Капљу тренуци.
Личе на секунде сата који је некад давно умео да куца време.
Тик-такао је тешко, споро, монотоно и топло. Тера ме да сањам. Или да размишљам, ако нисам за снове створен. Али, свакако, да муљам мисли, као грожђе које чека да постане вино.
Личи на хипнозу.
А није то. Живот је. И снови су.
Све је у том бурету у којем зри нека будућа истина. Отвориће је, једном, и рећи ће – ово је залутала берба, не знамо шта нам доноси.
И окусиће моје речи, муљајући их по вијугама, лагано, као да кушају вино.
И даће свој суд.
oblogovan 
Poslednjih par meseci citam neke razne pesme tako nesto postujem, pa citam sta drugi pišu, i nesto mi tvoje prijaju, kao da su moje. Pozdrav od graditeljke😀
Хвала, Градитељка. Баш хвала. Много сам се отуђио од овог сјајног света, а овакви коментари опомену ме колико грешим.Нек си жива и здрава.
:). U neke svetove ne treba zalaziti a iz ovih ne treba izlaziti, postoje ljudi sa kojima zaboravis da zivis u zemlji ludaka i prostaka, bar ne tren. Pitanje od cega je kovanica (od oblaka ili obloga ili neke obline 😉