Баба Грозда

– Изашла је Негославина књига пре неки дан. Стигла ми је данас – кажем другару са којим обично прошетам градом увече, верујући да нам то помаже да скинемо који килограм.  

– Негослава? Она што пише на дијалекту?

– Да, она.

– Радио си јој припрему за штампу?

– Е, баш та.

– Па, добро, како је испало?

Његово питање је више протоколарно, можда и помало незаинтересовано. Добро, можда и поприлично незаинтересовано, јер више сам му причао о техничким проблемима него о самој књизи. Сад ми се чини прави тренутак да исправим то.

– Ма, испало је супер. Драго ми је што сам учествовао у томе.

Он ме погледа онако испод ока, у стилу: ма јес’, ниси ми баш тако деловао…

– Не, стварно… – кажем.

Он сумњичаво слеже раменима. Каже да сам се стално жалио да има неких проблема са маргинама, са хедерима, бројем страна, овим, оним…

– Ма, пусти то – кажем – та књига је баш некако… Људска. И топла…

И тако, кренух да причам о баба Грозди која прича бескрајно лепе приче из Заплања. Прича без престанка, о временима прошлим и временима садашњим. У свакој ће се неко наћи, свеједно из којег је краја и да ли разуме баш све речи. Наћи ће се и они који су остали у неком свом Заплању (читај – било ком крају од којег су његови становници дигли руке), али и они који су отишли из њега, па чак и они који су одлучили да га забораве. Једини који у Негославином Заплању неће препознати завичај јесу они који су га се одрекли, више у смислу друштвеног статуса, него на неки други начин, попут Стеријине “покондирене тикве“ Феме.

– Чекај, стани, стој… – каже овај мој другар – Све ћеш ми препричати, а сад сам добио жељу да је прочитам.

– Е, тако и треба… Да је доживиш, да ти је не препричавам…

Баш како треба – мала прича о скоро свему – Јустејн Гордер

Ово је једна од оних књига која не може да вас остави равнодушним. Пошто сам стигао до краја, помислио сам да је толико добра да је (као што јој и наслов каже) баш како треба.

Ово је књига о потрази са смислом света и живота. Јесте, написана је из угла атеисте али је и мене као верујућег дотакла баш у тај део душе који вапи за Богом и тражи га. То не значи да је Гордер поколебао моју веру, напротив. Имам осећај да ме је учврстио у њој, уопште не намећући ништа.

Ни слово није склизнуло негде где не треба са уске стазе којом нас води до приче која као да је отргнута из неке бајке. А заправо, сам наслов стварно и јесте из једне бајке, оне о Златокоси. Ону свима познату верзију знате, девојчица залута у кућу у којој живе три медведа, мама, тата и мали меда, поједе кашу малог меде зато што је баш како треба, седи на столици малог меде зато што је баш како треба, спава у његовом кревету из истог разлога. Писац нам открива да је ова бајка настала из једне много суровије приче, коју је у деветнаестом веку написао Роберт Саути, у којој су медведи у ствари три груба мушкарца, а Златокоса је зла старица. Сама радња је идентична, и тамо је све баш како треба док се не врате медведи/мушкарци. А опет, каже Гордер, и Саутијева прича има своју претпричу, народну легенду у којој та три медведа посећује женка лисице, на енглеском vixen. Иста реч користи се и за вештицу, па се може наслутити линија којом је прича трансформисана до ове какву данас знамо.

Морао сам ово да вам препричам зато што су Златокоса и израз баш како треба лајт-мотиви ове предивне књиге. Живот о којем пише Гордер баш је такав, има своје две стране, ону бајковиту и ону мрачну. Постоје лепи и ружни дани, добре и лоше вести, срећни и тужни периоди које ваља проживети.

Тако је и са Албертом, главним ликом ове приче, који жури да за 24 часа напише штиво које ће оставити својим најмилијима. Не знамо зашто, не знамо шта је у питању и ја немам намеру да вам то откријем. (Прочитајте сами, јер вреди.)

Он се за то време суочава са најтананијим питањима која тиште човека од памтивека. Живот, смрт, љубав. Али не банално, и не засебно… Него, постоји ли неки Смисао који их повезује? Има ли Алберт, суочен са страшном животном дилемом у својој кућици-викендици на језеру из бајке, право на баналан и себичан избор? Колико је Алберт повезан са Великим праском? И колико велики прасак може да буде случајан? И колико смо сви ми производ те невероватне, савршене, научно немогуће случајности?

Док се све то пита, Алберту се дешавају тешко објашњиве, готово мистичне ствари које му помажу да донесе одлуку. Он верује да се умешала виша сила коју он не разуме.

Ни ми, читаоци, не разумемо. Почињемо да верујемо у видовњаке, неку другу раван стварности.

На крају, све се враћа у границе рационалног, али са тако много случајности да човек не може да одбаци помисао да је у логичан след могао да их сложи само неки виши, нама ирационални разум. Онај који све направи баш како треба.

И све ово на 110 страна.

Јустејн Гордер, мој велики наклон. Ово је стварно књига вредна сваког поштовања.

