Капетанска

Спусти се на мене тек прстохват сете и намах лутам траговима детињства.

Оцртавам их по оно мало улице Капетанске која се тада стидљиво зачињала ка брду, не слутећи да ће једном вијугати скроз до врха и постати магистрални пут.

Ми, клинци из безбрижних седамдесетих, зими смо се пењали до краја, до усамљених Р-зграда и оданде се спуштали све до болнице. Није било саобраћаја, гредера који уклањају снег, нико ту није бацао со, још мање ризлу која се појавила много касније. Оштар и свеж ваздух и пар километара несметаног спуста низ нашу Капетанску личили су на обрисе слободе.

Они храбрији спуштали су се и лети, лагерним колицима… Легенда каже да је човек возио фићу иза њих, 60 на сат.

На великој кривини или нешто ниже, код Пере Пекара, одвајали су се путићи ка Векселу. Ова стрма ливада зими је била скијалиште, а лети врло посећено излетиште. Пили смо воду са извора, јели кисељак, играли фудбал на заравнима и неретко мирисали печење које су старији викендом умели да окрену на ражњу.

Временом, крајем седамдесетих и током осамдесетих, Капетанска је израсла у најдужу улицу у граду. Асфалтом су је продужили и ван града и сада се Мајданпек њоме спаја са Бором и Зајечаром. Нема више ни санкања, ни лагерних колица. А нема ни Вексела. Заградили га и преградили, направили њиве и баште. Кажу дивље, ја не знам. Знам само да их некада није било.

А и разгранала се наша Капетанска, к’о права, у неколико улица лево и десно од ње.

И градило се. Ламеле лево, Y-зграде око бувљака, Багремар, и тако редом све до новог самачког одмах подно школе, електроника и оне чувене, никад завршене зграде чију су изградњу многе власти свечано отварале, али је ниједна није никада привела крову и крају.

На жалост, нису ни морали…

Град је престао да расте, а са њим и улица Капетанска. Па, и ми који се тога сећамо.

Данас ме је кум позвао да му нешто помогнем. Од екипе Капетанске око болнице из детињства остали смо само он и ја. И Кулс, Цаки и његов брат, Раде, Шеф и Гане… А и ми се раштркали по граду, куд који. Може нам се, остало је места колико ти воља.

Оне који су отишли нећу ни да набрајам.

Много их је, заборавићу некога.

 

(Фотографије преузете са ФБ профила Градимира Богдановића, председника Удружења за Мајданпек, уз његову сагласност)

kapetanska-1

Мирко Дањец

Не могу да кажем да смо били нераздвојни другари. Нисмо се дружили сваки дан. Испричали би се када се видимо или при ретким међусобним посетама. Али, и то је довољно да могу да кажем да сам га одлично познавао.

Ретки су такви људи, они са којима си начисто од тренутка када први пут један другом стиснете руку. Они који пред другима не скривају ништа осим сопствене муке. Био је отворен и срдачан, без ружних мисли, без злобе. Није било ничега испод површине што би покварило слику о њему. Зато сматрам да сам га познавао одлично, јер људе који су тако непосредни или добро познајеш или их никада и не упознаш.

А познавали су га многи, верујем, скоро читав град у којем његова породица живи већ генерацијама. Могао бих да се опкладим да га нико од свих тих људи никада није видео љутитог, па чак ни нерасположеног. Увек окићен осмехом, шетао је улицама које је познавао у танчине, пре свега по људима који су у њима живели.

Са њим није могло другачије осим позитивно.

Чак ни последњих седам-осам година, откако га је начела болест која му је у великој мери променила навике и живот, није ни роптао нити се жалио на судбину, напротив. Дисциплиновано се придржавао лекарских савета и наставио да живи, пун оптимизма, исто као и пре. Једнако смо се шалили када се сретнемо, једнако је био насмејан, једнако је уживао у сваком дану проведеном са својом породицом, пријатељима и својим градом.

Био је један од оних којих ће се овај град сећати са сетним осмехом на лицу.

Био је човек међу људима, а то не може бити свако.

Тако је и отишао. Тихо. Прерано и тихо. Као да је желео да ни ми, ни његов град, то не приметимо… Као да је хтео да се нашали са нама последњи пут.

