Гостопримница

Пут од луке до самог манастира Хиландара траје четрдесетак минута. Пешке, наравно. Успут се има шта видети, па то прође за тили час.

Иако Растко Немањић није куцао на ту капију, када смо дошли до улаза у Хиландар, нисам могао да се не сетим оне познате песме о принцу који одлази у монахе и у позни сат удара на врата манастира. У ствари, на Светој Гори се све мери вековима. Не само прошлим, него и будућим. На самом улазу учинило ми се да ћу се тамо срести и са прошлошћу и са будућношћу, са вековима иза и испред себе. Није ми то нико рекао у том тренутку, био је то само осећај који сам имао када сам закорачио унутра.

Монаси у Хиландару имају своја послушања и ван тог посла и молитве за њих ништа не постоји. Па, ни ми, посетиоци… Понашају се као да нас нема. Такво је правило. За посетиоце је задужен један монах, то му је послушање тога дана. Њега морате сачекати, јер и ако питате некога нешто нећете добити одговор. Није то непристојност тих монаха, него наша, јер они су отишли из света баш због тога, да са светом немају више ништа.

Зато монаха који дочекује госте нећете дуго чекати, мада се и он бави посетиоцима релативно кратко, посебно ако је реч о православним Србима.

То је заиста занимљиво искуство које вечерас делим са вама.

Дошао је и одвео нас у гостопримницу. Била је то скромна, свеже окречена просторија, са клупама и једним великим столом у средини. Скромно намештена, као и све у Хиландару. Сместио нас је ту и рекао да сачекамо. Није комуницирао са нама више него што је морао. Тако је са свим монасима на Светој Гори. Ниједан се са вама неће упустити у неко ћаскање, посебно ако сте ту дошли на дан или два. Изворно, Света Гора је пустиња, и монаси су ту побегли од људи и од света. Да нађу свој мир и спасење, а не да буду атракција људима који долазе споља.

Чекали смо ту неко време, а онда је тај монах дошао и донео велики послужавник са много малих тацни. На свакој од њих била је шољица кафе, ратлук и чашица ракије. Нека ми Бог опрости, сетио сам се чувене Српске кафане поред Атељеа 212. Када смо попили и појели, монах нас је одвео до једне спаваоне и рекао да ћемо ту ноћити.

Када нас је сместио, рекао је нешто што никада нећу заборавити. Рекао је да је Свети Сава завештао Хиландар и све српске манастире православним Србима, и да ниједан Србин православац у српским манастирима не може бити гост, већ искључиво домаћин. Он нас је дочекао, послужио и сместио, али од тог тренутка ми се сматрамо домаћима у манастиру и нико нема обавезу да нас даље опслужује, а на нама је колико ћемо надаље узети учешћа у манастирском животу.

То је рекао и отишао.

Били смо заиста под јаким утиском тих речи. Свети Сава нам је пре осам векова подарио толико поверење да се и данас, готово наслепо, само зато што смо Срби православци, понашамо у Хиландару као да смо код своје куће…

Да ли сте знали за то, браћо и сестре?

Ја, признајем, нисам…

Велика је то ствар. Бити домаћин било чему. Својој кући. А Свети Сава нас је све учинио домаћинима Хиландара. И свих других српских манастира.

Такве ствари чине да већ у гостопримници останете без речи. Наравно, постоје места на која се не може ући без некога од монаха, али на та места не могу ући ни други монаси који за то немају благослов. Но о том потом.

Миле Белован

Ко је год завршио Техничку школу у Мајданпеку и ко год је у њој радио чуо је за Милета Белована. А чули су за њега и многи други. Радни век је провео у тој школи и био је све помало. Био је и наставник, и разредни, и извођач праксе, и организатор, и референт за ванредне ученике. Био је и све оно што други често нису хтели и што му није писало у опису радног места, и домар, и чувар, и возач, подметач леђа и у слободно и у радно време.

Миле није било ко. Он спада у ону групу људи које сви знају, који са свима могу и једино што не умеју је да се заваде како треба. Уме он да изнервира неким својим поступком. Уме и да буде изнервиран. Али, све и да хоћеш да се посвађаш – не иде. Не уме човек то. Можда је и покушавао, не знам, али ако јесте, ретки су имали прилику да виде тако нешто.

