Шуњао сам се по неколико димензија. Свуда су ми тражили да кажем ко сам. И није ми било тешко.
Тек сада, када се истина пружа као жица, по једној јединој оси, не умем да се опишем.
Јер…
Ја нисам тискање гомиле на улаз у биоскоп.
Ја сам филм који се вечерас приказује.
Откако си отишао, пада киша непрестано…
Ретко коме је важно.
Ја…
Носим црнину, и пуштам браду, онако како је ред… Ретко ко примећује. И знам, ни теби, као ни мени, то није важно… Ни ти, ни ја, не узимамо за зло…
Јер…
Блуз је наш ритам. Наша музика.
Молим се за тебе, Мишо мој…
У вештачкој стварности чека нас вештачка будућност.
Вештачки људи једу вештачку храну. Одгајају вештачку децу и гледају вештачке вести које им приказују истине премазане вештачком мармеладом, да се лакше прогутају и сваре.
Сањају само у траговима, кад остану будни, онда када забораве да попију пилуле за спавање.
Вештачким светом управља вештачка интелигенција. Она креира вештачке емоције, вештачка сећања и вештачке полове. Имамо вештачке вредности којима се вештачки клањамо.
Вештачки грађани верују у вештачку слободу.
Мењају се датуми на календару. Клизе године. А вештачки бирачи товаре своје дане, један на други, бесмислено. Као туцачи камена осуђени да одробијају неко бесмислено време свог постојања.
Његовим рођењем постао сам ујак. Рођени ујак. Најближи могући. Имао сам само седам година и нисам разумео како је то могуће. Ујаци су озбиљни и зрели људи, а не балавци какав сам ја био. Како ја могу да будем тако важан род и хоћу ли умети? Био сам збуњен, а помало и љут на моју сестру, из два разлога: први – зато што ми је натоварила такву одговорност, а други – зато што је родила то мало лепо створење које је било немогуће не волети. Плашио сам се да више неће имати довољно љубави за мене и, признајем, био сам љубоморан због тога.
Ипак, њих двоје су живели са нама готово шест година, све док се нису стекли услови да се преселе у Бор и коначно почну да живе као породица заједно са мојим зетом, Мишиним татом. Може се рећи да је Миша детињство провео у Мајданпеку, а и касније је често долазио.
Били смо чудан тандем, нас двојица. Ујак и сестрић, а ја старији свега седам година. Играли смо се заједно, на неки начин заједно смо и одрастали. Волео сам га неком чудном и неизмерном љубављу која ми раније није била позната. И знам, сасвим сам сигуран, да је то било обострано. Уз њега сам схватио шта значи то када те “боли душа“ због неке неправде која није учињена теби, већ неком другом.
Мало помало, израстао је у пристојног, добродушног момчића. Ко год је знао Мишу, пожелео би га за брата, сина, унука.
Могу овде да набројим безброј заједничких догодовштина. И можда би требало, тек да вам дочарам о како се добром момку ради. Али, нећу. Нећу да вам причам о дечаку који са улице покупи пса и чува га и назове га БАПСИ по маскоти светског првенства у боксу које се те године одржавало у тадашњој Југославији, о момку који је сваког свог кућног љубимца, од папагаја до вучјака, пазио као да је члан породице, о човеку који се до краја трудио да буде добар отац свом сину, да га учи доброти, разумевању… Када год смо причали о његовом сину, био је пун топлине, разумевања, подстрека за то дете.
То је један пут којим је ходао мој сестрић.
На жалост, постоји и онај други.
Своје тинејџерске године трошио је раних деведесетих. Било је то превише вучије време за неискварене душе каква је Мишина, али избори ипак нису били толико црно-бели каквим их је он видео. Можемо да бирамо између хиљаду разлога, али Миша је имао неке своје које никада нећемо сазнати. И почео је да бира погрешне путеве.
И одлутао је…
Не знам када се то тачно десило. Не знам ни зашто…
Свакако… Одавно сам знао куда то води. Сви смо знали.
Ипак…
Када ме је вечерас позвао зет, Мишин тата… И када ми је рекао… Нисам могао да не плачем.
Јер…
Знам, за већи део света то и није нека вест… У напуштеном тржном центру у Бору, стецишту таквих и таквих, нађено је тело 47-годишњег М.Г.
А за мене… То је мој Миша… Ја сам му ујак. И ретко ко зна колико је то добар човек био. И не могу, бре… Тешко је.
Јер, када га пустим низ ово све… То значи да га више нема. А то не могу да поднесем. Баш не могу.
Почетак априла кваси нас од јутрос. Час досадно сипи, час пљушти уз грмљавину. Помало је јесен, а помало пролеће.
Ваљда се природа мало шали са људима који више не знају за шалу.
А опет, можда је и о тешкој збиљи реч.
За људе којима је све спрдња.
oblogovan 