Скоро да ти је успело, друже наш…

mirko

Чудан осећај

Видео сам данас нека позната лица, две-три деценије старија него када сам их видео претходни пут. Мислим да се донекле препознајемо, иако смо помало изобличени годинама, а помало успореним метаболизмом. Са већином од њих никада нисам био присан, једноставно, углавном смо се овлаш познавали.

Чудан осећај.

Знамо се, али не јављамо се једни другима.

Исто као некада, тамо негде осамдесетих…

Онда, када су у продавницама руменко и снешко добили појачање у виду шаренка и ленија. Баки је одговорио тако што је јагоди и ванили придружио чоколаду. Доња сластика увелико је точила сладолед из аутомата. На теренима за баскет у старој школи играло се на оба коша све до пола девет увече, а трибине су биле пуније него данас када се игра неки стварни турнир.

Било нас је тако много…

Пуне су биле и обе посластичарнице, али и улица испред њих, парк, и она имитација корзоа од општине до цркве. Шпартало се и једносмерним улицама поред Пека. Посебно када је у Бангладешу био стациониран било који облик забаве: циркус, луна-парк или обичан рингишпил. Умело је да буде живо и на првој деоници Капетанске, бар до платоа на којем се данас налази Пошта. И тамо смо убацивали жетоне за све и свашта и грабили парчад среће уверени да ћемо тако моћи заувек.

Тако сам се и тада сретао са тим лицима која сам срео данас. Знамо се, али заувек некако овлаш…

Ваљда смо тако и сада, као некада, оставили могућност да ћемо се поздравити неки други пут.

Немамо још много покушаја…

Данас смо сахранили још једну мајку.

А све их је мање у овом нашем малом граду.

Мајци…

Толико си нам пута испричала шта да радимо када дође овај тренутак. Толико пута си нам поновила унапред испланирану процедуру. Посматрала си смрт као једну од станица на животном путу.

Једину извесну.

Све друге су могле, али нису морале да се догоде.

Ретко си рачунала на добре тренутке. За њих, ваљда, никада и није потребан план. Са њима увек некако умемо.

За ове лоше и тешке никада нисмо спремни.

Ти си их имала довољно, и превише у животу. Када некоме рат тако брутално прекине детињство да четири године проведе у шуми, у збегу, бежећи од смрти, то је већ сувише.

Зато си оним лепим тренуцима умела да се радујеш као дете. Зато си, ваљда, децу највише и волела. Нас док смо били мали, после нашу децу, своје унуке.

Најважније ти је било да нико не буде гладан, да нико не оде гладан из куће. Имао сам понекад осећај да чим неко закуца на врата ти већ размишљаш о томе имаш ли чиме да га послужиш.

И онда када је попустило све, и срце и тело, није попустила твоја жеља да нас угостиш, да нас, као птиће, нахраниш и ушушкаш. Да будемо безбрижни, мада ни тада ниси умела да не бринеш.

Живот је чудесна ствар. Понекад тако лепа, понекад ужасно тешка и компликована, али увек вредна живљења. Зато ти ми којима си тај дар на овај или онај начин дала, остајемо захвални заувек. Зато те и нећемо оставити овде као што ни ти никада ниси оставила нас. Као што си и ти нас увек носила и гурала даље, понећемо и ми тебе са собом, у нашим успоменама и сећањима, кроз те чудесне авантуре које се називају животом.

Смрти, мајко, уосталом и нема. Не може је бити. Постоји само живот и ништа више. То ви, мајке, најбоље знате.

Хвала ти и нека буде вечни спокој твојој великој души.

Александра

Против празне хартије борим се спуштеним капцима. Жмурим.

Данас сам чуо лошу вест. Страшна је, потресна је и боли. Нема начина да не мислим на то.

Под капцима тражим кочију једне принцезе. Она није ни од злата, ни од дрвета. Није ни од бундеве.

Сасвим је другачија.

И нека се та кочија никада не преметне у златну. И нека коњи остану мишеви заувек. И принц нека игра свој плес са било којом дамом, нека остане неважан и далек какав је свима нама обичним људима одувек и био.

