Кад фазани лете

Легенда каже да је Тито тог јутра пуцао на фазане, као и обично када је ишао у лов на ту пернату дивљач.

И ваљда их је промашивао.

И кажу да је неко из и данас надалеко познате врсте дупеувлакача рекао:

– Гле, мртви, а још лете!

На крају, легенда каже да је тако настала песма “Кад фазани лете“.

Advertisements

Пиши ми / Пишем ти

(Овај пост читати уз ову песму)

Знам да дуго ниси долазио, наравно. Овде се долази само под морање, када неко умре или се роди, а често ни тад.

Пролеће јесте, али нисам сигуран да је то право време за сету, или барем није једино које уме да је измами. Да си остао овде, видео би како ни јесен није за потцењивање, она познија, када опада лишће и цврчи кукуруз на усамљеним роштиљима који су преостали уз све празнији корзо.

Лепо је што ме се још сећаш, што пишеш. И лепо је што те занима шта има ново, шта се дешава по граду. Ево, пишем и ја теби, не зато што је то ред, него зато што хоћу.

Тако ми дошло, јер и мене обузима сета.

И мене, да, иако никуда нисам отишао. Али, када сте отишли ви, када су отишле и године и она времена, овде није остало много тог што би ми се чинило познатим.

Нови људи, нова лица, нови клинци којих нема много као некад, у оно време. Мењају се чак и улице и фасаде, музика која се слуша по кафићима… Кафићи, да, и они се мењају.

Певамо још оне наше песме, али тихо и углавном сами за себе. Ретко у друштву, јер већине друштва више и нема. И не састајемо се поред реке. Смрди на глиб и фекалије којих је, зачудо, све више иако је нас све мање.

Што се драге тиче, не знам на коју драгу мислиш од свих оних које си имао. Избор не могу да сузим на мање од три и нисам сигуран за коју ме питаш. Верујем да ћеш и ти знати између којих нисам успео да се одлучим.

Па, овако…

Две од те три не срећем, јер су се, попут тебе, одселиле далеко и не свраћају никада. Она плава је у Аустралији, удала се лепо, има породицу и све што треба, а она са “значајним попрсјем“, како сам чуо, отишла је са неким богатим клипаном и живи негде на Флориди.

Она трећа, са “к’о море плавим очима“, остала је овде, њу срећем. Удата је, лепо јој је и не мисли на тебе или бар тако изгледа. Још увек је лепа, али има које кило вишка. Троје деце је оставило трага, јеби га.

Те дуге ноћи о којима пишеш, познате су и нама који смо остали овде.

Поздравићу друштво, нас троје-четворо који смо ту и још пар са којима још увек имам контакт. Мада, и то мало веза склоно је урушавању и одржавају се по инерцији.

Нема више онога што је било пре интернета.

Тада смо у свашта веровали…

Ангус и другари и баладе

Некад прво удара бас, јако и потмуло, као срце пред инфаркт. Онда крене риф, па глас који вришти. Некад је распоред истумбан, а некад је улаз у песму савим другачији од било чега.

Напослетку, свакој је заједничко да после увода из ње тутњи енегрија.

Тако то раде Ангус и другари.

Никада их се не сетим по баладама. Ваљда зато што их нису ни  имали. Јер, ако је ово балада, онда Aerosmith никада нису ни имали брзу песму.

Nova pesma “Goribora“

I eto, pomisli čovek – valjalo bi spavati, a u inbox-u osvane Mišino “Poslušaj novu pesmu “Goribora“…“

I ja odslušao…

Pa još jednom, pa još, i tako…

I još jednom… 🙂

Ne znam, oni baš “gore“…
Imaju taj neki sporo dramatican zvuk, kao i obicno, nesto kao “kul“, tiho, lagano, a stihovi kao tri sloja kreca ispod kojih stoji grafit “za procitati“, koji razbija…

Taj grafit svako može da pročita i doživi na svoj način i zato je sve što na prvi pogled deluje monotono, u stvari potpuno suprotno. Šta znam, moguće je da nekome deluje monotono i na drugi, treći i svaki sledeći pogled, ali to samo znači da se ne nalazite u tom zvuku, ništa lično, što bi rekao moj drug Mikser…

Što se mene tiče, idem ponovo na “refresh“ dugme… Odlična pesma…