Озбиљно нарушеног здравља, пре неколико година отишао је у превремену пензију. Разне су га болести начеле, али сретали смо се по граду и кад год сам га питао за здравље рекао би да је добро. И увек осмех, и увек нека нова шала. И увек пита, шта има ново по школи, јесте ли уписали довољно ученика, како је овај, како онај, поздрави све…

Тако се ваљда и постаје градска легенда. Не ропћеш, него живиш живот докле год је то могуће. Са свима добро, са свима фер, како оно рече неко једном…

Бројао је године, лагано, уз шалу и осмех, кроз генерације ученика Техничке школе. Оставио траг, и безброј анегдота на свој рачун. Имамо по чему да га памтимо.

Његов лик срео сам и вечерас. Гледа ме са умрлице на стубу испред општине. Као да каже – поздрави све. И помислим, ето, умро је као што је и живео – тихо. А да је отишао и у легенду, бар ову нашу, локалну – јесте и то. А то је за поштовање.

Нек му је лака земља и последњи поздрав.

Олујно море

Пут до Халкидикија је једна класична туристичка тура и то нема смисла препричавати. Преноћили смо у Јерисосу и сутрадан потражили брод који ће нас довести до хиландарске луке. Нашли смо неки бродић, довољно велики за нас тридесетак. На њему само капетан и један члан посаде. Свештеник преговара са њима, а они гледају мало ка хоризонту на којем се спајају небо и море, а мало ка нама. Па се домунђавају нешто.

На крају, договор је постигнут. Иде се тим бродом.

Не разумем се у јахте, али пристојно ми делује. Има широко потпалубље са столом и клупама око њега. Клупе се налазе и горе, да човек може да се завали и посматра море.

Али, не лези враже…!

Тек што смо замакли од обале, изашли на скоро па отворено море, крену нека олуја, ветар, море се узнемирило и велики таласи почеше да носе брод тамо-‘амо. Горе, на палуби, нисам био сигуран могу ли да се задржим. Сваки трећи талас ударао је тако јако да смо готово поскакивали по поду. Свако је морао добро да се држи за нешто.

Спустио сам се у потпалубље, у страху да не испаднем са брода. Али, доле ме је дочекала мучнина. Онај сваки трећи талас дизао је све из утробе ка грлу и терао ме је на повраћање. Зато сам се вратио горе, ухватио за неку ужад и успаничено, али ћутке, чекао исход овог путовања.

Слушао сам људе око себе.

Неки су псовали дан када су уопште кренули овамо. Неки су панично тражили да пристанемо уз стене уз које је немогуће пристати. Неки су ћутали.

Олуја је у једном тренутку престала. Недуго затим стигли смо на одредиште. Већина нас је пољубила земљу на коју смо пристали. Не знам зашто су то учинили моји сапутници, али ја нисам само зато што је реч о Светој Гори (мада јесам и због тога). Било ми је драго и што сам поново на сувом.

Касније, у манастиру ћу сазнати да људи који први пут долазе на Свету Гору обавезно имају олујно море, или при доласку, или при одласку. И да је то тест њихове вере.

Како сам уопште отишао на Свету Гору?

Сада већ далеке 1998. године у којој је манастир Хиландар на Светој Гори прослављао осам векова постојања, имао сам то задовољство да посетим ту нашу светињу. Понекад препричавам шта сам све тамо видео и доживео и сваки пут када то радим чини ми се као да су то била најсадржајнија 24 сата у мом животу. У духовном смислу сигурно. Из тог разлога одлучио сам да отворим нову категорију на свом блогу коју ћу назвати “Духовна искуства“. Решио сам да напишем низ текстова у којима ћу описати шта сам све доживео током пута на Свету Гору, као и при боравку тамо. Када то будем завршио, ако Бог да, писаћу и о неким другим догађајима који се тичу духовног и верског живота како мог, тако и моје породице или људи које познајем.

