’76.

Јесен је. Доба сунца и киша. Кестења, фишека и помало депресије.

И импресија које немају куд но да се уклопе у предео. Сликан шареним бојама. Сенчен сетом.

Доба носталгије.

Играли се данас и облаци, и сунце, и киша. И сви ме увукли у септембар у којем се не сећам ничега сем лепог широког дневног светла у учионици у којој су нас прозивали у одељења првог разреда.

У савршеном реду стајали смо једно иза другог.

Никада нећу заборавити уредну, дугу, равну и перфектно чисту косу девојчице испред мене. Из неког чудног разлога, био сам спокојан. И уверен да ће све бити у реду.

Advertisements

Дрворед у Светог Саве

Сретнем стару другарицу за касом у маркету. И она начне тему, загребе прошлост, помене наше младости, дискотеку, школу, тинејџерске осамдесете и још неколико ствари које себично памтимо. Пита ме да ли долазим на сусрет генерације, а шерет у мени, потискујући џентлмена ако га уопште има, каже:

– Млад сам ја за твоју генерацију.

Уз осмех, наравно, једна година била је важна некада, сада личи на статистичку грешку.

Уосталом, изгледам старије од ње и, успут, купујем још једну дозу алкохола да лакше превидим, прећутим и изгурам до јутра.

Није било других муштерија и причали смо мало и о цени струје, дажбинама и смрти. Умрли су јој и бабе и деде, и родитељи.

– Сад смо ми на реду – рекла је.

– Да – рекох – баш тако.

Убацила ми је рачун у пластичну кесу и готово збуњено сам закорачио у улицу Светог Саве за коју се не сећам како се звала у време о којем смо Ж. и ја управо причали. Тада смо град памтили по продавницама и кафанама које нису мењале име и место, а од улица знали смо само за Шашку, Пемску и касније Капетанску.

Погледао сам дрворед. Јак, велик. Памтим младице које су замениле кршне тополе посечене деведесетих.

Сећам се тога. Улица је била као саката и био сам тако љут. А сада…

Тако ми прија овај хлад.

Шанац

Према свакој сили изградио сам шанац.

У сваком од њих лежим, са сопственим лудилом на готовс. Спреман да браним своје заблуде.

Не брине ме превише иловаче у рову.

Више ми смета што сам унутра остао скоро сасвим сам.

Шифре за осмех

Кад причам у празно, најлакше ми је да причам ветру.

Све друго су млаки понори бескрајне тишине. У њој нико никога не слуша и свако свакоме говори. То је превише буке за три-четири бледе скице које сенчим са неколико реченица и слажем, уредно, као једра брода у боци, верујући да ће и њих испунити нешто.

Неко чудо.

Вихор и кошава једини умеју да развеју речи тако да стигну свуда где треба.

Да буду шифре. За осмех.

О љубави је реч

Кажу да у куване флаше стане за четвртину мање бензина. Нисмо проверавали, пристајали смо.

У куване флаше трпали смо све што смо могли. Млевени парадајз, фалш ракију и офарбану воду за коју смо веровали да је сок.

Било је тешко и мислили смо да не може теже.

Данас мерим шта да сместим у кувану душу. Чини ми се да се она скупи више него пластика, јер унутра више нема места ни за шта. Само за жену, децу и мали делић отаџбине за који су ми већ рекли да ће га убудуће царинити као мржњу. Одузимаће га као недозвољени терет.

А није реч о мржњи.

О љубави је реч.

Поноћна вода

Развучем тако живот са две стране поноћи, вечерње и јутарње.

Као рибар мрежу.

И чекам.

Јебо те…

Умем да чекам бар као ноћ. Умем и да не дочекам, бар као јутро.

Али, умем да слушам како звучи. Таласа по боковима приче. Мумла.

Не знам. Чини ми се….

Поноћ не може другачије него да шкрипи, свира блуз. И плаче.

6. август, Мајданпек

6. август, Дан рудара касних седамдесетих и осамдесетих. То памтим

Град и сва околна села била су пуна к’о конзерве сардина. Ваљда су зато још петог изјутра људи заузимали места на бетонској трибини испод шуме стадиона “под Старицом“. Само они најупорнији, спремни да преспавају на ћебету одређеном да служи само да ту прилику, могли су са најбољих места да гледају Ђорђа Марјановића, Чкаљу, Лепу Лукић, касније Лепу Брену и екипу, али увек сам крем тадашње естраде.

Када су организатори схватили да су стасале и неке нове генерације које не слушају ту врсту музике, негде тамо средином осамдесетих позвали су и прве рок-бендове. Они су свирали последњи, пред тада већ сабласно празним трибинама. А ја се са другарима попео на кућицу за гостујуће играче, искоса, иза бине, да их боље видим. Боље сам видео само гомилу празних бољих места испред себе, хах.

Ипак…

На страну све то, ко гостује, и слично…

Тај дан се ишчекивао, били смо тако узбуђени, као да је читава земља гледала у нас.

Били смо поносни не само на пуну сцену звезда, већ и на оне пуне трибине. Јер, ко закасни, тај заиста није могао да види ништа.

Био сам поносан и на мог течу који је за мене чувао увек бар колико за безнадежан слободан ударац врло искоса са десне стране.

Данас, кад размислим са ове дистанце…

Мајданпек је град за који се вреди борити, заиста.