Од јесени до јесени

Истине су тешке. И обично се слегну с јесени, кад се кува џем, пече ракија и умиру крошње.

Кад нас магле узму под своје. И кише.

Облаци се спусте на кровове кућа и не знају да ли да росе или капљу. Не знамо ни ми да ли пада или влажи.

Јесен је увек нешто између. Посебно новембар. Тај месец разлива досаду између датума и ја немам куд него да се сећам. Углавном истина. А оне никад нису лаке у јесен.

Тешке су, мајку им…

Као туч. Као земља на гробовима које смо ископали и затрпали од јесени до јесени.

Кући, на исток

Попуштам гас. Дајем десни и силазим са ауто-пута.

Иза себе остављам последње обрисе стишке равнице.

Онда кривудам кроз брда на истоку све пратећи ток златоносне реке.

Шума ме хвата под своје. И рани мрак који је пребрзо појео последње остатке дана. Знакови поред пута неугодно враћају претеран одсјај фарова док бела линија монотоно нестаје под хаубом.

Толико сам пута видео ову слику, гледао овај филм. И увек ме озбиљно разбуди тек овај део који најбоље познајем.

Календар

Какве везе има шта ћу рећи у јесен…?

Као да речи зрију попут кукуруза. Као да се жању кад дође време и усахне дан. Шта мисле, да се сричу равномерно као заклетва?

Кажу да је почео новембар. Почупаћу лист октобра из календара.

И нема ништа ново.

Сива ноћ

Улице су суморно празне. Тек понеки пролазник и шарено лишће које колута на ветру одбијајући да умре. И облаци прашине који чекају кишу да се најзад смире по каљугама које прекривају асфалт и разнобојне каросерије аутомобила.

Јесен се спушта на град. Као неко предугачко повечерје. И ко зна кад ће опет јутро.

Музика досадног ритма

Копам по ноћи која првом јесењом хладноћом влажи прозорска стакла. Витражи зиме се тек назиру.

Негде у тами опада лишће са шарених крошњи.

Негде у тами расте јесен. Октобар удара нову рецку за протекли дан. Мраком се врте три акорда.

Црнци су мајстори музике досадног ритма.