Кад душе дођу на ред

О чему причамо, странче?

На наше прсте спустила се смола којој не познајемо извор. У плућа се увукла магла, а на поглед девет прљавих вода које ни сузе не могу да исперу.

Нисам то никада видео и не знам о чему се ради. И ти кажеш да не знаш шта је то.

Поштујем.

Хајде онда да причамо о нечему другом. Било чему другом. О триковима са картама који обично успеју тек из другог или трећег пута. Или о жутим цветовима маслачка.

О било чему, странче… Само немој о мојој земљи коју си заорао до дна моје душе. О томе ћемо други пут. Кад душе дођу на ред.

Пропало михољско лето

Зажмурим, ослушнем… Напољу се облаци и даље селе на земљу. Мало капљу, а мало се цеде као сунђер и у слаповима засипају улице.

Касни је мај и од њега сам очекивао сунце. Никако му не приличи ових мартовских четрнаест степени. Ноћу је упола хладније. Тмина иза спуштених венецијанера и упорно ромињање неба не дају ми да изађем из јесени.

Шта човек да каже на прагу седме декаде пролећа које и даље личи на пропало михољско лето?

Господин Миленко

Мој први станодавац звао се Миленко Тубић. Новосађанин, господин старог кова, антикомуниста, наоко строг човек од којег смо нас тројица бруцоша из Бора и Мајданпека с времена на време научили понеку мудрост. Једна од њих, а мислим да је и прва, била је да људи када се растају не треба да руше мостове за собом. Гледајте да се са сваким растанете у миру, јер ко зна због чега ће вам тај мост опет затребати, рекао нам је стари господин Миленко. Имали смо поштовања за те његове речи, али их ипак нисмо схватили савим озбиљно. Препричавали смо то више као штос, него као озбиљан савет.

Изнајмио нам је диван стан на другом спрату солитера на крају улице Краљевића Марка, тамо где стаје “јединица“ на релацији Клиса-Телеп. Ако уопште више стаје, и ако је то још увек “јединица“. Он је становао у сасвим другом крају града. Једном месечно носили смо му исечке плаћених рачуна, а он је стално најављивао да ће посетити стан.

То се никада није догодило. Никада нас није посетио.

Уз неке измене, Груја и ја смо провели три године у том стану у којем смо стекли сијасет успомена које су вредне памћења. Тамо сам упознао и Бобу и почео да живим са њом.

За све те три године, чика Миленко нас није посетио. Дошао је тек када смо напуштали стан. Био је изненађен тиме што је све било на свом месту. У ствари, био је одушевљен што је тако.

А ми смо тада први пут одистински схватили шта значи да не порушиш мост иза себе.

Понекад прођем поред тог солитера. Ја или моји цимери. На другом спрату више није стан, него нешто друго.

Нема везе.

Ни чика Миленка одавно више нема. Али, та прича о мостовима иза нас и даље траје. И чини ми се некако, да је и даље ту тај дивни, наоко строги, господин Тубић који нас учи зашто су важне везе између људи.

Један другом пошаљемо фотку, ми, цимери из солитера на крају улице која излази ка надвожњаку. Кад застанемо на раскрсници Кисачке и Јаше Томића. И гледамо у тај последњи солитер у Краљевића Марка.

И сетимо се, јебо те…

Сетимо се… И чика Миленка. И његове приче о мостовима… Нек му је лака земља.

Крај марта

Отима се крај марта, али не да му се да постане пролеће. Прскају га и киша и снег. Мраз му буди суморна јутра.

Личи на животињу спутану у кавез. Или на живот спутан у страх од смрти.

Само на себе више не личи.

Другу се годину већ солидарише са људима. Носи маску. И више подсећа на зиму, него на рађање.

Штуре димензије постојања

Постоји више начина да причамо. Само се на један искрено разумемо.

Тишином.

Када у стану остане само брава која шкљоца, врата која шкрипе и жамор комшијских звукова, постајемо свесни самоће.  

Онда, брже боље, заподенемо о нечему. Макар о времену. Ценама. Или прошлости. И све се покрене.

Ври у штурим димензијама нашег постојања.

Само да докажемо да нас има. Да смо ту. Да смо, можда, чак и живи.