Рекла је о роману “Сјај“ – Мерима Аранитовић

Дејан Златић на светлост дана износи „Сјај“. Поставља пред нас књигу која превазилази све што је до сада написао, а они који прате његов списатељски опус сложиће се да је све што је до сада написао било заиста вредно наше пажње.

Но, „Сјај“ је нешто потпуно другачије. Знам да га је дуго писао. Нисам га никад питала, али осећам да је било делова над којима је дуго бдио, који су га држали будног до дубоко у ноћ – јер требало је осетити сваки дамар, сваку мисао, сваки редак успон и тешки пад Боривоја Јовановића, главног јунака Дејановог новог романа.

Осећам да је било тешко али се исплатило јер смо добили аутентичну причу састављену од слојева.

Први је онај који нас проводи кроз један животни век. Ми не пратимо само Борино одрастање, већ свака његова година и животна фаза јесте везана за један период развоја земље која се некада звала Југославија.

Други слој чине танане нијансе којима је аутор бојио живот у граду и селу, залазећи дубоко у међуљудске односе, у отуђеност, у самоћу коју је Борин највернији савезник – јер кад има људи он са њима не уме, а кад је сам душа му вапи за људском топлином, али је он својом неспретношћу и недостатком вере у своје капацитете једноставно тера од себе.

Трећи је слој у ком је Златић брилијантно избрусио карактере људи не падајући у замке баналности и очекиваности. Он их све воли и за сваког има оно зрно разумевања због ког и ви морате да волите и разумете његове јунаке, чак и када вам њихови поступци нису блиски нити јасни. Он их воли и разуме јер разуме њихов свет.

То је свет који настаје када земља реши да човеку открије жилу из које може да се изнедри црвено злато, свет који се сагради око те жиле, око јаме која гута судбине, светлост, радост, здравље, али док је има и док с једне стране узима, оно што они који улазе у срце земље изнедре из ње омогућује да се свет око јаме шири и развија. Вечити страх људи да би све у једном тренутку могло да нестане и да се уруши кад пресахну недра земље, провлачи се као лајтмотив кроз животе људи везаних за малу рударску варош.

Свет љубави. О ком би се читав један есеј могао написати. Бора је неко кога је тешко волети. А он опет љубав упознао није. Као да му је судбина да му љубав измиче и тиме га увек изнова и изнова уверава у то да није вредан и да није достојан живота који живи. Из породичне куће је отишао, јер тамо за њега није било места. Једино лепо сећање на љубав везано је за један тренутак радости и дечачке страсти које ће га пратити читав живот као мерило како би срећа и занос требало да изледају.

Жена с којом је засновао породицу била би добра можда неком другом, али емотивно рањеном и несигурном Бори никако. Она је лечила своје емоционалне празнине, он је покушавао да их испуни, али те су рупе су за њега биле већа непознаница и дубље од јама рудника и он једноставно није умео да се избори са њом, њеном породицом, својом децом…

Једино двоје људи који су читавог његовог живота били једина светла тачка беху Љубинко и Ружа. Златић је, брусећи своје ликове, у ово двоје уткао доброту и нежност који су једини контрапункт суровом и сивом свету у ком се крећу његови ликови.

„Сјај“ је превазишао све Дејанове романе. Он је споменик једном времену, обичном, малом човеку. Еп о свету који он тако добро познаје, свету рудара, трећих смена, неизвесности, људске патње, ретких тренутака нежности и топлине. А опет читав роман је љубав.

Док будете читали волећете Бору, бити љути на њега, пожелети да га протресете и убедите га да је вредан сваког свог корака по тој црној, љепљивој, хладној земљи. Да је успео у животу. Биће вам га жао јер ћете кроз његов развојни пут схватити како сви ми тежећи ка бољем, квалитетнијем, ка материјалном негде успут у крошњама грана кроз које је прошао на путу од села до града, полако губили душу, грубели и постали машине које попут багера које Бора монтира, чекају да једног дана буду бачени на отпад, ислужени, израђени, искоришћени.

Док будете читали разумећете поетику Дејана Златића. Ово није књига за један тренутак и једно читање. „Сјај“ је попут свог наслова – предодређен да траје. Да буде споменик рударима, радницима, једној генерацији која је кренула ни из чега и стигла до првих друштвених станова, кауча, телевизора. Генерације која је почела да се отуђује – јер их је појело време, околности, несналажљивост, потрага за љубављу и срећом.

Пред нама је зрели Златић, писац који  је из  свог личног бдења и понора у које је зарањао пред читаоце изнео „Сјај“. Његова реченица је чврста, описи филигрански избрушени, лексика пажљиво бирана и уклапана да дочара дух времена. Сваки детаљ има своје место и зато је ово његово најобимније, али и најкомплексније дело.

Заслужује своје место како у нашим кућним библиотекама, тако и на полицама на којима су књиге које у себи чувају део историје, традиције, истинских људских вредности. У којима су сведочанства о једном времену које полако бледи а неизоставни су део наше историје.

5 mišljenja na “Рекла је о роману “Сјај“ – Мерима Аранитовић”

  1. Povratni ping: Сјај – oblogovan

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: