’76.

Јесен је. Доба сунца и киша. Кестења, фишека и помало депресије.

И импресија које немају куд но да се уклопе у предео. Сликан шареним бојама. Сенчен сетом.

Доба носталгије.

Играли се данас и облаци, и сунце, и киша. И сви ме увукли у септембар у којем се не сећам ничега сем лепог широког дневног светла у учионици у којој су нас прозивали у одељења првог разреда.

У савршеном реду стајали смо једно иза другог.

Никада нећу заборавити уредну, дугу, равну и перфектно чисту косу девојчице испред мене. Из неког чудног разлога, био сам спокојан. И уверен да ће све бити у реду.

Advertisements

О љубави је реч

Кажу да у куване флаше стане за четвртину мање бензина. Нисмо проверавали, пристајали смо.

У куване флаше трпали смо све што смо могли. Млевени парадајз, фалш ракију и офарбану воду за коју смо веровали да је сок.

Било је тешко и мислили смо да не може теже.

Данас мерим шта да сместим у кувану душу. Чини ми се да се она скупи више него пластика, јер унутра више нема места ни за шта. Само за жену, децу и мали делић отаџбине за који су ми већ рекли да ће га убудуће царинити као мржњу. Одузимаће га као недозвољени терет.

А није реч о мржњи.

О љубави је реч.

6. август, Мајданпек

6. август, Дан рудара касних седамдесетих и осамдесетих. То памтим

Град и сва околна села била су пуна к’о конзерве сардина. Ваљда су зато још петог изјутра људи заузимали места на бетонској трибини испод шуме стадиона “под Старицом“. Само они најупорнији, спремни да преспавају на ћебету одређеном да служи само да ту прилику, могли су са најбољих места да гледају Ђорђа Марјановића, Чкаљу, Лепу Лукић, касније Лепу Брену и екипу, али увек сам крем тадашње естраде.

Када су организатори схватили да су стасале и неке нове генерације које не слушају ту врсту музике, негде тамо средином осамдесетих позвали су и прве рок-бендове. Они су свирали последњи, пред тада већ сабласно празним трибинама. А ја се са другарима попео на кућицу за гостујуће играче, искоса, иза бине, да их боље видим. Боље сам видео само гомилу празних бољих места испред себе, хах.

Ипак…

На страну све то, ко гостује, и слично…

Тај дан се ишчекивао, били смо тако узбуђени, као да је читава земља гледала у нас.

Били смо поносни не само на пуну сцену звезда, већ и на оне пуне трибине. Јер, ко закасни, тај заиста није могао да види ништа.

Био сам поносан и на мог течу који је за мене чувао увек бар колико за безнадежан слободан ударац врло искоса са десне стране.

Данас, кад размислим са ове дистанце…

Мајданпек је град за који се вреди борити, заиста.

Копнимо (из дана у дан)

Планету изједа рак плућа и нестају шуме у кркљању моторних тестера, секира и челичних клинова. Читаве џунгле нестају у ватри.

Пурњају фабрички димњаци. Стењу челичане. Поиграва врело небо по бетонској пустињи.

Морима круже танкери нафте и носачи авиона. Кључају, као чорба, од ракета којима их истом мером посипају и нобеловци и злочинци.

Наша трошна Кућа с муком начиње нови круг око Сунца.

Брекће, кашље и кочи.

И ми с њом.

Гушимо се као рибе на сувом, али не одустајемо. Сви паметнији су већ попустили, и нема више ко да позове на разум.

Људи се и даље играју богова на скученој мрви свемира.

И тако…

Воће је убио мраз.

Поврће је докрајчила суша.

Све мимо тога је генетски инжињеринг којем време ништа не може.

Кажу да је све под контролом. Вероватно и јесте.

Следе вести из спорта, па временска прогноза. Са осмехом најављују још неколико сунчаних седмица.

Технологија напредује.

А ми копнимо. Из дана у дан.

Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….

 

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.