Милош

Провучеш седам часова кроз некакав читач картица. И пустиш уморно послеподне и рано вече да чекају аутобус за кући. Уједно гледаш клинце који су до пре који минут били твоји ђаци како кусају прве минуте слободе после напорног дана.

Прошло је седам увече и дан се напокон сматра окончаним.

Тако је било док сам предавао у Доњем Милановцу.

Увек исто, рекло би се.

Али, и не сасвим.

Свако од тих имена у дневнику имало је неку своју причу. И свако ми је било драго. Неки су се трудили више, неки мање. Неки су, пак, гањали средње циљеве. Нас, који учимо децу, прати тај чудни усуд да памтимо само најбоље и оне друге.

Ипак, када је Брка, мој ђак којег памтим само по добру, оставио Милошеву слику са изразима саучешћа, нисам желео да поверујем у то. Немогуће, заиста… Милош није никада ни журио, ни каснио. Изразито добар момак. Неко на кога бих се ослонио. Неко од поверења. Није био ни први ни последњи, али био је стамен.

Објашњавају ми сада шта је анеуризма.

Али, то више није важно.

Умро је Милош. Миша. Није избројао ни до тридесет година. И дајте да станемо на кратко. На минут. Да избројимо до шездесет секунди.

Да ћутимо толико.

Нека почива у миру, мој ђак и наш друг.

One thought on “Милош”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s