Све бајке нека за тренутак застану.

Нека направе места Александри. Она је читав живот провела у својим малим колицима-кочијама.

Данас је иступила из њих.

Отишла је на свој бал.

Не знам, можда се већ снашла тамо, на небу, и можда верује да би требало сви да будемо срећни… А ми плачемо… Ето…

Драго…

Заиста га нисам познавао лично. Били смо на оној “здраво-здраво“ равни на којој ми је било јасно да се јављам једном скромном и добром човеку. Када сам синоћ видео његову слику и вест да је преминуо, просто нисам могао да верујем.

Иако га формално нисам познавао, у граду као што је наш просто је немогуће да га не познајем никако, посебно када за собом остави толико добрих трагова.

Тачно је, нисмо испијали кафе заједно, нисмо никада били на истој прослави, али толико смо пута поделили улице нашег града да смо просто у једном тренутку почели да се јављамо један другом.

Нисам га познавао лично, заиста, али знате онај осећај када по изразу лица знате да је не добар, него сјајан лик.

 

Једној правој дами

Постоје људи који живећи тихо, радећи свој посао скромно и без много буке и помпе, оставе тако дубок траг у граду у којем живе да се то место и тај град на крају више и не могу замислити без њих. Као да, старећи заједно, једно другом оставе неку посебну бору не као ружан траг пролазности, већ као лепу успомену по којој ће се памтити.

Наша Драгица Ивановић била је баш то, тај трудбеник који упорно као извор гради путању ка смислу, ка нечему што ћемо сви ми тек на крају осетити и открити као дело које нам оставља за сва времена. А то њено дело, то су сва њена деца из многих генерација о чијој се будућности старала као прва међу једнакима у Новој школи. Али уз њих, њено дело смо и ми, “старошколци“, јер наше ривалство било је углавном витешко и спортско. У жељи да будемо бољи од “супарника“, вукли смо једни друге кроз игру, учење. Кроз живот. И били смо бољи. Не увек од супарника, али увек од себе какви бисмо били да није било ривалства.

Она најбоље зна колико је времена, труда, воље трошила радећи један тако захтеван, озбиљан и одговоран посао као што је управљање школом. Посебно је то било тешко у време када женама и није било баш лако да буду на таквим функцијама за које је потребно имати посебан ауторитет. Али, она је успела да га изгради и то на себи својствен, најбољи могући начин: својим увек  достојанственим држањем, двора достојним манирима, ставом, знањем и јаким личним интегритетом.

Била је права дама, достојна свете земље на којој је поникла, попут божура који цвета лепотом негде близу Ибра којем се песмом враћала и поверавала.

То је и остала до самог краја, све док је могла да шета нашим улицама. А шетала је њима како је и једино било могуће, поносно, са оним родитељским нервом за свако “своје дете“. Једно од свих нас било је заиста њено, Марија, ћерка коју је васпитала, а како би друго – племенито, да васпитава и учи друге.

Између осталог, и тако ћемо је и памтити, као дивну мајку и брижљиву баку.

У неком тешком међувремену, многи од нас су напустили наше мало место. Многи њени ђаци сада премеравају улице других, далеких европских и светских градова. Неки од њих су врло успешни у свом послу, завршили су велике школе, раде одговорне послове свуда по свету. Али, сви они, убеђен сам, памте оно одакле су кренули, одакле су почели, где су направили своје прве кораке ка бескрајном свету људских знања. У тим сећањима живи и њихова драга директорка школе.

Она није отишла од нас, њених ђака, њене деце, њених суграђана. Остала је овде. Не зато што није имала куда, него зато што је имала нешто, имала је нас, све, и новошколце и старошколце. Сви ми заједно њено смо животно дело. Можда нисмо нешто, али нисмо ни мало. Остаће овде, тихујући на нашем скромном гробљу. А нама ће бити драго што је ту, са нама. У нама. У нашим сећањима.

Зато ћемо је памтити и као једну од нас, с поносом се присећајући директорке Драгице, наше праве даме, онакве какве се данас срећу још само на страницама светских класика.

Нека је вечан покој њеној племенитој души.