Дрворед у Светог Саве

Сретнем стару другарицу за касом у маркету. И она начне тему, загребе прошлост, помене наше младости, дискотеку, школу, тинејџерске осамдесете и још неколико ствари које себично памтимо. Пита ме да ли долазим на сусрет генерације, а шерет у мени, потискујући џентлмена ако га уопште има, каже:

– Млад сам ја за твоју генерацију.

Уз осмех, наравно, једна година била је важна некада, сада личи на статистичку грешку.

Уосталом, изгледам старије од ње и, успут, купујем још једну дозу алкохола да лакше превидим, прећутим и изгурам до јутра.

Није било других муштерија и причали смо мало и о цени струје, дажбинама и смрти. Умрли су јој и бабе и деде, и родитељи.

– Сад смо ми на реду – рекла је.

– Да – рекох – баш тако.

Убацила ми је рачун у пластичну кесу и готово збуњено сам закорачио у улицу Светог Саве за коју се не сећам како се звала у време о којем смо Ж. и ја управо причали. Тада смо град памтили по продавницама и кафанама које нису мењале име и место, а од улица знали смо само за Шашку, Пемску и касније Капетанску.

Погледао сам дрворед. Јак, велик. Памтим младице које су замениле кршне тополе посечене деведесетих.

Сећам се тога. Улица је била као саката и био сам тако љут. А сада…

Тако ми прија овај хлад.

Advertisements

Шанац

Према свакој сили изградио сам шанац.

У сваком од њих лежим, са сопственим лудилом на готовс. Спреман да браним своје заблуде.

Не брине ме превише иловаче у рову.

Више ми смета што сам унутра остао скоро сасвим сам.

Шифре за осмех

Кад причам у празно, најлакше ми је да причам ветру.

Све друго су млаки понори бескрајне тишине. У њој нико никога не слуша и свако свакоме говори. То је превише буке за три-четири бледе скице које сенчим са неколико реченица и слажем, уредно, као једра брода у боци, верујући да ће и њих испунити нешто.

Неко чудо.

Вихор и кошава једини умеју да развеју речи тако да стигну свуда где треба.

Да буду шифре. За осмех.

Поноћна вода

Развучем тако живот са две стране поноћи, вечерње и јутарње.

Као рибар мрежу.

И чекам.

Јебо те…

Умем да чекам бар као ноћ. Умем и да не дочекам, бар као јутро.

Али, умем да слушам како звучи. Таласа по боковима приче. Мумла.

Не знам. Чини ми се….

Поноћ не може другачије него да шкрипи, свира блуз. И плаче.

Ћале (видимо се у некој другој орбити)

Људи су обриси времена. Налик на комете, засијају, осветле део простора и времена, и онда оду. Њихов лет некад траје краће, некада дуже, али то и није толико важно.

Важно је да оставе траг.

Макар какав. Макар тек толики, да га се сећају само они који су га приметили. Они којима је осветлио део пута.

Могуће је да је ћале остао скривена тачка у бесконачним световима. Да се изгубио у бескрајима у којима је живео свој скроман живот. Да га је ретко ко приметио. Јер, руку на срце, ћале није летео на Месец, глумио на филму или био нека светска звезда.

Не.

Ћале је радио неке простије, али једнако важне ствари. Био је делић који се уклапао у слагалицу чинећи свет једноставним и природним. Био је дете, младић, човек. Био је муж и отац, деда… И прадеда.

Имао је своје тренутке и свој лет. Имао је и нас којима је осветлио мрак и држао нас за руку док нисмо нашли пут.

За њега неће чути велики свет, али то и није важно. Јер његов свет били смо ми, његова породица. Ми смо видели и посведочили његов лет, ми смо се родили из његовог постојања. То је довољно. Путовање се наставља.

Хвала ти, ћале, срешћемо се у некој новој орбити.

Нек ти је лака земља и Бог да ти душу прости.

Загонетка

Вуку ме речи. За рукав. Свака на своју страну. Лутају међу зидовима којима не знам састав, развлаче се као Аријаднино клупко и свака нуди спас.

Свака и јесте спас.

Свака коју напишем је нови корак до слободе коју ће ретки разумети.

Јер тако, ваљда, мора. У свету лишеном смисла, и проста прича звучи као загонетка.

Ванземаљци над Милановцем

Кажу да су над Дунавом видели ванземаљце.

А није то.

То су само звезде падалице које сам уловио на шарм и мало рудничке прашине бачене као прстохват соли на њихове неухватљиве репове. После тога су дивљале небом изнад Мироча и личиле на ваземаљце, исто као што то раде кедери ухваћени у чуварку и личе на муве.

Мислио сам да их сачувам, да им продужим век за дан или два, да добро промислим пре него што пожелим нешто загледан у њихове умируће трагове.

Није ми се дало.

Усликали их људи, дигли се медији, војска… Узбуркао се свет. Успаничио сам се и морао сам да их пустим.

Побегле су као и свака ситна риба, кркуша или клен, пребрзо да им видим траг.

За њима су остали чланци у новинама, нагађања на друштвеним мрежама и подијум по којем су плесале – празно небо у некој пепељастој нијанси црне…

Остала је и моја жеља које се нисам успео сетити…

И ја, загледан у тај тренутак који се више никада неће поновити.