Кутија

Невештим прстима бришем прашину са кутије прошлости. У нека прадавна времена у њој су биле нове ципеле. Мајчине, очеве, Бог свети зна чије. Да ли су за кишу или суво време…? Не знам. Мене још није ни било на овом свету када су их донели из продавнице.

Избледеле су све ознаке. Остала је само чудесно зелена боја картона који својом необичном тврдоћом сведочи о давнинама из којих долази. Кутија је мање више, налик на већину “фото-албума“ радничке класе из тог доба.

Некада је била препуна фотографија. Црно-белих, у колору, оних мање успелих које личе на сиво-беле или на бледо-смеђе. На њима познатих и мање познатих лица и крајолика, избледелих од година и заборава. Картона на којим су штампане увек конкавно удубљених, никад конвексно испупчених, као да се слике стидљиво повлаче пред надолазећим новим светом и новим људима са којима се срећу.

Волео сам да посматрам та лица, све те пажљиво припремљене и намештене анфасе из доба када је фотографисање било врло значајна ствар. Мајка је вадила Кутију само важним датумима. О празницима или нечијим рођенданима, када стигне писмо или телефонски позив од некога са фотографија.

Данас, готово да је и не отварам. Ни празницима, ни другим данима. Наследио сам је полупразну. Многих лица више нема. Нестала су у једној (не)очекиваној плими разочарања проузрокованог ко зна чиме. Вероватно старошћу и осећајем заборављености.

Данас се то каже – идеш на “блок“. И схвата се углавном олако, јер “блок“ се може и повући, заједно са фотографијама. А добар део фотографија из мале зелене кутије за ципеле “блокирано“ је заувек. Више их нема. Не постоје.

Ипак, постоји та кутија за ципеле. Синоћ смо је позвали у помоћ, протрљали је бришући прашину, и нашли неке фотографије које је Растко тражио за неки пројекат који ради.

Делује ми једнако чудесно као некад, кад сам био мали. Гледам је и мислим се, или је у њој једном давно била Пепељугина ципелица, или је сама кутија Аладинова лампа.

Бане

Појавио се право ниоткуд пре двадесет година, тих и ненаметљив. Готово да не знам како смо се упознали. Само је дошао, ушао у наш свет, са нама пио кафу, дружио се, одлазили смо на пиће или би једноставно свратио са друштвом. Био је досадно упоран у својој доброти. Чинио је услуге, помагао кад може и никада ништа није тражио заузврат. Радио је све то увек на неки свој, другачији, наоко неспретан, а чудновато успешан начин. Чувао је Растка кад је овај био мали, са све цигаретом у устима. Ваљао се са њим по пустом паркету нашег изнајмљеног стана, био тотално другачији од других. Гледам га много година касније, једнако лежерно, све вукући са собом ону наставничку торбу у којој никада нисам имао појма шта је носио, опет онако – у исто време и озбиљан и детињаст, шета за Маријом по парку. И опет са цигаретом.

Умео је за друге да уради све, али никад није научио да пита ништа за себе. Сећам се, давно је то било, требало је да иде у Зајечар на неку операцију и није имао чиме. А неће никога да пита да га одвезе. Не зато што се стиди, него – знате Банета – да не буде на терету. Други су ме замолили да му помогнем. И кад смо стигли тамо, гледамо Банета како улази у болницу, све снебивајући се, па се шалимо са њим како ни лекарима не би да смета.

Људи су долазили и одлазили, генерације стасавале, а Бане и ја остали у Мајданпеку. Ја одрастао овде, а он на више од пола Балкана, али чини ми се да је боље познавао овај град и људе у њему него ја. Забаци свој торбичак на леђа, подбочи га рукама, па крене од Звезде, кроз тунел и улицу липа у 6. августа, заврне до Карађорђеве и продужи ка Пемској. Ту је сместио свој свет и нашао дуго тражени мир. Са сваким нешто прокоментарише, свакоме зна цаку. Обавезно и нама добаци нешто док пролази испод наше терасе. Од свих градова из којих нам је стигао, Бане се задржао баш овде. Некако су се нашли, он и Мајданпек. И један и други пуни разних светова, култура, богатстава која крију у себи, а оба скрајнута на крај атласа, на крај свих цивилизација и историја. Као два мигранта које нико не разуме.

И онда, кажу… Јаве…

Умро Бане. Тек тако, одједном…

Прво не верујемо. Па онда и даље не верујемо. После почнемо да јављамо другима…  Што је више јављамо, Банетова смрт све више постаје истина.

Боба позове Растка да му каже, а он већ зна… Београд зна. Беч зна. Темишвар зна. Сви Расткови другови већ знају. Његови ђаци знају, ми знамо, Мајданпек зна. Сви знамо да је наш историчар Бане уснуо свој последњи сан у царском граду Нишу.

Зашто тамо, Бане, зашто не у свом Мајданпеку? И као да га гледам како каже оно његово, “ма, пусти“, одмахне руком и погледа горе и у страну. Као да није важно, да није ништа. А у ствари, знамо те, Бане, опет ниси хтео да сметаш.

Нећемо тако, Бане. Заволели смо те, постао си наш, а наши не сметају. Зато смо те довели овде, да заувек останеш са нама. Да опет забациш онај твој торбичак и да кренеш испочетка… Од Звезде, кроз тунел, улицом липа и тако редом… Да сваком добациш понешто и стигнеш тамо где праведни почивају.

Тони

Не знам од чега је умро. Питао сам људе, нико не зна тачно. “Знаш да је био болестан, да је копнио“…

Знам, да…

Умро је свакако од неке болести. Јер, од здравља се не умире, макар не природном смрћу.

