Када сам дошао на хиландарско гробље, неприпремљен на оно што ћу тамо затећи, нешто ми је одмах било нелогично. На гробљу здања које траје осам векова, било је тек седам-осам гробова. Како је то могуће, питали смо се…
Могуће је…
Схватили смо то када нас је наш домаћин одвео до костурнице. Успут нам је испричао причу о томе како се сахрањују хиландарски монаси.
Када се монах упокоји, њега сахрањују без много чега што ми “пружамо“ световним покојницима – нема ту купања, облачења у посебно одело, нема ни ковчега, ни цвећа, ни венаца, ничега на шта смо навикли у нашем свету. Монаха сахрањују у оној одећи у којој се затекао, спуштају га у плитку раку без сандука. Наравно, држе му опело и све по реду…
После тога пуштају време да тече…
У неком тренутку, после извесног времена за које нико не зна колико ће трајати, 3, 4, 5, можда и 10 година, неко од хиландарских монаха у сну добија знак да је време да откопају преминулог сабрата. Они то тада и чине, јер то значи да је тело иструнуло и да ће тамо пронаћи само скелет.
Када откопају кости, оне доспевају у костурницу. Спуштају се у заједничку гробницу која се налази у средишњем делу костурнице, у поду. Не знам да ли се данас нешто променило, али у време када смо ми били тамо, то је личило на обичан трап, врата на том поду нису имала никакав катанац и могао је да их отвори ко год хоће и да погледа унутра. Тамо се види огромна гомила костију преминулих монаха. Рекао би човек да је то брутално и безосећајно, али из угла истинских хришћана тело је само пролазна љуштура која нам је дата да прођемо кроз овај живот. У том смислу, сасвим је небитно где ће оно скончати када од њега остане само скелет. Као што рече наш домаћин, та врата у поду костурнице може отворити свако баш зато да види како ће изгледати неизбежан крај тела у којем се налази. Како год живели, тело не може завршити другачије. Све што Хришћанину остаје јесте да се посвети души.
Ипак, Хиландарци не спуштају баш читав скелет у под костурнице. У спомен и сећање задржавају горњи део лобање сваког монаха и некима од њих у чело урезују његово монашко име. Тај део лобање чувају на сталажама које личе на обичне полице у шпајзу/остави. Кажу да боја тих лобања показује и какву је монашку ревност за земаљаског живота показао сваки од њих. Они најближи светима, можда и сами светитељи, имају злаћано жуту боју, боју воска. Лобање нешто мање ревносних монаха имају белу боју. Иза оних који се нису баш показали, остају сиве лобање.
У сваком случају, хиландарско гробље и костурница показали су ми пролазност земаљског живота. Тамо сам схватио да уколико је тело услов за постојање душе, онда би све било узалуд. Све би сконча(ва)ло у Ничеовском ништавилу. У тој костурници сам спознао суштину – тело је само ларва! Из ње ћемо или узлетети ослободивши се тела, или ћемо пропасти везани за њега. То је, бар за мене, била порука коју сам понео из костурнице.