Биоскоп

У време мог одрастања и момчења, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века (како то необично звучи, као почетак документарца из историјског архива) у нашем граду имали смо сасвим пристојан и за то доба врло савремен биоскоп. Билетарница, хол у којем су пушачи ћурили последњу цигарету пред улазак у салу, затим улази у леви и десни партер, огромно платно и, оно што је било резервисано само за боље стојеће средине, два пројектора како би се избегла пауза за промену траке. У предворју биоскопа, још пре билетарнице, ормарићи за плакате који су нам најављивали распоред пројекција.

Биоскоп сам обожавао од малих ногу. Наравно, како сам одрастао, тако су филмови који су ме интересовали мењали термин приказивања. Прво су то били матинеи у десет или једанаест сати пре подне, касније пројекције у 17, 19 или 21 сат.

Но, то је мање важно.

Када се данас присећам биоскопа, видим нешто што тада нисам. Сви смо говорили – идемо у биоскоп, подразумевајући при том да идемо да гледамо филм, а у ствари, филм је најчешће био најмање важан.

Пре свега, посета биоскопу представљала је добру забаву која је подразумевала много тога. Дружење са друштвом пре и после пројекције, бескрајно грицкање кокица, семенки бундеве или сунцокрета, кикирикија, свега могућег што је могло да се набави по околним сластикама или уличним тезгицама, духовите мангупе који би добацили нешто смешно, понекад и глупо, звиждање из мрака када се глумци љубе, или (мој највећи фаворит), општи аплауз када добри момци на самом крају победе оне лоше.

У биоскоп се ишло и у нади да ћеш срести симпатију. Па још ако некако успеш да седнеш поред ње, што се могло ако нема гужве и има празних места. Наместиш се, као случајно. Правиш се да ти је свеједно, да не обраћаш пажњу. Није потребно напоменути да у тој ситуацији на дешавања на платну нико и не мисли. Сат и по по глави вртиш сасвим друге филмове, смишљаш шта да кажеш или урадиш, а у најбољем случају у једном тренутку ћеш понудити своје грицкалице. И бити одбијен, наравно. Јер, ко би у биоскоп дошао без својих грицкалица. После се љутиш на себе, анализираш, питаш се шта си још могао да урадиш… И док смислиш, пале се светла, склапају се столице и представа је завршена.

Наравно, у биоскоп се још радије ишло са симпатијом. Тада гледаш да се уденеш у последње редове и без друштва. Али, то мораш да изведеш потајно, да се нико не досети о чему је реч. Мораш да изврдаш и друштво и симпатију. Најлакше би било када би се они правили луди, као и ти. Али, не, друштву је забавно да вас зеза, па вас не испушта из вида. А симпатија би да остане недужна, као да не зна шта покушаваш и о чему се ради, па не реагује ни на један знак или позив који би вас као случајно издвојио из групе. Ко успе да превазиђе све, за награду има мрак у последњем реду. Тамо ретко ко прати пројекцију, али није свима исто. Лако је паровима који су дуже заједно, они углавном знају да ли су ту дошли због филма или због нечег другог. За оне који су први пут ту, у последњем реду, па још ако немају искуства, настаје нова калварија. Мушке дилеме биле су готово хамлетовске: да ли да је ухватим за руку или не, да ли да је загрлим или не, да ли да је пољубим у образ или не, да ли… А време тече, и траке се врте горе изнад вас. О чему су размишљале девојчице, могу само да нагађам: да ли ће ме додирнути и шта ја тада да радим, да ли ће покушати да ме загрли и шта ја тада да радим, да ли ће покушати да ме пољуби и шта…

Неретко, прође тако у силним дилемама цео филм, упале се светла, а задњи ред се потрошио без везе. Узалуд.

Биоскопе сам радо посећивао свуда, и у разним приликама. И могу рећи, сваки биоскоп, свака пројекција, на мене је оставила другачији утисак.

Увек позитиван.

На пример, у биоскоп “Звезда“ у Бору први пут ме је одвео мој зет, касних седамдесетих. За разлику од нашег биоскопа, “Звезда“ је имала и дебеле тапациране столице. И ложе. Нас двојица седели смо у идеалној средини и гледали “Освајање слободе“, филм сниман у комшилуку, на Црном Врху. Касније сам, као средњошколац, често посећивао тај биоскоп, али најјаче ми је било када сам, као што је зет мене, ја водио његовог сина да гледа “кунг фу“ филм. Мали је свако мало тражио да иде у тоалет и тамо вежбао покрете које је управо видео, а ја сам се присећао матинеа које сам гледао као клинац и истог тог Бруса Лија.

Војску сам служио у Нишу, и у једном од тамошњих биоскопа, не сећам се којем, гледао сам “Кишног човека“. Признајем, слабо сам шта запамтио од тог филма. Био сам фасциниран тиме што је у биоскопу било дозвољено пушење. Око мене су седели људи који су цевчили пиво и пушили до миле воље, а ја сам им се са задовољством придружио. Том Круз и Дастин Хофман су бриљирали преда мном, а ја нисам могао да верујем да постоји место на свету на којем ја у свему томе могу да уживам са цигаретом међу прстима. Морам да признам, да није било тако, вероватно бих заспао негде на пола пројекције. То ми се иначе дешавало увек када нас суботом одведу у Дом ЈНА да гледамо неке домаће хитове.

У Новом Саду сам већ био студент. Озбиљан тип. Тамо сам стварно гледао филмове, нисам ишао у биоскоп са неким другим намерама.

Али, то су већ деведесете. Тада су дошли видео-рекордери, дивље телевизије и тешка пиратерија.

А биоскоп… Па, он је тада отприлике умро.

Добро, не сасвим. Кажу да још постоји у већим градовима.

Код нас у мањим, верујте фали. Скоро исто колико и младост. Јер ова прича можда и није о биоскопу. Него о времену биоскопа.

 

10 mišljenja na “Биоскоп”

  1. Obožavala sam naš majdanpečki bioskop. Vodili su me od malih nogu, vikendom na matine, a kad sam već malo porasla, prečicom sam iz Mulen Ruža, između dve slastike, sama trčala do parka i bioskopa. Bila nam je to omljena zabava 🙂 Tvoja sećanja podstakla su i moja, pa sam se prisetila letnjih projekcija u starom bioskopu u Kučevu u čijem je neposrednom komšiluku živela moja sestra, ili knjaževačkog bioskopa u koji smo išli „čoporativno“ iz internara, i naravno niških bioskopa sve sa stolovima ispred dvosed sedišta…

    1. To mora da je bio onaj u Balkanskoj ulici, između Nišave i glavne gradske saobraćajnice. Redakcija nam je tu bila, jedno šest-sedam godina sam se stalno pela iznad bioskopa, naravno i odlazila u njega, ali Bog da me ubije, ne mogu da se setim, da li beše Čegar ili ne.

    1. ‘Ајде… Чекам. Шта год да напишеш, пронаћи ћемо се сви ми из тог доба, па ће нам бити лепо. А ти умеш и да зачиниш. 🙂

  2. Ja i danas, (kući, pred TV-om), aplaudiram kad Džeki Čen razbuca bandu.
    Jes da mi se žena krsti, ali nema veze…
    I još uvek imam dilemu ko je jači. Bad Spenser ili Terens Hil?
    P.S.
    Sada idem da pronađem omiljeni poster Tarzanaaaa aaaaaa aaaa! 😃

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: