Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….

 

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.

Чудак и разлози

Неким блогерима се свидело ово моје копање по старим аудио-записима и сегменти једне емисије коју сам пре 13-14 година водио на локалном радију, па сада са задовољством настављам са тим.

Као што сам некада тражио “чудаке“ по непрегледној тишини кроз коју сам се простирао, тако то чиним и сада. Без неког посебног разлога.

Па, ко воли… Ево два сегмента:

Пиши ми / Пишем ти

(Овај пост читати уз ову песму)

Знам да дуго ниси долазио, наравно. Овде се долази само под морање, када неко умре или се роди, а често ни тад.

Пролеће јесте, али нисам сигуран да је то право време за сету, или барем није једино које уме да је измами. Да си остао овде, видео би како ни јесен није за потцењивање, она познија, када опада лишће и цврчи кукуруз на усамљеним роштиљима који су преостали уз све празнији корзо.

Лепо је што ме се још сећаш, што пишеш. И лепо је што те занима шта има ново, шта се дешава по граду. Ево, пишем и ја теби, не зато што је то ред, него зато што хоћу.

Тако ми дошло, јер и мене обузима сета.

И мене, да, иако никуда нисам отишао. Али, када сте отишли ви, када су отишле и године и она времена, овде није остало много тог што би ми се чинило познатим.

Нови људи, нова лица, нови клинци којих нема много као некад, у оно време. Мењају се чак и улице и фасаде, музика која се слуша по кафићима… Кафићи, да, и они се мењају.

Певамо још оне наше песме, али тихо и углавном сами за себе. Ретко у друштву, јер већине друштва више и нема. И не састајемо се поред реке. Смрди на глиб и фекалије којих је, зачудо, све више иако је нас све мање.

Што се драге тиче, не знам на коју драгу мислиш од свих оних које си имао. Избор не могу да сузим на мање од три и нисам сигуран за коју ме питаш. Верујем да ћеш и ти знати између којих нисам успео да се одлучим.

Па, овако…

Две од те три не срећем, јер су се, попут тебе, одселиле далеко и не свраћају никада. Она плава је у Аустралији, удала се лепо, има породицу и све што треба, а она са “значајним попрсјем“, како сам чуо, отишла је са неким богатим клипаном и живи негде на Флориди.

Она трећа, са “к’о море плавим очима“, остала је овде, њу срећем. Удата је, лепо јој је и не мисли на тебе или бар тако изгледа. Још увек је лепа, али има које кило вишка. Троје деце је оставило трага, јеби га.

Те дуге ноћи о којима пишеш, познате су и нама који смо остали овде.

Поздравићу друштво, нас троје-четворо који смо ту и још пар са којима још увек имам контакт. Мада, и то мало веза склоно је урушавању и одржавају се по инерцији.

Нема више онога што је било пре интернета.

Тада смо у свашта веровали…