Баба Грозда

– Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас – кажем другару са којим обично прошетам градом увече, верујући да нам то помаже да скинемо који килограм.  

– Негослава? Она што пише на дијалекту?

– Да, она.

– Радио си јој припрему за штампу?

– Е, баш та.

– Па, добро, како је испало?

Његово питање је више протоколарно, можда и помало незаинтересовано. Добро, можда и поприлично незаинтересовано, јер више сам му причао о техничким проблемима него о самој књизи. Сад ми се чини прави тренутак да исправим то.

– Ма, испало је супер. Драго ми је што сам учествовао у томе.

Он ме погледа онако испод ока, у стилу: ма јес’, ниси ми баш тако деловао…

– Не, стварно… – кажем.

Он сумњичаво слеже раменима. Каже да сам се стално жалио да има неких проблема са маргинама, са хедерима, бројем страна, овим, оним…

– Ма, пусти то – кажем – та књига је баш некако… Људска. И топла…

И тако, кренух да причам о баба Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине “покондирене тикве“ Феме.

– Чекај, стани, стој… – каже овај мој другар – Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.

– Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…