Богдан

Били смо вечерас на језеру. Тамо, на том месту на којем се све догодило. У мраку горе свеће и десетине младих људи стоји около загледано у њих и Богданову фотографију. Неки долазе, неки одлазе. Ко зна колико ће њих вечерас обићи овај необичан живи спомен.

Упадљива је тишина. Потпуна тишина.

У једном тренутку, три младића пале навијачке бакље. И оне пламте у тишини, али сцена тих пар минута бива потпуно осветљена, као да је свануло над свима нама. Можда је и синоћ, на тренутак бар, прснуо сјај по овом нашем напаћеном рударском небу док је примало у своје наручје једно дете нашег града. И можда је била иста ова тишина. Неми хук трибина које навијају за њега.

Каже Боба кад смо се враћали кући – напиши нешто о Богдану, заслужио је. Она га је познавала боље од мене. Читав дан не престаје да понавља да је био добро дете. Не одговарам ништа, јер не знам могу ли да дам себи то право да пишем о њему. Иако је ишао у моју школу и био наш ђак, познавао сам га само површно. А опет, читав дан слушам људе који су били блиски са њим. Чујем само речи хвале. Добар, поштен, честит момак. Чврст боксер мекане душе.

О томе сам размишљао док сам гледао сијасет свећа на обали језера које горе у мраку, налик на сазвежђа у летњој ноћи. Имао је, сигуран сам, своје снове и стремљења. Маштао о својим успесима како год да их је замишљао. Побогу, са деветнаест лета још увек су сви светови били испред њега. Све је могао да досегне.

Посматрам лица те деце која су се окупила. Често слушам о њима како не разумеју ништа. У ствари, све чешће ми се чини да разумеју више него ми. Видим да су погођени величином трагедије којој је врло тешко наћи смисао. Достојанственији су од нас, то је сигурно. Ту су, дошли су, и исказују почаст свом другу, вршњаку, једном од њих… И једном од нас… Врте тај минут ћутања претварајући га у сате. То чине и у своје, и у наше име.

Посматрам њихова лица, и међу њима је и Богдан. Не на фотографији окруженој свећама, него баш он. Јер, на тој фотографији међу свећама могло је бити било које друго лице. Сигуран сам да би онда он био на неком сличном бдењу и палио свећу, можда и бакљу за онога на фотографији.

Када је Боба предложила да напишем нешто о Богдану, већ сам знао да ћу написати нешто о њему. Јер, иза њега неће остати само споменик крајпуташ, него сви којих се његова смрт дотакла и који је никада неће прежалити. Није исто када нас напусти неко на кога је дошао ред, и неко пред ким је цео живот.

Али, знао сам да то мора бити и текст о његовој генерацији, о свим оним младим душама које су вечерас бделе за њега.

Пожелео сам да им кажем… Да вам кажем…

Не журите, децо… Не притискајте педалу гаса и не јурите испред нас. Пустите да ствари теку по реду и да ми, ваши родитељи и наставници, одемо пре вас. Пустите да се радујемо вашим животима. Пустите да вас памтимо по манама, врлинама, по томе што сте нам се јављали на улици, или нисте то чинили, по томе што сте били добри голмани, математичари, или по томе што нисте умели ни да шутнете лопту кко треба. Пустите ваше другаре да вас зезају или да вам се диве док не остарите и све преточите у успомене и сећања.

И ако вам се живот са деветнаест, или коју више, или коју мање, икада учини довољно јефтин да га на било који начин ставите на коцку, знајте да смо ми матори своје животе почели да ценимо тек када сте се ви родили… Тако ћете и ви, када дођу ваша деца.

Пустите живот да цури полако и исцури до краја. Никада не журите са тим. Ако икада помислите да је само о вама реч, вечерас сте могли да видите колико није тако. Богдан није отишао само за себе. Отишао је за све нас. За све вас који сте му били другови. За све вас који га познајете. За родитеље. За рођаке. Наставнике који су вечерас били тамо. За све оне који и нису, али мисле на њега. Са собом је однео и своју нерођену децу.

Отишао је и за мене, који га и не познајем довољно да бих писао о њему. Али, изгледа да познајем довољно људе којима је био драг да бих плакао заједно са њима…

Богдане, дете драго… Почивај у миру.

4 mišljenja na “Богдан”

  1. Немам речи. Ни даха. Провела сам поподне са Богдановом породицом. Немам ни снаге. Никада нисам волела то језеро. Увек су се млади људи возили тим путем. На исти начин. Истом брзином. Зла судбина и мутно језеро отргли су Богдана на почетку живота. Почивај у миру добри дечаче.

  2. Tuga do neba. Znala sam Bogdana iz vidjenja, ali boli kao da je najblizi..Tuga ogromna za ceo nas grad. Pocivaj u miru, druze.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s