“Дете Божије“ – Кормак Макарти

Има више од десет година откако сам прочитао роман под називом “Пут“, Кормака Макартија. По њему је снимљен и истоимени филм, то је она мрачна сага о оцу и сину који траже спас у постапокалиптичном свету гурајући колица из супермаркета у којима се налази све што имају. И дан-данас тај роман сврставам међу оне који су на мене оставили снажан утисак, пре свега због атмосфере потпуног безнађа у којој отац не пристаје на то да наде нема и упорно се труди да васпита сина да верује у добро и да чини добро. Нимало лак задатак у општем сивилу, свету без сунца, флоре и фауне, дакле у свету свеукупне пустоши, од материјалне до моралне. Тај роман, иако тежак и суморан, ипак има колико толико срећан крај.

Признајем, тако се задесило, после “Пута“ нисам прочитао ништа од Макормака до данас када сам у даху, за једно после подне, просто прогутао роман “Дете Божије“. То не значи да га препоручујем, више је реч о томе да сам фасциниран Макартијевим “мрачењем“. Какав црни “Пут“, то је лимунада за ово. Ко нема стомак за најцрњи хорор и најгадније сцене од којих вас спопада осећај тешке мучнине, боље да се не прихвата подухвата читања ове књиге. Али то уопште не значи да је књига лоша, никако. Макарти је стварно мајстор пера. Иако моје упозорење може да наведе на погрешан закључак, “Дете Божије“ уопште није класична прича пуна гадости. Уопште не. Кормак има сјајне реченице, необичан стил, оригиналан приступ и тако уврнуто гради причу да, иако је атмосфера опет мрачна, сиротињска, тешка, ја уопште нисам ни наслутио у шта ће се изметнути главни лик. Он јесте од почетка необичан и особењак, али дуго сам га разумео, онако људски. Остао је без куће, без пара, без ичега, живи у природи, у некој напуштеној шумској страћари без основних услова за живот. И онда одједном, негде у другој половини књиге, схватих да се “дружим“ са – психопатом?! То се догодило скоро неприметно. И ту нема више назад, мораш да сазнаш шта је било до краја. А крај чак није ни срећан, какав је био у роману “Пут“, него је и он уврнут и, усудио бих се да кажем, чак и помало болестан.

Кад сам затворио књигу, то и рекох Боби: Овај Макарти је болестан колико је мрачан, али пише тако добро да је и од мене направио болесника који није могао да остави књигу док није стигао до краја.

П.С. Ако бих поредио, “Пут“ је, по мени, много бољи роман него “Дете Божије“, чисто да не помислите да сам фасциниран целином овог другог. Не. Чак ни толиким мрачењем, то никако. Али, начином мрачења јесам.

Слађана Кручичан – Сенке у огледалу

Слађана Кручичан је још у свом првом роману, “Свици у тегли“, урадила нешто неуобичајено и нимало лако и једноставно – написала га је у првом лицу из угла мушкарца. И то је учинила више него успешно.

У свом другом роману, отишла је не само корак, већ више корака даље. Опет приповеда у првом лицу, али тих лица је овај пут више. Нисам бројао, али има неколико женских и мушких ликова који нам причају ову замршену причу. И морам рећи, Слађа опет врло сигурно држи конце у својим рукама, свеједно из којег лица приповеда. Скидам капу за то, јер знам да није нимало лако држати се једног лица, и то у свом роду, а камоли овај подухват.

Роман “Сенке у огледалу“ почиње као добар трилер, и држи нас тако неко време. Имамо злочин, жртву, инспекторе, медије, притисак. Имамо и то чудно и забавно приповедање из више лица. И добар заплет, течну причу, помало лаког хумора.

У једном тренутку, схватио сам да је трилер готов, и да се готово неприметно претворио у психолошку студију личности.

Злочинац је приведен, случај је, чини се, разрешен, али ликови настављају да се батргају у мрежама у које су ухваћени. У ствари, ништа није готово, јер животи људи уплетених у причу не могу да се наставе тек тако, као да се ништа није догодило.

Заправо, када сам ухватио ритам, читаву другу половину романа прочитао сам у даху, цедећи лето из средине јула на својој тераси на којој мирише липа.

Не знам да ли је Слађа то имала као идеју, али чини ми се да је оголила свет, приказала га је баш онаквим какав јесте – као букет себичних људи, уједињен у отуђености. Сваки лик у њеном роману верује да другима жели добро, али заправо мисли само на себе. Сви одреда верују у љубав, чак и силоватељ, али свако ту на крају свих крајева воли искључиво себе. Чак и највећи љубавници и најбоље другарице врло тешко допуштају срећу једни другима.

И то је заиста језива и сурова истина.

Она је могла бити огољена само на начин како је то учинила ауторка, удаљивши се довољно од сваког приповедача, и ставивши се у улогу сваког од њих.

Зато је и наслов сјајан, јер нисам сигуран да ико од приповедача у огледалу јасно види свој лик. Пре ће бити да су заљубљени у силуете какве би волели да буду.

“Мирис бурјана“, Божидар Буљубаша

Иако сам се дружио са његовом децом, и то не само површно, чика Божу нисам познавао. Знао сам ко је, али не сећам се да ли смо икада разменили коју реч у то доба када смо ми били млади, средњошколци, а он био као ја данас.

