Светлост

У најдубљој тами, само тињај.

И чекај.

Ако постанеш ватра, попишаће се по теби дежурни фарисеји и угасиће те. Онако успут. Не зато што су препознали твој плам, већ из обичног страха да не изазовеш пожар.

Не.

Само чекај. Буди стрпљив.

Пропусти и онај тренутак у којем можеш постати ватромет. Одвратна, петоминутна забава за масе. То ниси ти. Ниси за то рођен.

Ти си вечност, а не тренутак.

Чекај… Само чекај, стрпљиво…

И када наиђе прави ветар, букни! Гори, пали!

Спали све што ти се нађе на путу!

Када стигнеш до краја, пред тобом ће остати само светлост, саздана од сна који је у оној најдубљој тами тињао у теби.

Advertisements

Речи за огрев

Покушавам да осликам дан.

Не иде.

Све боје су хладне. Не мичу. Само се сива разлила по ноћи. Вуче на маглу, облаке и тромо хујање.

Ветру се супротставља крцкање столарије и остаци гита испод којих продире хладноћа.

Остају само речи које би могле да огреју. Једино њих умем да разгорим. Понекад.

Димензије

Имао сам толико димензија на уму, али ти си веровала у те обичне три. Две су чиниле површину имања, а трећа висину куће која ће правити сенку на травњаку који си сањала.

Посматрао сам те твоје фотографије на друштвеним мрежама и пратио како нестајеш. Заједно са тобом је нестала и димензија дубинe.

Остала је само површност.

Душе на стаклу

Неке душе су налик на витраже које мраз црта по прозорима.

Верујеш да су разигране, веселе. Геометријом пахуља насликају пасторалу. Ињем направе слику која нам се учини ремек-делом.

На крају, када их додирнеш, помислиш да су само ледене и хладне. Што вероватно и јесу.

Али, у пролеће, када све почне да пупи, оне цуре по стаклу.

Као да плачу.

Суд

Капљу тренуци.

Личе на секунде сата који је некад давно умео да куца време.

Тик-такао је тешко, споро, монотоно и топло. Тера ме да сањам. Или да размишљам, ако нисам за снове створен. Али, свакако, да муљам мисли, као грожђе које чека да постане вино.

Личи на хипнозу.

А није то. Живот је. И снови су.

Све је у том бурету у којем зри нека будућа истина. Отвориће је, једном, и рећи ће – ово је залутала берба, не знамо шта нам доноси.

И окусиће моје речи, муљајући их по вијугама, лагано, као да кушају вино.

И даће свој суд.

Госпођица од три педља

Шта да ти кажем, госпођице од три педља из Џонијеве песме?

Легенда каже да је у локалу у којем је седео била окачена географска карта Југославије. Даље каже да је он устао и премерио је педљима.

И да је тако настала песма.

Криво срастање, господине, криво срастање…

(Песме нема на интернету, ако је неко нађе, нека постави линк)

Лукаваго

Цедим речи, тешком муком, као пасту за зубе из тубе на измаку. Оне само извире и враћају се назад.

Не желе напоље. Као да им је доста. Тамо је све више глувих и оне се све теже гнезде, времена су сурова. Много је надмених људи и простих наслова у новинама. Од интерпункције само се знак узвика још држи, све остало се иселило из савременог језика.

И тешко им је да се мешају са простотама. Никад их раније није било у овој мери. Липте на све стране, као кад се излије канализација.

Идеали су замазани изметом, идеје проглашене будалаштинама, књиге изложене подсмеху.

У свету убијеног духа, пристојним речима није место. Тамо их чекају људи уских погледа из којих зенице једва извирују притиснуте капцима који само што се нису спојили.

Делују лукаво, зло.

Као крај оченаша.