Тачка препознавања

У којем лудилу ћемо се срести?

Твојем, препуном облака, неостварених жеља и прозора препуних кише која се слива по њима на различите начине. Некад су капи које хитају, хаотично као муве по углачаном стаклу, а некад сузе које споро траже путању по образу.

Или мојем…?

Препуном постова на блогу и трагова дна чашице од 0,05 на разним кафанским столовима.

Које год да је, наше је.

Advertisements

Дванаест

Питам се, да ли сета може да упије баш читаву касну јесен? Сво оно мртво лишће, голе гране, и мирисе. Кишу…

И да се таква, већ умрла и скоро распала, усели у груди, да тамо бубри, као леш у распадању, налик на влажне зидове заборављених тоалета.

Хоће да прсне. Врисне. Да експлодира, гласно, мимо сваког кућног реда.

Свеједно јој је што је поноћ, и није ред, она ионако нема осећај за време.

Њој је и подне само дванаест сати.

Отров

Као некоме ко је радио у медијима, забавно затупаст став ми је да је “то приватна телевизија која може да емитује оно што газда каже“.

Тако нешто може да каже само неко ко о тим стварима нема појма.

Прво, свака телевизија, као јавно гласило, подлеже законима који регулишу ту област, и када је у питању информисање, и када је у питању додела фреквенција, било локалних, било регионалних или националних.

Дакле, телевизија можда и јесте приватна, али фреквенције које користи су национално јавно добро о којем брине једно тело које се зове РЕМ (раније РРА). Ако телевизија те фреквенције користи накарадно, мимо правила и закона који уређују ту област, ако изађе из оквира на које се обавезала конкуришући за ту фреквенцију, та телевизија прво добија опомену, затим јој се фреквенција одузима.

Шта значи то када телевизији одузму фреквенцију?

Па, то значи да та телевизија, може и даље да емитује шта год хоће, као што неки то воле да тврде, али то нико на кугли земаљској више неће моћи да гледа путем својих ТВ апарата, јер они више не би могли да емитују сигнал ван својих зидова.  Могу то да причају сами себи.

Ове радње требало би да спроведе РЕМ, али ово тело се очигледно прави мртвим већ доста дуго. Телевизија и јавност, са друге стране, кажу да је све у реду, јер “то народ воли“.  На страну то што је “народ воли“ прилично глуп одговор, јер “народ воли“ и бесплатан живот, па му то нико до сада није омогућио. Да не помињемо да “народ воли“ и бесплатно школовање или лечење што му је чак и укинуто.

На страну све.

Оправдање “народ воли“ не само што је глупо, него није ни здраво, а навешћу вам један прост пример који би то требало да илуструје.

Замислите једну пекару која производи хлеб. Пекара је приватна. И тај приватник пронађе отров који је много укусан, али убија, не одмах, већ после неког времена. И он убаци отров у тесто. Врло брзо сви почну да купују и једу његов хлеб. Свиђа им се. Воле га.

Ето… “Народ воли“.

И ускоро ће сви бити мртви.

Да се вратимо на почетак приче и да је парафразирамо: “То је приватна пекара која може да производи оно што газда каже“

Шта кажете?

Није баш тако?

Па, није, рођаци.

Постоји надлежна инспекција која ће затворити приватну пекару када открије отров у хлебу. Тако је у пекарској индустрији.

Тако би требало да буде и у медијској индустрији. Тамо би РЕМ требало да затвори приватну телевизију. Када открије отров у програму.

Ако се то не дешава,то не значи да власник приватне телевизије на то има право.

Не!

То само значи да га неко пушта да нас трује.

Док не умремо.

Рудар

Аутобус уморно цвили односећи мали товар поспаних и уморних рудара. Наслонио је главу на хладно стакло пуштајући полудремеж да вири напоље, кроз досадну кишу и пригушена улична светла.

Код куће ће га дочекати тишина. Време које капље кроз секундару старог сата. У некој трећој смени жена је отишла за неким другим. Пре ње, отишла су и деца. За нечим бољим.

Празним улицама корачају само лишће и ветар. Полупразним градом. Остављају трагове уместо људи који су ту некада шетали. Под јорганом, он се присећа свега, до детаља. И не спава, мада би морао. А сања.

Патетично, да.

Али и стварно.

“Бдење“ у Кучеву

Био сам почаствован да вечерас будем гост Центра за културу Кучево. Радни је дан, место је велико отприлике као мој Мајданпек, а ја, руку на срце, заиста непознат аутор.

Ипак, и поред свега, промоцији моје  књиге присуствовало је петнаестак људи. И више него што сам очекивао. Али, то није тако важно. Важнија је била атмосфера. Било је присно, људски и лепо. Причао ми је мој суграђанин, колега, песник Спасоје Јоксимовић како му је било заиста пријатно у Завичајној галерији у Кучеву.

И ја сам се вечерас уверио да је то заиста тако.

Мој другар и “верни“ читалац, Славко Милановић, ја и већина присутних причали смо, ћаскали, о писању, “Бдењу“, свему што нам је деловало занимљиво. Поменули смо и музику, моју највећу подршку – блогере (никада не заборавим да причам о вама), Тонија Парсонса, Бранка Ћопића, Душка Трифуновића.

Било је ово заиста пријатно проведено вече. У праву је Спасоје.

А домаћини су заиста прави домаћини. Даровали су ме вредним књигама и монографијом “Хомољских мотива“ штампаном поводом 50 година ове манифестације.

Габријела Ковачевић, са којом сам договарао детаље, и директорка Центра за културу Јасмина Драгојевић спадају у онај тип особа са којима сарадња просто прија.

Било ми је велико задовољство да представим своју књигу у граду који је из себе или око себе изнедрио Стевана Раичковића, Жанку Стокић, Ђорђа Марјановића…

Уживао сам. Велико хвала.

Песма или… Ма ко ће сад о томе…

И увек када се тај CD врти по колима за време наших бескрајних путовања по ближој околини, у неко доба налетимо на ту песму.

Из неког разлога, више не знам ког, ућутимо и враћамо је на почетак, све док не стигнемо кући.

– Шта мислиш, разуме ли наш син ту песму?

– Разумеће. Једном. Ако га буде занимало.

– Како то мислиш, ако га буде занимало? Мора да га занима.

Опет враћам на почетак песме. И мислим нешто… Ако наша генерација није ништа укапирала, а имала је све услове за то, онда ниједна неће.

– Не мора – кажем – Уопште не мора да га занима. Важно је да не мрзи, све друго је мање важно.

’76.

Јесен је. Доба сунца и киша. Кестења, фишека и помало депресије.

И импресија које немају куд но да се уклопе у предео. Сликан шареним бојама. Сенчен сетом.

Доба носталгије.

Играли се данас и облаци, и сунце, и киша. И сви ме увукли у септембар у којем се не сећам ничега сем лепог широког дневног светла у учионици у којој су нас прозивали у одељења првог разреда.

У савршеном реду стајали смо једно иза другог.

Никада нећу заборавити уредну, дугу, равну и перфектно чисту косу девојчице испред мене. Из неког чудног разлога, био сам спокојан. И уверен да ће све бити у реду.