Ово је први у низу тих текстова који неће бити опширни јер, као што знате, мој став је да се опширни текстови ретко читају до краја.

Како сам уопште отишао на Свету Гору?

Тада смо Боба и ја живели у Оџацима, у Бачкој. У том градићу који је по много чему (само не по рељефу) налик мом Мајданпеку постојала је мала, али добро организована хришћанска заједница која је деловала при тамошњој парохији. На њеном челу био је тадашњи парох Горан Артуков, а поред њега чинили су је заиста дивни, топли и добри људи. Нећу их набрајати зато што ћу сигурно некога изоставити, посебно са ове временске дистанце. Осим што смо се после сваког јутрења, вечерња или литургије окупљали у маленој црквеној канцеларији и тамо читали житија Светих за тај дан или вежбали понеко појање за службу, ту смо се и дружили, шалили, пили кафу, а понекад и уз кафу.

Два пута годишње, оџачка хришћанска заједница организовала је и мала ходочашћа – посећивали смо манастире по Србији. За то су била потребна минимална новчана средства, партиципирали смо у изнајмљивању аутобуса који су делом плаћали и спонзори, а спавали смо по манастирским конацима којима смо заузврат доносили прилоге – понеки џак кромпира или брашна. Ни то нам нису тражили, али ред тако налаже.

На тај начин моја жена и ја обишли смо многе манастире: Ђунис, Мрзеницу, Љубостињу, Копорин, Жичу, Манасију, Раваницу, манастир Светог Романа (који датира од пре раскола), Ковиљ, Велуће и тако даље, и тако даље… Низ је много дужи од мог сећања.

И тако је једном отац Горан дошао на идеју да се иде у Хиландар. Одушевљено ми је причао о томе, а ја сам, морам признати, био помало тужан. Био сам незапослен, радила је само Боба, становали смо као подстанари и нисмо имали новца за тако нешто. То је ипак био далеко озбиљнији издатак у односу на путовања по Србији који ми нисмо могли да приуштимо.

Али, добро… Да не кварим забаву, делио сам одушевљење свог пароха и (са)учествовао у његовом усхићењу што организује такав пут. Он ми је узвратио тако што је, када је све организовао, и када се све већ знало, уступио своје “гратис“ место. Наиме, агенција преко које смо ишли давала је једно бесплатно путовање организатору, у овом случају оцу Горану. Он је то уступио мени, а сам је платио путовање. Рекао сам му, наравно, да ја то не могу да прихватим, али он је одговорио да су се сви из хришћанске заједнице сложили да желе да идем са њима и да он ту “не може ништа“. И хвала им. Њему првом, а свима осталима једнако као њему.

Ето тако сам отишао на Свету Гору. Захваљујући добрим Оџачанима.

Чика Шуца

Годинама сам са својим другаром Банетом свраћао код његовог ћалета, Шуце. Шуца је од немачког “шустер“, по нашки – обућар. Свакога дана после школе, мој школски друг свратио би на кратко у малу радњу која се налазила одмах иза тадашњег часовничара и данашњег музеја.

И ја бих дошао до врата заједно са њим. Чика Шуца је седео као на неком обућарском престолу, окружен ципелама. Увек у послу. Знао га је цео град и сви смо код њега поправљали ципеле. На прагу његове радње увек је мирисало на лепак, гуму и кожу.

Тај, један од мојих најдражих другара из детињства је човек којег данас зовемо Бане Шуца. Човек је професионални возач, школован за то, данас вози такси. И његовог старијег брата цео град зове по оцу – Шуца. Иако је програмер. Ниједан од њих двојице нема никакве везе са обућарством. И Мајданпечани напуклих ципела и избушених ђонова одавно више не свраћају у ту малу радњу у другом улазу зграде изнад Старе школе, јер је Шуца одавно у пензији.

Као што рекох пре неки дан, тешко да постоји лепши спомен човеку, него да му децу зову његовим надимком…

Иза мајданпечког Шуце, остаће Бане Шуца и Јоца Шуца.

И она врата поред Музеја иза којих је била његова радња. Заувек затворена.

Нек му је лака земља.