Војни рок

Имао сам пре неко вече малу, прилично бесмислену расправу о служењу војног рока.

У ствари, чак не ни о томе. Имао сам расправу о упису у војну евиденцију.

Немате појма колико су маме данас чак и против тога, против уписа у евиденцију. Плаше се да то није можда…??? (Не ради се о мами мог детета, да је одмах искључим из осумњичених, ради се о мамама уопште код нас)

Хм…?

А војни рок да им и не спомињете, какав црни војни рок, па то је већ стварно рат!

Мислим, ало…???

Ај’ да спустимо лопту на један, па после и на други ниво.

Упис у војну евиденцију не значи ништа. То је екипа која је укинула војну обавезу оставила да се прави да нека војска као ипак постоји. Онако, на папиру, док у стварности не постоји. Деца се пријаве и то је то. Не пролазе никакву обуку, немају појма ни шта је пушка, ни пиштољ, ни топ, ни било шта, не знају да рукују ничим од наведеног, и драге маме, не брините, после уписа у војну евиденцију, нико их неће звати у војску, још мање у рат.

Да се они којим случајем и појаве у рату, пре би се поубијали међусобно, јер не знају ни како се држи, ни како се закочи пушка, него што би нанели штете непријатељу.

Служење војног рока заиста јесте нешто озбиљнији ниво од уписа у војну евиденцију, али ни то ни у ком случају није рат, дајте да будемо озбиљни.

Тамо момци обично науче како се држи пушка, како се пуца, како се укопава, сакрива, јуриша, вреба, расклапа и склапа оружје, па чак (замислите) и то како се себи и другима пружа прва помоћ при рањавању. Како се чува жива глава на раменима, просто речено. Што ови који никада неће проћи војну обуку, јер се маме плаше за њихов живот, никада неће научити, па ако се икада, не дај Боже, нађу у тој ситуацији, мамина брига им ту неће бити ни од какве помоћи. Напротив.

Осим тих вештина, на служењу војног рока наша префињена “деца“ од осамнаест година често први пут науче да имају и обавезе, а не само права.

Ипак, нека пропаганда је наше данашње маме научила да дете које оде у војску има шансе да то преживи отприлике као да је отишло у рат. Кажу маме, “у војсци се много гине, не дам дете тамо“.

Извините, маме, али онда ни у ком случају немојте детету да дозволите да полаже за ауто, спречите га на сваки начин да добије возачку дозволу. Штавише, не дајте му да изађе на улицу, ни да лети авионом, јер је, ако вас нико није обавестио, смртност у саобраћају стоструко, ако не и више, већа него смртност при служењу војног рока.

Да не причамо о свим опасностима које вребају кад год то наше “дете“ изађе у град, посебно када падне мрак и сви могући пороци изађу на ту исту улицу заједно са њим.

Ако ћемо поштено, хтели ви то да признате или не, у мирнодопским условима, дете-момак заштићенији је у војсци него на улици. При том, тамо ипак научи доста корисних ствари за које смо ми, једнако наивно као данашње маме, мислили да нам никада неће требати.

Да маме и остали грађани којима је мишљење наметнуто као мамама, знају ишта о војсци, било би им драго да им синови проведу бар који месец на сигурном, далеко од ужаса дроге, криминала, саобраћајних несрећа којима су у том узрасту сваки дан изложени.

Овако, они су “мирни“, јер им дете излази по целу ноћ ту, “по комшилуку“. Нека вози и пијан, љуби га мајка, само да не иде у војску.

 

Advertisements

Top of the top

Постоје две рецензенткиње које немам намеру да мењам, али имам да их међусобно упознам јер су једнако посвећене свом послу. Једна се зове Марија, друга Мерима.

Мерима ме је, Ољом изазвана, изазвала да представим овде десет песама које ће бити израз мог музичког укуса. То никако није једноставан избор. Ни плеј-листе за своје емисије у којима је било места за по 30 и више песама нисам лако могао да направим, а ишле су на сваких седам дана. Сад би требало да изаберем десет свих (својих) времена.

Заиста је изазов.

За разлику од Мериме, избацио сам домаће песме. Превише их има. Она је себи задала тежи задатак, а ја бих да идем лакшим путем. Држим се страних језика.

Рецимо ово:

 

Или ово:

 

И ово… Још како ово… О, и те како.

