Џивџанима

Било би ми драго да сам вођа врабаца.

Оних који не иду нигде, које нико не примећује и којих је све мање.

Превртљиве ласте граде гнезда где стигну, тамо их и остављају. Па лете даље, за бољим животом, сунцем и вечитим пролећем.

Голубови се ослањају на величину. Трутови међу птицама, не раде ништа и шатро се позивају на то да су симбол мира. Иначе, трпе кавез без противљења, само док је кукуруза и осталог семена.

Али, џивџани, неприметни и смерни…

Они су једини прави симбол слободе. Не траже ништа, не дугују ништа. Не селе се, али и не робују. Радије сломе врат тражећи излаз, ударајући у небо које се крије иза стакла или решетки.

Слободни, упорни на своме, како и доликује крилима која их чине птицама.

Advertisements

Брат од тетке

Милујем погледом серпентине које се преливају од бакарно црвене до патинасто зелене. Коп је појео још једно брдо и претворио га у рупу.

Навикао сам на то, иако ми није свеједно. Нема више моста којим смо улазили у Мајданпек. Нема ни шуме иза аутобуске станице. И са тим сам се помирио.

Остала је празнина на југу.

И у њој небо. (Бар нешто)

Остала је и маска брда на западу. Тек да сунце има зашта да зађе. (Иза идиличних крошњи нема више ничега, прост пресек празнине)

Сад још боље разумем чика Божу и фотографије из тог времена.

Велики градови добију понеки мост, дивље насеље, улицу или другачији ток саобраћаја. Мајданпек за то време промени рељеф око себе. Брдо утоне у дубоко језеро, долина прерасте у падину.

Све те промене су нормалне, у датим околностима. Вероватно.

Заправо, можда није ни важно, можда је тек тако – неминовно.

Мој брат од тетке (која није из Канаде), што кажу – рођени Београђанин, који у Мајданпеку није био скоро тридесет година, а и тада је био на који дан, никада није живео овде, приметио је да нема оног брда  на улазу у град којег је било када је он последњи пут био овде. И са нескривеном сетом је причао о томе.

А мени било драго што је приметио. Јер има нас који нисмо, а ту смо. Или се бар правимо да смо ту.

Привезак

Дуго ме нема на мртвој стражи сећања. Ретки су остали тамо да лупају минусе за одсуство са тог сета, и мало сам се опустио.

Данас је пролеће стидљиво покуцало на прозор, па сам га отворио. Бистро, плаво небо спустило се на рударске, блатњаве улице. И моја шака, мала као у десетогодишњака, утону у ћалетову. Спустисмо се, к’о тад, поред Центропрома, пијаце и Старе школе, па преко пута фонтане, поред грила, уђосмо у златару.

– Шта мислиш о овом? – питао је, показујући неки привезак.

– Леп је – рекох, тек да испаднем озбиљан, иако не мислим ништа. Само сам усхићен што ме пита за мишљење.

Купио га је.

Дао је кеви тај поклон прилично неспретно, као што јој је поклањао било шта друго, али рекао је нешто што је њој много значило:

– Син ти је изабрао.

О, Боже, како је била срећна. Баш као ово сунце које ме је нехотице подсетило на све то што се збило стварно давно, у она времена када су кева, ћале и Златара Мајданпек још увек постојали.

Војни рок

Имао сам пре неко вече малу, прилично бесмислену расправу о служењу војног рока.

У ствари, чак не ни о томе. Имао сам расправу о упису у војну евиденцију.

Немате појма колико су маме данас чак и против тога, против уписа у евиденцију. Плаше се да то није можда…??? (Не ради се о мами мог детета, да је одмах искључим из осумњичених, ради се о мамама уопште код нас)

Хм…?

А војни рок да им и не спомињете, какав црни војни рок, па то је већ стварно рат!

Мислим, ало…???

Ај’ да спустимо лопту на један, па после и на други ниво.

Упис у војну евиденцију не значи ништа. То је екипа која је укинула војну обавезу оставила да се прави да нека војска као ипак постоји. Онако, на папиру, док у стварности не постоји. Деца се пријаве и то је то. Не пролазе никакву обуку, немају појма ни шта је пушка, ни пиштољ, ни топ, ни било шта, не знају да рукују ничим од наведеног, и драге маме, не брините, после уписа у војну евиденцију, нико их неће звати у војску, још мање у рат.

