Ванземаљци над Милановцем

Кажу да су над Дунавом видели ванземаљце.

А није то.

То су само звезде падалице које сам уловио на шарм и мало рудничке прашине бачене као прстохват соли на њихове неухватљиве репове. После тога су дивљале небом изнад Мироча и личиле на ваземаљце, исто као што то раде кедери ухваћени у чуварку и личе на муве.

Мислио сам да их сачувам, да им продужим век за дан или два, да добро промислим пре него што пожелим нешто загледан у њихове умируће трагове.

Није ми се дало.

Усликали их људи, дигли се медији, војска… Узбуркао се свет. Успаничио сам се и морао сам да их пустим.

Побегле су као и свака ситна риба, кркуша или клен, пребрзо да им видим траг.

За њима су остали чланци у новинама, нагађања на друштвеним мрежама и подијум по којем су плесале – празно небо у некој пепељастој нијанси црне…

Остала је и моја жеља које се нисам успео сетити…

И ја, загледан у тај тренутак који се више никада неће поновити.

Содома

Свуда около воњ спаљених душа. Смрад лелуја заједно са опорим ваздухом тик изнад бетона. Њише заједно са жегом.

Симулира плес.

Између мене и истине вибрира безброј малих фатаморгана. Тешко је разазнати пут од гомиле беспућа.

Очајнички тражим путоказе.

Страх ме је да ћу остати део ове Содоме којој не желим да припадам.

Завеса

Пуштам светове као змајеве. Небом. Дрхте као ветар који није сигуран да ли ће остати лахор или ће се сјурити улицом снажно попут кошаве.

У световима су собе. Неравних зидова, високих кревета и ормара од пуне ораховине. На њима су дуње и тегле пуне слатког воћа.

У собама је мирис. Примесе патине. Подови који шкрипе на тачно одређеним местима. Перје у јастуцима.

Прашина пада бескрајно споро.

Спушта завесу на ову сцену која неумитно бледи.

Бане Васић

Пре неких девет година, живот, судбина, или ко зна шта ли је, довели су ме у Влаоле.

Постојао је, сигурно, неки много важан разлог за то.

Можда баш Бранко. Бранко Васић, наставник српског језика у тамошњој основној школи.

Бранко је ситан, мали човек, уских рамена, тихог и сталоженог гласа. Ако га гледате само споља, он је такав.

Али, када Бранка упознате, када схватите колико дубоко допире његова доброта и колико је велик у својој човечности, онда не можете друго него да га заволите.

Ако не верујете мени, питајте колеге са којима је радио, његову жену, кћери, комшије, све оне који су га познавали. Питајте стотине ђака које је, осим глагола, падежа, именица и субјеката учио томе како да буду људи…

Када упознате Бранка…

О, Боже…

Он је велик као Паштрик о којем ми је увек причао. Широк, као Косово са којег никада није одистински отишао.

И чист… Као деца коју је учио.

Бане…

Нека је вечни покој твојој великој души.

Димензије

Живим у три димензије и једном времену.

Са свих страна чујем упозорења:

– Овамо, хеј…!!!

– Шта радиш, будало?! Врати се…!

– Лудаче, куд срљаш?! Дођи на сигурно…! Хеј…?!

Одзвањају као ехо. Одјекују празним простором у којем сам се нашао. Призивају ме из својих равни, свако сакривен и заривен у своје две димензије, смртно уплашен од оне треће, непознате.

Волео бих да се негде сретну вабећи ме.

Када схвате да могу да лебде, почеће да маштају о слободи.

Чекање

Чекао сам те у тамном окрајку улице, тамо где у ово доба залазе само пијанци и сецикесе. Са стреха је капало пролеће и ноћ је просула озон подно уличне расвете.

Дисао сам.

Светла у окнима прозора су нестајала у неједнаким интервалима времена. Било их је све мање и био је то сувише кафкијански призор.

Знао сам да нећеш доћи.

Месец је необично рано закачио ободе града. Свитање је још далеко и небом ће се сатима развлачити сазвежђа која ће остати сама. Негде у даљини цвиле неразрађене кочнице, модерна верзија завијања вукова.

Запалио сам цигарету и дубоко удахнуо дим. Покушао сам да замислим шта радиш и одмах одустао. То није добра идеја.

Ниси дошла, то је све.

Изашао сам из тамног ћошка резервисаног за пијанце и сецикесе и кренуо титравим одсјајима на влажном асфалту. Моји трагови у њима настајали су и нестајали као она светла у окнима позора – у неједнаким интервалима времена.

И у хаотично кривудавој путањи.

Јер, ја сецикеса никада нисам био. Нити ћу бити.

Поноћ (10-11.4.1999.)

Негде у даљини, лавеж…

Понеки ауто који проклизи кроз ноћ.

Наравно, уобичајени звуци кулера, стењања зграде која се слеже на трусном тлу и сата који споро и досадно куца.

У Холивуду, ово би била уводна сцена за horror/mistery/triller movie са клањем и врискањем.

Овде, у мојој улици, то је обична поноћ.

У једној таквој, дуго сам се љубио са једном тршавом плавушом, негде испод фонтане. У једној другој, исто таквој, дуго сам причао са једном црнком, уз флашу вина и мрак утуљен уличним светиљкама.

У некој сличној, пуној звезда, у празничној литији трећи пут смо обилазили око једног храма западној Бачкој. И чуо се авион. И чула се пуцњава. И небо је постало црвено као јаја која су чекала јутро на васкршњим трпезама.

Неки из литије су побегли. Неки су остали.

Не знам шта би било у Холивуду.

Код нас су ови што су побегли касније постали хероји.