 

Постоје озбиљни трагови који воде до песме која је иначе посвећена транџама, али је стварно много добра:

Онда Tom Waits, побогу… Ко што не може без кабла, не може ни без њега.

 

Свака девојка коју сам икада сачекао било где, заслужила је баш ову песму:

 

И свако ко размишља о спасењу… Мора да чује и ово…

 

И ово (невезано за спасење)

Број девет је ово…

И за крај остављам једну, неко ће рећи локал-патриотску, али већина зна да су ови Борани одавно превазишли локал.

Нек сте живи и здрави.

Чика Раде

Када дође време за ту врсту растанака, обично се замислимо и присетимо свега по чему ћемо памтити човека кога испраћамо. Онда као кроз сито, тражимо добре, одвајајући их од лоших ствари. Када је чика Раде у питању, тај посао је више него лак – не верујем да ико може да се сети ичега лошег, да не причамо о нечему заиста значајно лошем што би везао за њега.

Шта је оно што памтимо, чега се сећамо?

Чика Раде је био миран, тих, скроман и породичан човек. Као чест гост у његовој кући, памтим га како долази са посла, руча, листа новине, дружи се са децом, породицом, пријатељима. Живео је свој живот, са њим се борио и у њему уживао колико је могао, посвећен пре свега својој породици. Живео је, дакле, свој живот и није никада завиривао у туђе, осим да помогне колико може, ако му помоћ затраже. По томе ћемо га посебно памтити, јер то је ретка особина данас.

Памтићемо га и по томе што је био човек посвећен природи. Волео је шетње, пратио само њему знане стазе и путељке и доносио кући изворску воду и шумске плодове од којих је тета Дафина правила сокове и џемове, а ми клинци, касније момци и девојке, на крају одрасли људи, уживали када би нас послужила њима.

Чика Раде био је и човек посвећен послу од којег је живео, од којег је хранио и школовао своју децу. Игром случаја, недуго пошто се пензионисао, ја сам се запослио у погону у којем је свој радни век провео и чика Раде. Тамо сам често имао прилику да чујем: ех, док је Сретен радио, он је то умео да среди; златне руке је имао Сретен; ма, кад даш посао Сретену, знаш да ће бити завршен, и тако редом. Нисам имао појма о коме причају, али временом, постало ми је јасно да је тај Сретен оставио добар и дубок траг за собом. Шта је веће признање, него када те се колеге сећају по добру годинама пошто одеш у пензију. Ретки су они који тиме могу да се подиче. Али, ко је Сретен, питао сам се? А одговор је био тако једноставан. Чика Радета, кога смо тако звали ми, комшије, блиски пријатељи из приватног живота и породица, на послу су звали именом које му је писало у личној карти: Сретен. Био сам тако поносан: знам човека!, хвалио сам се, одрастао сам дружећи се са његовом децом. Тако сам и ја, на неки начин, био поласкан због поштовања које му указују бивше колеге.

И тако, том својом преданошћу, стрпљењем и скромношћу, чика Раде и тета Дафина учинили су оно највише што двоје људи може да учини. То нису ни богатства, ни имања, ни новац  већ нешто много вредније: васпитали су своју децу да буду поштени људи, одшколовали их и подарили свету, да остану иза њих. Више од тога не постоји. То је највише што човек може да подари и себи за спомен, и друштву којег је део.

То су ствари по којима ћемо се сећати чика Радета. И овако сажете у неколико реченица, довољно говоре да смо данас испратили једног надасве доброг човека. Када такви одлазе, иза њих остаје празнина и недостајање. Али, остају и сећања. Сигуран сам да ћемо га помињати по добру, још дуго, док нас буде. Јер, ако се Сретена још увек сећају као доброг радника, још дуже ћемо се сећати Радета, као доброг човека.

Кад фазани лете

Легенда каже да је Тито тог јутра пуцао на фазане, као и обично када је ишао у лов на ту пернату дивљач.

И ваљда их је промашивао.

И кажу да је неко из и данас надалеко познате врсте дупеувлакача рекао:

– Гле, мртви, а још лете!

На крају, легенда каже да је тако настала песма “Кад фазани лете“.

Скоро па досадна прича

Знам жену која се грози жутих људи. Тврди да је хвата паника и мучнина када је близу Кинеза.

То је ружно.