Да се они којим случајем и појаве у рату, пре би се поубијали међусобно, јер не знају ни како се држи, ни како се закочи пушка, него што би нанели штете непријатељу.

Служење војног рока заиста јесте нешто озбиљнији ниво од уписа у војну евиденцију, али ни то ни у ком случају није рат, дајте да будемо озбиљни.

Тамо момци обично науче како се држи пушка, како се пуца, како се укопава, сакрива, јуриша, вреба, расклапа и склапа оружје, па чак (замислите) и то како се себи и другима пружа прва помоћ при рањавању. Како се чува жива глава на раменима, просто речено. Што ови који никада неће проћи војну обуку, јер се маме плаше за њихов живот, никада неће научити, па ако се икада, не дај Боже, нађу у тој ситуацији, мамина брига им ту неће бити ни од какве помоћи. Напротив.

Осим тих вештина, на служењу војног рока наша префињена “деца“ од осамнаест година често први пут науче да имају и обавезе, а не само права.

Ипак, нека пропаганда је наше данашње маме научила да дете које оде у војску има шансе да то преживи отприлике као да је отишло у рат. Кажу маме, “у војсци се много гине, не дам дете тамо“.

Извините, маме, али онда ни у ком случају немојте детету да дозволите да полаже за ауто, спречите га на сваки начин да добије возачку дозволу. Штавише, не дајте му да изађе на улицу, ни да лети авионом, јер је, ако вас нико није обавестио, смртност у саобраћају стоструко, ако не и више, већа него смртност при служењу војног рока.

Да не причамо о свим опасностима које вребају кад год то наше “дете“ изађе у град, посебно када падне мрак и сви могући пороци изађу на ту исту улицу заједно са њим.

Ако ћемо поштено, хтели ви то да признате или не, у мирнодопским условима, дете-момак заштићенији је у војсци него на улици. При том, тамо ипак научи доста корисних ствари за које смо ми, једнако наивно као данашње маме, мислили да нам никада неће требати.

Да маме и остали грађани којима је мишљење наметнуто као мамама, знају ишта о војсци, било би им драго да им синови проведу бар који месец на сигурном, далеко од ужаса дроге, криминала, саобраћајних несрећа којима су у том узрасту сваки дан изложени.

Овако, они су “мирни“, јер им дете излази по целу ноћ ту, “по комшилуку“. Нека вози и пијан, љуби га мајка, само да не иде у војску.

 

Карте

Вртела је карте на безброј начина. У сваком од њих био сам само дечко којем се види пут, срећа и одлазак.

Свима је било драго због мене.

Осим нама.

И она и ја знали смо да лажира ту карту за срећу.

Top of the top

Постоје две рецензенткиње које немам намеру да мењам, али имам да их међусобно упознам јер су једнако посвећене свом послу. Једна се зове Марија, друга Мерима.

Мерима ме је, Ољом изазвана, изазвала да представим овде десет песама које ће бити израз мог музичког укуса. То никако није једноставан избор. Ни плеј-листе за своје емисије у којима је било места за по 30 и више песама нисам лако могао да направим, а ишле су на сваких седам дана. Сад би требало да изаберем десет свих (својих) времена.

Заиста је изазов.

За разлику од Мериме, избацио сам домаће песме. Превише их има. Она је себи задала тежи задатак, а ја бих да идем лакшим путем. Држим се страних језика.

Рецимо ово:

 

Или ово:

 

И ово… Још како ово… О, и те како.

 

Постоје озбиљни трагови који воде до песме која је иначе посвећена транџама, али је стварно много добра:

Онда Tom Waits, побогу… Ко што не може без кабла, не може ни без њега.

 

Свака девојка коју сам икада сачекао било где, заслужила је баш ову песму:

 

И свако ко размишља о спасењу… Мора да чује и ово…

 

И ово (невезано за спасење)

Број девет је ово…

И за крај остављам једну, неко ће рећи локал-патриотску, али већина зна да су ови Борани одавно превазишли локал.

Нек сте живи и здрави.

Слобода, гратис

Људи чувају душе под шифрама.

Укуцају код, па тамо буду оно што јесу.

Све ван лозинке крију под лажним осмехом. Надимком. Строго контролисаним речником сачињеним од бесмислених фраза.

Иначе, воле све што је уобичајено. Па, и слободу, онако узгред, јер се то ваљда подразумева. Као да иде гратис, уз све лажне радости које нуди нови свет.