Чика Раде

Када дође време за ту врсту растанака, обично се замислимо и присетимо свега по чему ћемо памтити човека кога испраћамо. Онда као кроз сито, тражимо добре, одвајајући их од лоших ствари. Када је чика Раде у питању, тај посао је више него лак – не верујем да ико може да се сети ичега лошег, да не причамо о нечему заиста значајно лошем што би везао за њега.

Шта је оно што памтимо, чега се сећамо?

Чика Раде је био миран, тих, скроман и породичан човек. Као чест гост у његовој кући, памтим га како долази са посла, руча, листа новине, дружи се са децом, породицом, пријатељима. Живео је свој живот, са њим се борио и у њему уживао колико је могао, посвећен пре свега својој породици. Живео је, дакле, свој живот и није никада завиривао у туђе, осим да помогне колико може, ако му помоћ затраже. По томе ћемо га посебно памтити, јер то је ретка особина данас.

Памтићемо га и по томе што је био човек посвећен природи. Волео је шетње, пратио само њему знане стазе и путељке и доносио кући изворску воду и шумске плодове од којих је тета Дафина правила сокове и џемове, а ми клинци, касније момци и девојке, на крају одрасли људи, уживали када би нас послужила њима.

Чика Раде био је и човек посвећен послу од којег је живео, од којег је хранио и школовао своју децу. Игром случаја, недуго пошто се пензионисао, ја сам се запослио у погону у којем је свој радни век провео и чика Раде. Тамо сам често имао прилику да чујем: ех, док је Сретен радио, он је то умео да среди; златне руке је имао Сретен; ма, кад даш посао Сретену, знаш да ће бити завршен, и тако редом. Нисам имао појма о коме причају, али временом, постало ми је јасно да је тај Сретен оставио добар и дубок траг за собом. Шта је веће признање, него када те се колеге сећају по добру годинама пошто одеш у пензију. Ретки су они који тиме могу да се подиче. Али, ко је Сретен, питао сам се? А одговор је био тако једноставан. Чика Радета, кога смо тако звали ми, комшије, блиски пријатељи из приватног живота и породица, на послу су звали именом које му је писало у личној карти: Сретен. Био сам тако поносан: знам човека!, хвалио сам се, одрастао сам дружећи се са његовом децом. Тако сам и ја, на неки начин, био поласкан због поштовања које му указују бивше колеге.

И тако, том својом преданошћу, стрпљењем и скромношћу, чика Раде и тета Дафина учинили су оно највише што двоје људи може да учини. То нису ни богатства, ни имања, ни новац  већ нешто много вредније: васпитали су своју децу да буду поштени људи, одшколовали их и подарили свету, да остану иза њих. Више од тога не постоји. То је највише што човек може да подари и себи за спомен, и друштву којег је део.

То су ствари по којима ћемо се сећати чика Радета. И овако сажете у неколико реченица, довољно говоре да смо данас испратили једног надасве доброг човека. Када такви одлазе, иза њих остаје празнина и недостајање. Али, остају и сећања. Сигуран сам да ћемо га помињати по добру, још дуго, док нас буде. Јер, ако се Сретена још увек сећају као доброг радника, још дуже ћемо се сећати Радета, као доброг човека.

Advertisements

Кад фазани лете

Легенда каже да је Тито тог јутра пуцао на фазане, као и обично када је ишао у лов на ту пернату дивљач.

И ваљда их је промашивао.

И кажу да је неко из и данас надалеко познате врсте дупеувлакача рекао:

– Гле, мртви, а још лете!

На крају, легенда каже да је тако настала песма “Кад фазани лете“.

Скоро па досадна прича

Знам жену која се грози жутих људи. Тврди да је хвата паника и мучнина када је близу Кинеза.

То је ружно.

Заиста.

Никада нисам имао ту врсту проблема из пар простих разлога – нисам расиста и не смета ми боја коже. Имао сам разна искуства, не намерно, више је реч о броју година које имам за собом, школама које сам завршио, градовима у којима сам живео и земљама које сам обишао. Имао сам блиски контакт са људима свих раса и разних нација. Никада нисам имао ни напад панике, ни мучнину, када је било ко од људи друге боје коже или нације био у мојој близини.

Не разумем како је то могуће, то разуме само моја познаница којој нешто у генима каже да мора да полуди када су у њеној близини људи друге расе.

И све ово било би једна досадна прича, да нисам налетео на то да та иста жена оптужује неке људе сличне мени за дискриминацију и наци(онали)зам.

Успут “подржава“ родну, расну (!!!) и “сваку другу“ равноправност и бла, бла, бла…

О, Боже… Пусти тог анђела да баци поглед на наше домаће радове.

Само нек’ суди исто.

И ђаволу и ђакону.

Отров

Као некоме ко је радио у медијима, забавно затупаст став ми је да је “то приватна телевизија која може да емитује оно што газда каже“.

Тако нешто може да каже само неко ко о тим стварима нема појма.

Прво, свака телевизија, као јавно гласило, подлеже законима који регулишу ту област, и када је у питању информисање, и када је у питању додела фреквенција, било локалних, било регионалних или националних.

