Пиши ми / Пишем ти

(Овај пост читати уз ову песму)

Знам да дуго ниси долазио, наравно. Овде се долази само под морање, када неко умре или се роди, а често ни тад.

Пролеће јесте, али нисам сигуран да је то право време за сету, или барем није једино које уме да је измами. Да си остао овде, видео би како ни јесен није за потцењивање, она познија, када опада лишће и цврчи кукуруз на усамљеним роштиљима који су преостали уз све празнији корзо.

Лепо је што ме се још сећаш, што пишеш. И лепо је што те занима шта има ново, шта се дешава по граду. Ево, пишем и ја теби, не зато што је то ред, него зато што хоћу.

Тако ми дошло, јер и мене обузима сета.

И мене, да, иако никуда нисам отишао. Али, када сте отишли ви, када су отишле и године и она времена, овде није остало много тог што би ми се чинило познатим.

Нови људи, нова лица, нови клинци којих нема много као некад, у оно време. Мењају се чак и улице и фасаде, музика која се слуша по кафићима… Кафићи, да, и они се мењају.

Певамо још оне наше песме, али тихо и углавном сами за себе. Ретко у друштву, јер већине друштва више и нема. И не састајемо се поред реке. Смрди на глиб и фекалије којих је, зачудо, све више иако је нас све мање.

Што се драге тиче, не знам на коју драгу мислиш од свих оних које си имао. Избор не могу да сузим на мање од три и нисам сигуран за коју ме питаш. Верујем да ћеш и ти знати између којих нисам успео да се одлучим.

Па, овако…

Две од те три не срећем, јер су се, попут тебе, одселиле далеко и не свраћају никада. Она плава је у Аустралији, удала се лепо, има породицу и све што треба, а она са “значајним попрсјем“, како сам чуо, отишла је са неким богатим клипаном и живи негде на Флориди.

Она трећа, са “к’о море плавим очима“, остала је овде, њу срећем. Удата је, лепо јој је и не мисли на тебе или бар тако изгледа. Још увек је лепа, али има које кило вишка. Троје деце је оставило трага, јеби га.

Те дуге ноћи о којима пишеш, познате су и нама који смо остали овде.

Поздравићу друштво, нас троје-четворо који смо ту и још пар са којима још увек имам контакт. Мада, и то мало веза склоно је урушавању и одржавају се по инерцији.

Нема више онога што је било пре интернета.

Тада смо у свашта веровали…

Ангус и другари и баладе

Некад прво удара бас, јако и потмуло, као срце пред инфаркт. Онда крене риф, па глас који вришти. Некад је распоред истумбан, а некад је улаз у песму савим другачији од било чега.

Напослетку, свакој је заједничко да после увода из ње тутњи енегрија.

Тако то раде Ангус и другари.

Никада их се не сетим по баладама. Ваљда зато што их нису ни  имали. Јер, ако је ово балада, онда Aerosmith никада нису ни имали брзу песму.

Nova pesma “Goribora“

I eto, pomisli čovek – valjalo bi spavati, a u inbox-u osvane Mišino “Poslušaj novu pesmu “Goribora“…“

I ja odslušao…

Pa još jednom, pa još, i tako…

I još jednom… 🙂

Ne znam, oni baš “gore“…
Imaju taj neki sporo dramatican zvuk, kao i obicno, nesto kao “kul“, tiho, lagano, a stihovi kao tri sloja kreca ispod kojih stoji grafit “za procitati“, koji razbija…

Taj grafit svako može da pročita i doživi na svoj način i zato je sve što na prvi pogled deluje monotono, u stvari potpuno suprotno. Šta znam, moguće je da nekome deluje monotono i na drugi, treći i svaki sledeći pogled, ali to samo znači da se ne nalazite u tom zvuku, ništa lično, što bi rekao moj drug Mikser…

Što se mene tiče, idem ponovo na “refresh“ dugme… Odlična pesma…

 

Perestrojka (Da Bog da crk’o rokenrol)

E, pa, da… Ako ste se pitali da li sam nekada imao bend i nešto (kao) svirao, da znate i da jesam… 🙂

Bend je imao “angažovano“ ime, zvao se Perestrojka*. Vežbali smo mnogo, a svirali samo jednom. Na nekom zajedničkom koncertu nekoliko lokalnih bendova. Tri pesme. Sve tri svoje, nismo obradjivali ništa tuđe.

Prva je kao tekst imala jednu strofu iz Knjige postanja. Zbog toga su mladi komunisti morali da zasedaju, zatraživši pre toga objašnjenje šta smo hteli time da kažemo. Na kraju smo ipak dobili odobrenje budući da u jednačini “perestrojka + biblija“ nisu prepoznali dva i dva. (To se sad malo prenemažem, jer ni mi to nismo prepoznali, a sada je lako računati, kada se sve radi iz računa.)  Druge pesme se više i ne sećam dobro, a ova treća bila je neka fina balada na engleskom jeziku, zvala se “Soldier’s blues“ i govorila o neostvarenoj  ljubavi imaginarnog ratnog veterana. Veterani vrlo brzo posle toga više nisu bili imaginarni, pa je moguće da je to bio zloslutni nagoveštaj rešenja pomenute jednačine, ne znam…

A sada je i svejedno…

Pre svirke, dugo smo sedeli u Barbari** i udarali po štoku, “opuštajući“ se… Misirac je uz štok ispio i jedno sveže jaje da “pročisti“ glas. Na žalost, onaj mali koji nam je svirao bubnjeve nije bio na toj seansi opuštanja i biće da ga je pojela trema, jer ritam koji je davao niko nije umeo da uhvati. Nas nije pojela trema, ali biće da nas je bar grickalo onih nekoliko tura, pa smo, iako sasvim neopravdano, prilično samouvereno delovali na bini.

Toliko samouvereno da nam je prosto bilo svejedno što smo ostali neshvaćeni***.

______________

*vidi

** Barbara – jedan od dva prva kafića u Majdanpeku, inače poznat po tome što je piće bilo toliko jeftino da je npr. pivo bilo jeftinije nego u prodavnicama.

*** Najvažnije je da smo mi shvatili, i nikada više nismo svirali. Na bini. Ipak, ako vas baš zanima, divan je osećaj. I drago mi je što ovo imam “narezano“ u ličnom HDD-u podno cranium-a. 😛