“Свици у тегли“, Слађана Кручичан

Још када сам прочитао осврт Оље Ристић, пожелео сам да прочитам књигу “Свици у тегли“ Слађане Кручичан. Пошто је од тада прошло релативно доста времена, заборавио сам једну чињеницу која је мени била врло занимљива – ауторка је женског пола, а главни лик је мушкарац.

Зато, када сам почео да читам, било је оно: “чек, чек, да ли ово она пише у мушком роду…?“

И заиста је тако. И пазите сад ово, то је Слађанин првенац, и она се одлучила за тако нешто. Веома храбро. Признајем, ја никада не бих умео да напишем чак ни причу из женског угла, и био сам помало скептичан према овој “авантури“ у коју се упустила ауторка. Али, сада, после затворених корица књиге, јавно јој одајем признање и тврдим да је без грешке водила мушки лик кроз цео роман. Ни за тренутак није испала из колосека.

Напротив…

Пошто је Душан, главни лик, мојих година, могу само да истакнем да је Слађана врло темељно проникла у наше поимање ствари, до неких детаља који могу само нама, мушкима, бити познати. Свака част, не да је прелазна, него је и одлична оцена.

Свидело ми се и све остало.

Прича је питка, занимљива, неусиљена, заокружена. Обрти су довољно неочекивани, али сасвим реални. Ни за једну ствар у овом роману не може се рећи да није могла бити стварна. Чак је и стил писања онај животни, свакодневни говор, тако да, што рече Оља, имате осећај да вам Душан прича своју причу уживо, а не да читате књигу. Ја бих још додао, као да се то дешава у његовом природном окружењу: кафани или свом стану пуном књига, са обавезном ракијицом или пивом и “пљугом“, комбинацијом која је лек за све. (Што се пива тиче, локалпатриотски посебно поштујем Душаново омиљено, “Зајечарско“)

Саркастични, увек алкохолом донекле дозирани интелектуалац Душан, неретко унесе и дозу здравог хумора на свој или туђ рачун, па причи, кад се сагледа у целости, заиста ништа не мањка. Понајмање оно најважније – да вас вуче да видите шта је било после. А ова вас вуче.

Топла препорука. Набавите свој примерак, нећете се покајати.

Advertisements

“Рукопис једног меланхолика“, Станимир Трифуновић

Прочитао сам роман Станимира Трифуновића “Рукопис једног меланхолика“. Можда је и реч о новели, не знам, и нисам неко ко је меродаван да одреди која је форма у питању, али као пасионирани читаоц и љубитељ писане речи дајем себи за право да кажем да је реч о сјајном делу. И не, не ради се о томе да хоћу да му учиним плезир и нахвалим га на свом блогу, није то у питању.

По среди је нешто друго, нешто што ће препознати љубитељи књиге којима се добро штиво свиђа, а оно које је и више од тога помери их из равнотеже и остави траг у њима. Е, о томе је овде реч: “Рукопис једног меланхолика“ натерао ме је да заћутим са дубоким поштовањем за оно што сам управо прочитао, да останем без речи над корицама књиге коју сам затворио.

Пун утисака, хоћу да их овде сажмем и некако уредим у неки смислен низ, па да кренем некаквим редом.

Још пратећи Станимиров блог било ми је јасно да на његово писање пресудан утицај имају руски класици. Он има ту китњасту и дугу реченицу коју, како рече неко од рецензената, зналачки клеше и не испушта је ни за тренутак, одржава нит и води нас њоме тако лако да ни не примећујемо њену комплексност. Лично, не волим дуге реченице, али он их тако слаже да ми је не једном измамио осмех одушевљења за оно што сам прочитао. Али, то помињем само успут, како бих наговестио да мене и атмосфера овог романа подсећа на оно што налазимо код Гогоља или Чехова, на пример. Станимир је такву атмосферу створио и у овој причи која се дешава у нама блиским временима и географским просторима и то ју је, по мом скромном мишљењу, додатно оплеменило.

Када сам “крочио“ у роман, морам признати да сам у први мах мислио да је реч о љубавној причи, мада сам негде у себи веровао да ту мора бити још нешто.

Просто – можда човека и не познајем, али знам му писање, а оно је увек слојевито. Да се нашалим, има више слојева него у начину облачења који већ пословично препоручује Нада Мацура.

И, наравно, нисам погрешио. Из љубавне приче “Рукопис“ прераста у психолошку “студију случаја“, усудио бих се да кажем – чак и трилер.