Био је градска фаца. Омиљен лик. Посебно међу девојкама. Како и да буде другачији, свира гитару, пева, наочит момак. Нема човека који га није познавао, као што нема човека којем се није јављао на улици.

До дана данашњег.

А то је велика ствар. То је заиста велика ствар. Сретнемо се, разменимо пар речи. Обично сасвим бесмислених, како си, шта има… И мени буде драго. Јер био сам рани тинејџер када је он већ био један од најпопуларнијих ликова у граду.

Такав је био до краја.

Видим, од јутрос деле објаве да га више нема. И ја се правим да их не видим. Не зато што је свега пар година старији од мене. Него зато што је још једна легенда отпала са фасаде нашег малог града.

Тони, нек ти је лака земља, почивај у миру.

Мајданпечки биоскоп

Био сам шести разред. Довољно мали да будем дечак и довољно стар да ме хормони ухвате под своје. Посебно они који се одазивају на симпатија, ако не и прва љубав, она најранија за коју је увек питање да ли се рачуна. То су времена у којима још увек не разликујеш да ли те је Купидон погодио стрелом у срце, или сестра са дечијег инјекцијом у дебело месо.

Ја био у задњој, она у другој клупи. Имали смо све мале и велике одморе овог света да је питам да идемо заједно у биоскоп, али одлучио сам да је то питам на часу. Послао сам јој поруку на малом папирићу, како се то већ радило у та пристојна времена када су се наставници колико толико поштовали.

Пристала је тако што је и она мени послала поруку. На папирићу.

Нашли смо се у договорено време и стајали једно поред другог као потпуни странци, иако смо заједно ишли у разред и делили исте клупе и одморе. Купио сам карту за обоје и попут кипова смо заузели своја места.

Светла су се угасила и филм је почео. Ја га нисам пратио, а за њу не знам. Не гарантујем. Била је десно од мене и имали смо заједнички ослонац за подлактицу између нас. Био сам џентлмен и пустио сам је да се ослони. У ствари, било је то оправдање да не знам шта ћу са десном руком, па сам прво набио лакат између наших наслона. Држао сам га тако скоро пола сата, све док ми рука није пристојно утрнула. Једва сам је развио иза њених леђа. И даље без додиривања, искључиво преко наслона.

Иначе, филм тече, али ја стварно немам појма о чему се ради. Миц по миц померам руку са наслона на њена рамена.

Пре него што завршим ту операцију, филм је готов, светла се пале, а нас двоје излазимо напоље као да ништа није ни било.

И стварно, ништа није било. Али, тада, у мраку биоскопа, као да је било све.

Чика Божа

Са чика Божом, Букијевим татом, први пут сам озбиљно комуницирао преко друштвених мрежа. Можда би се то могло рачунати као упознавање. Привукле су ме његове приче о нашем малом граду. Писао је неуморно и упорно. Ја не волим да читам дугачке “статусе“ на фејсбуку. Често је то тешко губљење времена. Али, мало помало, његове статусе сам почео да читам. Пажљиво и помно. Почео сам и да их коментаришем. Некад позитивно, некад помало и негативно, јер нисмо чика Божа и ја били идеолошки истомишљеници, о не… Далеко од тога. Али, били смо истомишљеници по питању нашег града. Волели смо Мајданпек. Свако на свој начин и свако из визуре свог доба које је у њему провео.

И тако, опет мало помало, зближисмо се нас двојица. Почесмо и да се дописујемо. Стално ме је опомињао да му није остало много времена и да све своје кораке мора добро да одмери, а ја га, да будем искрен, нисам схватао баш озбиљно. За мене је био крепак баш као момак којег описује у својим причама о младости. Причао ми је и о својој жени Ради која је крхког здравља. Иако је никада нисам упознао лично као што сам чика Божу, он се својски трудио да тета Рада буде поред њега у свакој од његових прича. Споменуо би је увек, макар кроз неку њену упадицу као што је она чувена: “Опет нешто куцкаш“. Схватио сам да је тета Рада живела тих, миран и спокојан живот поред нашег чика Боже. Није имала профиле по друштвеним мрежама, али је имала мужа који је упорно скицирао њен траг свуда где је могао.

У међувремену, чика Божа Буљубаша написао је две сјајне збирке прича о нашем граду. И указао ми је ту част да делим са њим бину на промоцијама тих његових књига. И да кажем коју реч о томе што је писао, о свим тим временима и догађајима које је отргао од заборава. Биле су то лепе вечери, сале пуне људи, и људи пуни емоција. Ко је био тамо, зна о чему причам.

Елем…

Једнога дана видех чика Божину објаву да тета Раде више нема. Од тог дана и он је скоро сасвим утихнуо. Послао сам му поруку и одговорио је. Био је пун бола и сете, носталгије и чежње. Било ми је јасно да нам се стари чика Божа, онај пун духа, оптимизма и бритке речи, неће скоро вратити. Нисам му опет писао. Одлучио сам да сачекам, да одболује, да се подигне, да дигне главу и опет крене даље, колико може.

На жалост, нисам баш био у праву.  

Непуна два месеца касније први пут на његовом профилу видех статус који није он писао. Знао сам шта је по среди, иако ми је било тешко да поверујем. Отишао и наш чика Божа. Није могао без своје Раде.

И заиста, када се после свега осврнем на све чика Божине речи… Њихова константа није само Мајданпек, већ породица. Отац, мајка, браћа, сестре, деца… Жена Рада… И унука Даница…

Све је то заједно она носталгија коју је дисао последњих година, све до последњег даха. И све је то оставио у својим причама, да сведочи о времену и људима којима је био савременик.

Не могу да се отмем утиску да је на крају отишао сувише тихо. А, опет, кажу да се у легенде ни не улази другачије.