Заиста.

Никада нисам имао ту врсту проблема из пар простих разлога – нисам расиста и не смета ми боја коже. Имао сам разна искуства, не намерно, више је реч о броју година које имам за собом, школама које сам завршио, градовима у којима сам живео и земљама које сам обишао. Имао сам блиски контакт са људима свих раса и разних нација. Никада нисам имао ни напад панике, ни мучнину, када је било ко од људи друге боје коже или нације био у мојој близини.

Не разумем како је то могуће, то разуме само моја познаница којој нешто у генима каже да мора да полуди када су у њеној близини људи друге расе.

И све ово било би једна досадна прича, да нисам налетео на то да та иста жена оптужује неке људе сличне мени за дискриминацију и наци(онали)зам.

Успут “подржава“ родну, расну (!!!) и “сваку другу“ равноправност и бла, бла, бла…

О, Боже… Пусти тог анђела да баци поглед на наше домаће радове.

Само нек’ суди исто.

И ђаволу и ђакону.

Отров

Као некоме ко је радио у медијима, забавно затупаст став ми је да је “то приватна телевизија која може да емитује оно што газда каже“.

Тако нешто може да каже само неко ко о тим стварима нема појма.

Прво, свака телевизија, као јавно гласило, подлеже законима који регулишу ту област, и када је у питању информисање, и када је у питању додела фреквенција, било локалних, било регионалних или националних.

Дакле, телевизија можда и јесте приватна, али фреквенције које користи су национално јавно добро о којем брине једно тело које се зове РЕМ (раније РРА). Ако телевизија те фреквенције користи накарадно, мимо правила и закона који уређују ту област, ако изађе из оквира на које се обавезала конкуришући за ту фреквенцију, та телевизија прво добија опомену, затим јој се фреквенција одузима.

Шта значи то када телевизији одузму фреквенцију?

Па, то значи да та телевизија, може и даље да емитује шта год хоће, као што неки то воле да тврде, али то нико на кугли земаљској више неће моћи да гледа путем својих ТВ апарата, јер они више не би могли да емитују сигнал ван својих зидова.  Могу то да причају сами себи.

Ове радње требало би да спроведе РЕМ, али ово тело се очигледно прави мртвим већ доста дуго. Телевизија и јавност, са друге стране, кажу да је све у реду, јер “то народ воли“.  На страну то што је “народ воли“ прилично глуп одговор, јер “народ воли“ и бесплатан живот, па му то нико до сада није омогућио. Да не помињемо да “народ воли“ и бесплатно школовање или лечење што му је чак и укинуто.

На страну све.

Оправдање “народ воли“ не само што је глупо, него није ни здраво, а навешћу вам један прост пример који би то требало да илуструје.

Замислите једну пекару која производи хлеб. Пекара је приватна. И тај приватник пронађе отров који је много укусан, али убија, не одмах, већ после неког времена. И он убаци отров у тесто. Врло брзо сви почну да купују и једу његов хлеб. Свиђа им се. Воле га.

Ето… “Народ воли“.

И ускоро ће сви бити мртви.

Да се вратимо на почетак приче и да је парафразирамо: “То је приватна пекара која може да производи оно што газда каже“

Шта кажете?

Није баш тако?

Па, није, рођаци.

Постоји надлежна инспекција која ће затворити приватну пекару када открије отров у хлебу. Тако је у пекарској индустрији.

Тако би требало да буде и у медијској индустрији. Тамо би РЕМ требало да затвори приватну телевизију. Када открије отров у програму.

Ако се то не дешава,то не значи да власник приватне телевизије на то има право.

Не!

То само значи да га неко пушта да нас трује.

Док не умремо.

’76.

Јесен је. Доба сунца и киша. Кестења, фишека и помало депресије.

И импресија које немају куд но да се уклопе у предео. Сликан шареним бојама. Сенчен сетом.

Доба носталгије.

Играли се данас и облаци, и сунце, и киша. И сви ме увукли у септембар у којем се не сећам ничега сем лепог широког дневног светла у учионици у којој су нас прозивали у одељења првог разреда.

У савршеном реду стајали смо једно иза другог.

Никада нећу заборавити уредну, дугу, равну и перфектно чисту косу девојчице испред мене. Из неког чудног разлога, био сам спокојан. И уверен да ће све бити у реду.