Тачка препознавања

У којем лудилу ћемо се срести?

Твојем, препуном облака, неостварених жеља и прозора препуних кише која се слива по њима на различите начине. Некад су капи које хитају, хаотично као муве по углачаном стаклу, а некад сузе које споро траже путању по образу.

Или мојем…?

Препуном постова на блогу и трагова дна чашице од 0,05 на разним кафанским столовима.

Које год да је, наше је.

Advertisements

Дванаест

Питам се, да ли сета може да упије баш читаву касну јесен? Сво оно мртво лишће, голе гране, и мирисе. Кишу…

И да се таква, већ умрла и скоро распала, усели у груди, да тамо бубри, као леш у распадању, налик на влажне зидове заборављених тоалета.

Хоће да прсне. Врисне. Да експлодира, гласно, мимо сваког кућног реда.

Свеједно јој је што је поноћ, и није ред, она ионако нема осећај за време.

Њој је и подне само дванаест сати.

Рудар

Аутобус уморно цвили односећи мали товар поспаних и уморних рудара. Наслонио је главу на хладно стакло пуштајући полудремеж да вири напоље, кроз досадну кишу и пригушена улична светла.

Код куће ће га дочекати тишина. Време које капље кроз секундару старог сата. У некој трећој смени жена је отишла за неким другим. Пре ње, отишла су и деца. За нечим бољим.

Празним улицама корачају само лишће и ветар. Полупразним градом. Остављају трагове уместо људи који су ту некада шетали. Под јорганом, он се присећа свега, до детаља. И не спава, мада би морао. А сања.

Патетично, да.

Али и стварно.

“Бдење“ у Кучеву

Био сам почаствован да вечерас будем гост Центра за културу Кучево. Радни је дан, место је велико отприлике као мој Мајданпек, а ја, руку на срце, заиста непознат аутор.

Ипак, и поред свега, промоцији моје  књиге присуствовало је петнаестак људи. И више него што сам очекивао. Али, то није тако важно. Важнија је била атмосфера. Било је присно, људски и лепо. Причао ми је мој суграђанин, колега, песник Спасоје Јоксимовић како му је било заиста пријатно у Завичајној галерији у Кучеву.

И ја сам се вечерас уверио да је то заиста тако.

Мој другар и “верни“ читалац, Славко Милановић, ја и већина присутних причали смо, ћаскали, о писању, “Бдењу“, свему што нам је деловало занимљиво. Поменули смо и музику, моју највећу подршку – блогере (никада не заборавим да причам о вама), Тонија Парсонса, Бранка Ћопића, Душка Трифуновића.

Било је ово заиста пријатно проведено вече. У праву је Спасоје.

А домаћини су заиста прави домаћини. Даровали су ме вредним књигама и монографијом “Хомољских мотива“ штампаном поводом 50 година ове манифестације.

Габријела Ковачевић, са којом сам договарао детаље, и директорка Центра за културу Јасмина Драгојевић спадају у онај тип особа са којима сарадња просто прија.

Било ми је велико задовољство да представим своју књигу у граду који је из себе или око себе изнедрио Стевана Раичковића, Жанку Стокић, Ђорђа Марјановића…

Уживао сам. Велико хвала.

Песма или… Ма ко ће сад о томе…

И увек када се тај CD врти по колима за време наших бескрајних путовања по ближој околини, у неко доба налетимо на ту песму.

Из неког разлога, више не знам ког, ућутимо и враћамо је на почетак, све док не стигнемо кући.

– Шта мислиш, разуме ли наш син ту песму?

– Разумеће. Једном. Ако га буде занимало.

– Како то мислиш, ако га буде занимало? Мора да га занима.

Опет враћам на почетак песме. И мислим нешто… Ако наша генерација није ништа укапирала, а имала је све услове за то, онда ниједна неће.

– Не мора – кажем – Уопште не мора да га занима. Важно је да не мрзи, све друго је мање важно.

Дрворед у Светог Саве

Сретнем стару другарицу за касом у маркету. И она начне тему, загребе прошлост, помене наше младости, дискотеку, школу, тинејџерске осамдесете и још неколико ствари које себично памтимо. Пита ме да ли долазим на сусрет генерације, а шерет у мени, потискујући џентлмена ако га уопште има, каже:

– Млад сам ја за твоју генерацију.

Уз осмех, наравно, једна година била је важна некада, сада личи на статистичку грешку.

Уосталом, изгледам старије од ње и, успут, купујем још једну дозу алкохола да лакше превидим, прећутим и изгурам до јутра.

Није било других муштерија и причали смо мало и о цени струје, дажбинама и смрти. Умрли су јој и бабе и деде, и родитељи.

– Сад смо ми на реду – рекла је.

– Да – рекох – баш тако.

Убацила ми је рачун у пластичну кесу и готово збуњено сам закорачио у улицу Светог Саве за коју се не сећам како се звала у време о којем смо Ж. и ја управо причали. Тада смо град памтили по продавницама и кафанама које нису мењале име и место, а од улица знали смо само за Шашку, Пемску и касније Капетанску.

Погледао сам дрворед. Јак, велик. Памтим младице које су замениле кршне тополе посечене деведесетих.

Сећам се тога. Улица је била као саката и био сам тако љут. А сада…

Тако ми прија овај хлад.

Шанац

Према свакој сили изградио сам шанац.

У сваком од њих лежим, са сопственим лудилом на готовс. Спреман да браним своје заблуде.

Не брине ме превише иловаче у рову.

Више ми смета што сам унутра остао скоро сасвим сам.