Џивџанима

Било би ми драго да сам вођа врабаца.

Оних који не иду нигде, које нико не примећује и којих је све мање.

Превртљиве ласте граде гнезда где стигну, тамо их и остављају. Па лете даље, за бољим животом, сунцем и вечитим пролећем.

Голубови се ослањају на величину. Трутови међу птицама, не раде ништа и шатро се позивају на то да су симбол мира. Иначе, трпе кавез без противљења, само док је кукуруза и осталог семена.

Али, џивџани, неприметни и смерни…

Они су једини прави симбол слободе. Не траже ништа, не дугују ништа. Не селе се, али и не робују. Радије сломе врат тражећи излаз, ударајући у небо које се крије иза стакла или решетки.

Слободни, упорни на своме, како и доликује крилима која их чине птицама.

Advertisements

Брат од тетке

Милујем погледом серпентине које се преливају од бакарно црвене до патинасто зелене. Коп је појео још једно брдо и претворио га у рупу.

Навикао сам на то, иако ми није свеједно. Нема више моста којим смо улазили у Мајданпек. Нема ни шуме иза аутобуске станице. И са тим сам се помирио.

Остала је празнина на југу.

И у њој небо. (Бар нешто)

Остала је и маска брда на западу. Тек да сунце има зашта да зађе. (Иза идиличних крошњи нема више ничега, прост пресек празнине)

Сад још боље разумем чика Божу и фотографије из тог времена.

Велики градови добију понеки мост, дивље насеље, улицу или другачији ток саобраћаја. Мајданпек за то време промени рељеф око себе. Брдо утоне у дубоко језеро, долина прерасте у падину.

Све те промене су нормалне, у датим околностима. Вероватно.

Заправо, можда није ни важно, можда је тек тако – неминовно.

Мој брат од тетке (која није из Канаде), што кажу – рођени Београђанин, који у Мајданпеку није био скоро тридесет година, а и тада је био на који дан, никада није живео овде, приметио је да нема оног брда  на улазу у град којег је било када је он последњи пут био овде. И са нескривеном сетом је причао о томе.

А мени било драго што је приметио. Јер има нас који нисмо, а ту смо. Или се бар правимо да смо ту.

Привезак

Дуго ме нема на мртвој стражи сећања. Ретки су остали тамо да лупају минусе за одсуство са тог сета, и мало сам се опустио.

Данас је пролеће стидљиво покуцало на прозор, па сам га отворио. Бистро, плаво небо спустило се на рударске, блатњаве улице. И моја шака, мала као у десетогодишњака, утону у ћалетову. Спустисмо се, к’о тад, поред Центропрома, пијаце и Старе школе, па преко пута фонтане, поред грила, уђосмо у златару.

– Шта мислиш о овом? – питао је, показујући неки привезак.

– Леп је – рекох, тек да испаднем озбиљан, иако не мислим ништа. Само сам усхићен што ме пита за мишљење.

Купио га је.

Дао је кеви тај поклон прилично неспретно, као што јој је поклањао било шта друго, али рекао је нешто што је њој много значило:

– Син ти је изабрао.

О, Боже, како је била срећна. Баш као ово сунце које ме је нехотице подсетило на све то што се збило стварно давно, у она времена када су кева, ћале и Златара Мајданпек још увек постојали.

Карте

Вртела је карте на безброј начина. У сваком од њих био сам само дечко којем се види пут, срећа и одлазак.

Свима је било драго због мене.

Осим нама.

И она и ја знали смо да лажира ту карту за срећу.

Слобода, гратис

Људи чувају душе под шифрама.

Укуцају код, па тамо буду оно што јесу.

Све ван лозинке крију под лажним осмехом. Надимком. Строго контролисаним речником сачињеним од бесмислених фраза.

Иначе, воле све што је уобичајено. Па, и слободу, онако узгред, јер се то ваљда подразумева. Као да иде гратис, уз све лажне радости које нуди нови свет.

Звук

Тужни су зидови по којима само сунчеве сенке и влага остављају трагове. Међу њима трули пустош. Празнина.

Једино звук остави искрен печат постојања.

Био то плач. Или смех.

Само немој да је тишина.

Светлост

У најдубљој тами, само тињај.

И чекај.

Ако постанеш ватра, попишаће се по теби дежурни фарисеји и угасиће те. Онако успут. Не зато што су препознали твој плам, већ из обичног страха да не изазовеш пожар.

Не.

Само чекај. Буди стрпљив.

Пропусти и онај тренутак у којем можеш постати ватромет. Одвратна, петоминутна забава за масе. То ниси ти. Ниси за то рођен.

Ти си вечност, а не тренутак.

Чекај… Само чекај, стрпљиво…

И када наиђе прави ветар, букни! Гори, пали!

Спали све што ти се нађе на путу!

Када стигнеш до краја, пред тобом ће остати само светлост, саздана од сна који је у оној најдубљој тами тињао у теби.