Дакле, телевизија можда и јесте приватна, али фреквенције које користи су национално јавно добро о којем брине једно тело које се зове РЕМ (раније РРА). Ако телевизија те фреквенције користи накарадно, мимо правила и закона који уређују ту област, ако изађе из оквира на које се обавезала конкуришући за ту фреквенцију, та телевизија прво добија опомену, затим јој се фреквенција одузима.

Шта значи то када телевизији одузму фреквенцију?

Па, то значи да та телевизија, може и даље да емитује шта год хоће, као што неки то воле да тврде, али то нико на кугли земаљској више неће моћи да гледа путем својих ТВ апарата, јер они више не би могли да емитују сигнал ван својих зидова.  Могу то да причају сами себи.

Ове радње требало би да спроведе РЕМ, али ово тело се очигледно прави мртвим већ доста дуго. Телевизија и јавност, са друге стране, кажу да је све у реду, јер “то народ воли“.  На страну то што је “народ воли“ прилично глуп одговор, јер “народ воли“ и бесплатан живот, па му то нико до сада није омогућио. Да не помињемо да “народ воли“ и бесплатно школовање или лечење што му је чак и укинуто.

На страну све.

Оправдање “народ воли“ не само што је глупо, него није ни здраво, а навешћу вам један прост пример који би то требало да илуструје.

Замислите једну пекару која производи хлеб. Пекара је приватна. И тај приватник пронађе отров који је много укусан, али убија, не одмах, већ после неког времена. И он убаци отров у тесто. Врло брзо сви почну да купују и једу његов хлеб. Свиђа им се. Воле га.

Ето… “Народ воли“.

И ускоро ће сви бити мртви.

Да се вратимо на почетак приче и да је парафразирамо: “То је приватна пекара која може да производи оно што газда каже“

Шта кажете?

Није баш тако?

Па, није, рођаци.

Постоји надлежна инспекција која ће затворити приватну пекару када открије отров у хлебу. Тако је у пекарској индустрији.

Тако би требало да буде и у медијској индустрији. Тамо би РЕМ требало да затвори приватну телевизију. Када открије отров у програму.

Ако се то не дешава,то не значи да власник приватне телевизије на то има право.

Не!

То само значи да га неко пушта да нас трује.

Док не умремо.

’76.

Јесен је. Доба сунца и киша. Кестења, фишека и помало депресије.

И импресија које немају куд но да се уклопе у предео. Сликан шареним бојама. Сенчен сетом.

Доба носталгије.

Играли се данас и облаци, и сунце, и киша. И сви ме увукли у септембар у којем се не сећам ничега сем лепог широког дневног светла у учионици у којој су нас прозивали у одељења првог разреда.

У савршеном реду стајали смо једно иза другог.

Никада нећу заборавити уредну, дугу, равну и перфектно чисту косу девојчице испред мене. Из неког чудног разлога, био сам спокојан. И уверен да ће све бити у реду.

О љубави је реч

Кажу да у куване флаше стане за четвртину мање бензина. Нисмо проверавали, пристајали смо.

У куване флаше трпали смо све што смо могли. Млевени парадајз, фалш ракију и офарбану воду за коју смо веровали да је сок.

Било је тешко и мислили смо да не може теже.

Данас мерим шта да сместим у кувану душу. Чини ми се да се она скупи више него пластика, јер унутра више нема места ни за шта. Само за жену, децу и мали делић отаџбине за који су ми већ рекли да ће га убудуће царинити као мржњу. Одузимаће га као недозвољени терет.

А није реч о мржњи.

О љубави је реч.

6. август, Мајданпек

6. август, Дан рудара касних седамдесетих и осамдесетих. То памтим

Град и сва околна села била су пуна к’о конзерве сардина. Ваљда су зато још петог изјутра људи заузимали места на бетонској трибини испод шуме стадиона “под Старицом“. Само они најупорнији, спремни да преспавају на ћебету одређеном да служи само да ту прилику, могли су са најбољих места да гледају Ђорђа Марјановића, Чкаљу, Лепу Лукић, касније Лепу Брену и екипу, али увек сам крем тадашње естраде.

Када су организатори схватили да су стасале и неке нове генерације које не слушају ту врсту музике, негде тамо средином осамдесетих позвали су и прве рок-бендове. Они су свирали последњи, пред тада већ сабласно празним трибинама. А ја се са другарима попео на кућицу за гостујуће играче, искоса, иза бине, да их боље видим. Боље сам видео само гомилу празних бољих места испред себе, хах.

Ипак…

На страну све то, ко гостује, и слично…

Тај дан се ишчекивао, били смо тако узбуђени, као да је читава земља гледала у нас.

Били смо поносни не само на пуну сцену звезда, већ и на оне пуне трибине. Јер, ко закасни, тај заиста није могао да види ништа.

Био сам поносан и на мог течу који је за мене чувао увек бар колико за безнадежан слободан ударац врло искоса са десне стране.

Данас, кад размислим са ове дистанце…

Мајданпек је град за који се вреди борити, заиста.