Баскет у лето слично овом

Средина је јула, и лето нам делује прилично хладно. Нема ни тридесет степени ван хлада, у хладу боље и да не меримо.

Јесте, навикли смо већ дуго да нас јул и август прже са четрдесетак степени, да се скривамо по кућама и становима, дахћемо уз клима уређаје и причамо о глобалном отопљавању.

А сећам се, пре тридесетак година, ово су биле уобичајене летње температуре. Код нас у континенталним пределима, тридесети подеок скале био је готово незамислив, а 32 или 33 Целзијуса мерило се искључиво на приморју, и то јужном.

Као тинејџер, летње вечери проводио сам у парку, дискотеци у Дому омладине, или променади дуж Пека, тамо до Бангладеша у којем је обично висио луна-парк. Дане сам убијао на терену за баскет у Старој школи. Неки су ишли на језеро, неки на Дунав, а нас неколико залуђеника волели смо кошарку. Браћа Ловрић, Кира, Горан, Дуда, Киси, Дража, Баја, Раде Тодоровић, Динда, Пеко, Земцов, браћа Благојевић, Браца и Неша, и још многи, млађи и старији, сећам се и њих, али свакако ћу неког заборавити. Играли смо три на три, победник држи терен, до бесвести, од доручка до касног послеподнева. Ако смо имали пара, жеђ смо гасили у Бакијевој сластици, бозом и лимунадом, а ако нисмо, онда водом са славине у подруму суседне зграде.

На ручак смо углавном заборављали.

Играла се кошарка по читав дан. Није било UV-зрачења и нико нас није опомињао да није здраво то што радимо.

Када се најзад довучемо кући, јели смо остатке од ручка или недовршену вечеру, оперемо се, истуширамо, променимо веш и одело, па опет у град. Тексас јакна била је обавезна када падне вече, јер лета су била баш као што је ово. Нама се то тада чинило неиздржљиво вруће. А данас се жалимо да нам је хладно.

Као да нам не прија лето из наше младости.

Биће да старимо.

И само се курчимо да можемо све као некад.

Слађана Кручичан – Сенке у огледалу

Слађана Кручичан је још у свом првом роману, “Свици у тегли“, урадила нешто неуобичајено и нимало лако и једноставно – написала га је у првом лицу из угла мушкарца. И то је учинила више него успешно.

У свом другом роману, отишла је не само корак, већ више корака даље. Опет приповеда у првом лицу, али тих лица је овај пут више. Нисам бројао, али има неколико женских и мушких ликова који нам причају ову замршену причу. И морам рећи, Слађа опет врло сигурно држи конце у својим рукама, свеједно из којег лица приповеда. Скидам капу за то, јер знам да није нимало лако држати се једног лица, и то у свом роду, а камоли овај подухват.

Роман “Сенке у огледалу“ почиње као добар трилер, и држи нас тако неко време. Имамо злочин, жртву, инспекторе, медије, притисак. Имамо и то чудно и забавно приповедање из више лица. И добар заплет, течну причу, помало лаког хумора.

У једном тренутку, схватио сам да је трилер готов, и да се готово неприметно претворио у психолошку студију личности.

Злочинац је приведен, случај је, чини се, разрешен, али ликови настављају да се батргају у мрежама у које су ухваћени. У ствари, ништа није готово, јер животи људи уплетених у причу не могу да се наставе тек тако, као да се ништа није догодило.

Заправо, када сам ухватио ритам, читаву другу половину романа прочитао сам у даху, цедећи лето из средине јула на својој тераси на којој мирише липа.

Не знам да ли је Слађа то имала као идеју, али чини ми се да је оголила свет, приказала га је баш онаквим какав јесте – као букет себичних људи, уједињен у отуђености. Сваки лик у њеном роману верује да другима жели добро, али заправо мисли само на себе. Сви одреда верују у љубав, чак и силоватељ, али свако ту на крају свих крајева воли искључиво себе. Чак и највећи љубавници и најбоље другарице врло тешко допуштају срећу једни другима.

И то је заиста језива и сурова истина.

Она је могла бити огољена само на начин како је то учинила ауторка, удаљивши се довољно од сваког приповедача, и ставивши се у улогу сваког од њих.

Зато је и наслов сјајан, јер нисам сигуран да ико од приповедача у огледалу јасно види свој лик. Пре ће бити да су заљубљени у силуете какве би волели да буду.