам јесам ли тада раскрстио са собом, али чини ми се да му је лакнуло.

– Аха – рекао је. И бацио нотес, оловку, стресао муку са себе.

На крају се јавио на телефон који је упорно звонио.

Стрпљиво смо саслушали псовке са друге стране и заједно смо спустили слушалицу.

Напољу је мокро лишће боје старог злата прекривало улицу и ми смо размишљали како би било лепо да ту слику некако сместимо на овај блог.

И ето га.

 

Advertisements

4 mišljenja na “Пластика”

  1. Позната ми слика.
    Познат ми осећај.
    Познат ми и „вирус“ који никад до краја није напустио мој организам…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s