Чика Раде

Када дође време за ту врсту растанака, обично се замислимо и присетимо свега по чему ћемо памтити човека кога испраћамо. Онда као кроз сито, тражимо добре, одвајајући их од лоших ствари. Када је чика Раде у питању, тај посао је више него лак – не верујем да ико може да се сети ичега лошег, да не причамо о нечему заиста значајно лошем што би везао за њега.

Шта је оно што памтимо, чега се сећамо?

Чика Раде је био миран, тих, скроман и породичан човек. Као чест гост у његовој кући, памтим га како долази са посла, руча, листа новине, дружи се са децом, породицом, пријатељима. Живео је свој живот, са њим се борио и у њему уживао колико је могао, посвећен пре свега својој породици. Живео је, дакле, свој живот и није никада завиривао у туђе, осим да помогне колико може, ако му помоћ затраже. По томе ћемо га посебно памтити, јер то је ретка особина данас.

Памтићемо га и по томе што је био човек посвећен природи. Волео је шетње, пратио само њему знане стазе и путељке и доносио кући изворску воду и шумске плодове од којих је тета Дафина правила сокове и џемове, а ми клинци, касније момци и девојке, на крају одрасли људи, уживали када би нас послужила њима.

Чика Раде био је и човек посвећен послу од којег је живео, од којег је хранио и школовао своју децу. Игром случаја, недуго пошто се пензионисао, ја сам се запослио у погону у којем је свој радни век провео и чика Раде. Тамо сам често имао прилику да чујем: ех, док је Сретен радио, он је то умео да среди; златне руке је имао Сретен; ма, кад даш посао Сретену, знаш да ће бити завршен, и тако редом. Нисам имао појма о коме причају, али временом, постало ми је јасно да је тај Сретен оставио добар и дубок траг за собом. Шта је веће признање, него када те се колеге сећају по добру годинама пошто одеш у пензију. Ретки су они који тиме могу да се подиче. Али, ко је Сретен, питао сам се? А одговор је био тако једноставан. Чика Радета, кога смо тако звали ми, комшије, блиски пријатељи из приватног живота и породица, на послу су звали именом које му је писало у личној карти: Сретен. Био сам тако поносан: знам човека!, хвалио сам се, одрастао сам дружећи се са његовом децом. Тако сам и ја, на неки начин, био поласкан због поштовања које му указују бивше колеге.

И тако, том својом преданошћу, стрпљењем и скромношћу, чика Раде и тета Дафина учинили су оно највише што двоје људи може да учини. То нису ни богатства, ни имања, ни новац  већ нешто много вредније: васпитали су своју децу да буду поштени људи, одшколовали их и подарили свету, да остану иза њих. Више од тога не постоји. То је највише што човек може да подари и себи за спомен, и друштву којег је део.

То су ствари по којима ћемо се сећати чика Радета. И овако сажете у неколико реченица, довољно говоре да смо данас испратили једног надасве доброг човека. Када такви одлазе, иза њих остаје празнина и недостајање. Али, остају и сећања. Сигуран сам да ћемо га помињати по добру, још дуго, док нас буде. Јер, ако се Сретена још увек сећају као доброг радника, још дуже ћемо се сећати Радета, као доброг човека.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s