Неко ће рећи – откуд трилер? А одговор је, хм, па не знам да ли може бити једноставан.

Мени су догађаји личили на математичко клатно. Некако из мировања крену да се сурвавају, достигну зенит, а онда све почне да се смирује и ја помислим како ми је јасно шта ће бити до краја. И у једном тренутку се све смири, и мислиш – то је то, као што сам и мислио.

А онда, нешто кврцне, промени се ситуација, сцена, начин размишљања, све одједном поприми сасвим други угао посматрања и сурвавање поново почиње.

И, попут клатна, интервали ових промена углова, смена, сумњи, нових чињеница, лица, постају све краћи, мада не и мање бурни.

А оно што је на мене оставило можда најјачи утисак је да сам до последње реченице мењао пројекцију могућег завршетка и да ме је и поред тога крај оставио затеченог и неспремног да буде баш такав. Мислим, ок, већ у последњих неколико страна наслућивао сам какав ће бити епилог, али нисам знао начин на који ће се то догодити.

Дакле, ја нисам критичар, нисам компетентан да дајем некакав стручни суд о књижевном делу. Али из угла читаоца сматрам да овај роман заслужује све похвале и што више људи до којих ће доћи. Знам да ће, уз Кецмановића кога препоручујем у последње време, ово бити моја нова препорука свима који воле не добро, већ изузетно писано штиво. Екипи љубитеља књиге из мог ближег окружења сигурно ћу позајмити на читање хвалећи се како “знам човека“. Верујем да ће неко од њих пожелети и да прибави свој примерак јер ово спада у наслове које људи желе да имају у својој библиотеци.

Свима који ми нису близу и не могу да им понудим свој примерак “Рукописа“ топло препоручујем да набаве овај роман. Покајаће се само они који књиге купују “на метре“ и у “одговарајућој боји“. Остали ће, сигуран сам, бити одушевљени као и ја.

Свака част, Станимире, скидам капу.

Чајанка под кестеном

Кристина Плавшић је рођена песникиња. Имам осећај да је од оних особа које пишу лако, без тензија којима тражи праву реч или стих.

Личи ми да просто проспе стих, строфу и песму, као чашу воде за срећу путнику који из њених спретно сложених речи обично изађе сетан и збуњен.

Њена збирка има три целине.

У првој доминира сета проистекла из љубави. Што се мене тиче, и да није написала никада ништа, до неколико стихова у сјајној песми “Седеф“, заслужила би место међу највећима:

“Облачим се у изблиједеле боје

изношене жудње

и као разбаштињена кнегиња

лажним седефом бојим сивило.

Шапућем те“

У другој доминира филозофија, сврха постојања. Кристина има те сјајне, неочекиване метафоре због којих вреди закорачити у њен свет преиспитивања.

Тамо је, осим насловне песме “Чајанка под кестеном“ која је феноменална ода пролазности, мени посебну пажњу привукла “Пресуда“.

“Нека се надмећу

краљеви и дворске луде

ко ће пресуду

бољу ми дати“

Трећом целином господаре мисли о смрти, али не као коначности.

Кристина говори о смрти ближњих, помало сагледава и своју, али на мене је највећи утисак оставила песма “Камени цвијет“ која говори о Јасеновцу.

Помало неочекивано, Кристина ми је ударила креативни шамар на којем сам јој захвалан.

Заиста, колико год певали о љубави, о свакодневним темама, бар један део своје креативности, попут Кристине, морамо посветити свим нашима који су пострадали на правди Бога.

Невини.

Кристина, сјајна ти је ова чајанка.

naslovna-strana

Сунце у откопу

Пеко Лаличић је мој/наш земљак. Човек који је провео век у нашем граду, улицама, серпентинама копова које вијугају около…

Безброј пута ме је уверио да воли Мајданпек колико и ја.

Прочитао сам данас његову збирку/монографију Сунце у откопу. Она је и једно и друго, и монографија и збирка песама. Са које год стране да је посматрамо, она говори о нашем градићу.

Његовом успону.

И ономе што је дошло после тога, што ни Пеко ни ја не желимо назвати падом. Можда је посрнуће у питању, не знам. Не знамо ни он ни ја. Чини ми се да обојица желимо да верујемо у најбоље, јер то је посао песника, ако упркос свему одлуче да живе.