Дакле, ако ћемо право – не нисам га познавао.

Упознао сам га тек недавно, после толико година, и то путем друштвених мрежа. Разликује се од других по томе што с времена на време, али упорно и без одустајања, на свом профилу оставља приче. И то не било какве приче, не. Није то копирање разноразних мудролија са интернета. Чика Божа пише своје приче. Истините. Оне у којима описује своје детињство, младост, обичаје, људе и догодовштине из времена када је он одрастао и сазревао за живот, а који су обележили тај период, педесете и шездесете године прошлог века у нашој вароши.

Пише чика Божа, неуморно, о једном Мајданпеку каквог ми, тако рећи свега једна генерација после његове, готово уопште не познајемо.

И мало по мало, сасвим ненаметљиво, он је окупио око себе озбиљан круг људи који те приче са уживањем читају. Тај његов подухват који је настао у скромној жељи да отргне од заборава један део локалне историје којој је лично сведочио, макар га записао само на “фејсбуку“ и пустио као боцу са поруком да плута бескрајним морима интернета, проширио се можда и шире и више него што је очекивао. Како сам каже, он је желео да остави писани траг о том времену пре свега својој и деци своје браће и сестара. Испоставило се да је оставио траг за све нас који живимо, који смо живели, или који тек још само у траговима потичемо из овог града. Тај траг његов кум, стари Мајданпечанин Душан Ткаченко преточио је у збирку вредних приповедака која се ових дана шири светом, од Новог Зеланда и Аустралије, све до Америке, откривајући где су све стигли потомци јунака из чика Божине књиге.

У чему је у ствари драж чика Божиног писанија?

Пре свега у томе што је чика Божа одличан приповедач. Увуче вас у причу и дозира догађаје и емоције баш онако како треба и колико треба, држећи вас у њој све до краја и то тако да вам буде криво што се завршило.

Драж је и у томе што су чика Божине приче топле и људске, у њима нико није представљен на ружан начин, нико није  “негативац“. У њима нема конфликата, али то не значи да не умеју да буду пуне акције. Најбољи пример за то је прича која говори о великој поплави која је у лето 1952. задесила Мајданпек, када су сви грађани и рудари бранили и свој град и рудник. Али, у њима има и префињене танане лирике, као када се зимска ноћ поиграва са мразом на прозору док их мајка успављује и прича им приче за лаку ноћ.

Чика Божине приче су живописне, просто оживљавају то време, људе и догађаје. Као да ту, око нас, поново ничу она брда која смо временом уклонили, пијаце и улице којих више нема, људи који су давно отишли са овог света или из овог града. Ту је и штацион, и легендарна жичара, и шпица забодена у стари парк. Ту су прве локомотиве на Балкану, доња, средња и горња колонија сачињене од једноличних кућа у којима су живеле породице истих сталежа и начина живота, а сасвим различитих вероисповести или нација. Ту су и Аустријанци, Словаци, Руси и многи други који су, нећете веровати, у последњих пар векова населили Мајданпек,  оплеменили га својим културама и остали овде, делећи и добро и зло са народима  које су овде затекли. Ту су и печурке, коприве и брезе које су храниле и појиле генерације пре нас, Риста цимбалиста који је свирао у ДИТ-у, стари биоскоп, џез у Дому омладине, отресита бака Станка, отац који је преживео Матхаузен, браћа, сестре, бабица Моша која је порађала Мајданпечанке у време када није било доктора, уча Растислав, Дана Шврћа, крпењача и много друго благо које извирује из шкриње под називом “Мирис бурјана“.

На крају, ту је и тај бурјан, биљка која вероватно расте и на другим меридијанима, али овде, у Мајданпеку, у чика Божино време умела је да сакупи све генерације, комшије и породице у кувању пекмеза од те чудне воћке налик зови. И старо и младо је учествовало у том подухвату. Неко је брао бурјан, неко спремао дрва за ватру, неко прао казане, после су сви “чували“ ватру, ћаскали, певали, причали приче… Све то трајало је по неколико дана. На крају би добили пекмез од бурјана којим су се слладили током зиме.

Не знам ко је наденуо назив чика Божиној збирци, али погодио је у сам центар. Он нас је окупио око ових прича као да кува тај заборављени пекмез. Сви смо ту, и старо и младо. Чекамо, нестрпљиво, као чика Божа када је био клинац, мада многи од нас то више нису. Ваљда нас је све подмладио. Чекамо да бака Станка завуче варјачу у казан и каже да је то – то.

И онда знамо…

Када наступи зима, и када све стане и све замре, кушање тог пекмеза званог “Мирис бурјана“ измамиће нам осмех на лица. Можда чак и већи него онај који је код Боже, браће и сестара умела да измами бака Станка када ту слатку смесу намаже на врућу погачу. И бака попут Станке, а поготово пекмеза од бурјана тада је било на претек. Данас су о њима остале само приче. А ретки су људи попут чика Боже који умеју да их испричају тако добро, да измаме тај заборављени мирис на улице нашег града.