Сунце у откопу је књига која је поприлично другачија од свега што сам читао.

peko-lalicic

Феликс, Владимир Кецмановић

Рекох већ да сам за Нову годину од брата и снаје добио сјајан поклон – две Кецмановићеве књиге. Утиске о једној већ сам изнео овде.

Ова друга, Феликс, то је онај прави, сјајни Кецмановић.

У једном тренутку води нас клај-клај кроз неки монотон живот, живот неког старца чију улогу ни не разумемо сасвим, али наслућујемо да је битна. Просто се човек уљуљка у тај једноставан ритам, који нас мало-помало упознаје са старим Симеоном, у почетку мислимо сасвим обичним старцем, али полако схватамо да је реч о симпатичном преваранту.

Наговештај довољан да нас уљуљка у славодобитном сазнању како капирамо ствари, па смо просто неспремни за нагли заокрет у причи. Личи на вожњу ролеркостером, онај тренутак када застане пре него што крене да се сурвава у амбис и подигне адреналин.

Е, тако пише Кецмановић.

Из уљуљканости, прелазимо у напети трилер, да бисмо на крају тог пута поново прикочили, како другачије ако не нагло…

Када адреналин одради своје, долази емоција, оно што овај писац и те како уме да убризга, и то онако сирово и брутално, да те продрма и најежи.

На крају мајсторски затвара круг.

Јер, најбоље приче заправо и јесу то: кругови по којима лутамо и из њих не умемо никада сасвим да изађемо.

Топла препорука.

vladimir-kecmanovic-feliks_slika_o_50060705

Сибир, Владимир Кецмановић

Били ми за Нову годину брат и снаја и поклонили ми две књиге Владе Кецмановића. Срећа, радост, стварно су ме обрадовали…

Прво сам довршио “Пет углова“ од Љосе. Књигу сам започео три недеље пре, а завршио је после Божићног ручка. При том, признајем, прве две трећине прочитао сам за два дана, остатак сам развлачио до јуче после подне.

А онда сам се латио Кецмановићевог “Сибира“.

Почео сам да читам око 19.45, завршио у 22.35.

Тако рећи, прогутао.

Ипак, не знам да ли бих ово сврстао у Кецмановићева ремек-дела.

Имамо овде ту технику из романа “Топ је био врео“, свака реченица нови пасус. Овде је пасус ту и тамо продужен када је управни говор у питању, али то је ситница. Да је то први пут користио, или да сам ја прво овај роман прочитао, та техника би оставила на мене другачији утисак. Овако, ово је ипак помало “дежа ви“, па остаје тај осећај да “личи“ на нешто друго…

И поред тога, остаје чињеница да сам књигу прочитао у даху, за нешто мање од три сата.

Шта то значи…? Па, то значи да је опет успео да ме “закује“ за тему, за странице књиге, и да ме вуче до краја, онако, да се то не доводи у питање…

Љоса који се бави сличном темом и кога много волим да читам то није успео. Зашто у овом посту помињем и њега…?

Па, зато што ми се чини да су и “Пет углова“ и “Сибир“ романи настали онако “занатски“, тек да се обради тема и нешто објави… Та два романа нису прави репрезенти својих писаца.

Ипак…

Љосиних “Пет углова“ развлачио сам три недеље.

Кецмановићев “Сибир“ прогутао сам за свега три сата…

И то нешто говори…

sibir-vladimir_kecmanovic_v

“Топ је био врео“

После књиге “Лева страна друма“ Дејана Стојиљковића, мислио сам да ме још дуго нека књига неће тако “померити“… Тако сам и ушао у градску библиотеку… Тешко сам се одвојио од “Друма“ и онако, без везе, питам се, шта је вредно даљег читања…

“Топ је био врео“, Владимира Кецмановића, по хиљадити пут ми се намеће у тим препорученим насловима мајданпечке библиотеке (у којима има и моје “Безимене“, морам да поменем)… И, најзад, узимам ту књигу…

Какав јебено невероватан флеш…!!!

Ако нисте прочитали овај роман, онда обавезно то учините…

Убио ме је горе него ракија.

Убиће свакога ко мисли да је рат само једноставан “плус“ и “минус“…

Убиће свакога ко мисли да је рат само једноставан “Србин“, “Муслиман“ и “Хрват“, понајвише “Југословен“…

Убиће и свакога ко је уверен да је у праву…

Ово морате да прочитате…

То је све…