Гробље и костурница

Када сам дошао на хиландарско гробље, неприпремљен на оно што ћу тамо затећи, нешто ми је одмах било нелогично. На гробљу здања које траје осам векова, било је тек седам-осам гробова. Како је то могуће, питали смо се…

Могуће је…

Схватили смо то када нас је наш домаћин одвео до костурнице. Успут нам је испричао причу о томе како се сахрањују хиландарски монаси.

Када се монах упокоји, њега сахрањују без много чега што ми “пружамо“ световним покојницима – нема ту купања, облачења у посебно одело, нема ни ковчега, ни цвећа, ни венаца, ничега на шта смо навикли у нашем свету. Монаха сахрањују у оној одећи у којој се затекао, спуштају га у плитку раку без сандука. Наравно, држе му опело и све по реду…

После тога пуштају време да тече…

У неком тренутку, после извесног времена за које нико не зна колико ће трајати, 3, 4, 5, можда и 10 година, неко од хиландарских монаха у сну добија знак да је време да откопају преминулог сабрата. Они то тада и чине, јер то значи да је тело иструнуло и да ће тамо пронаћи само скелет.

Када откопају кости, оне доспевају у костурницу. Спуштају се у заједничку гробницу која се налази у средишњем делу костурнице, у поду. Не знам да ли се данас нешто променило, али у време када смо ми били тамо, то је личило на обичан трап, врата на том поду нису имала никакав катанац и могао је да их отвори ко год хоће и да погледа унутра. Тамо се види огромна гомила костију преминулих монаха. Рекао би човек да је то брутално и безосећајно, али из угла истинских хришћана тело је само пролазна љуштура која нам је дата да прођемо кроз овај живот. У том смислу, сасвим је небитно где ће оно скончати када од њега остане само скелет. Као што рече наш домаћин, та врата у поду костурнице може отворити свако баш зато да види како ће изгледати неизбежан крај тела у којем се налази. Како год живели, тело не може завршити другачије. Све што Хришћанину остаје јесте да се посвети души.

Ипак, Хиландарци не спуштају баш читав скелет у под костурнице. У спомен и сећање задржавају горњи део лобање сваког монаха и некима од њих у чело урезују његово монашко име. Тај део лобање чувају на сталажама које личе на обичне полице у шпајзу/остави. Кажу да боја тих лобања показује и какву је монашку ревност за земаљаског живота показао сваки од њих. Они најближи светима, можда и сами светитељи, имају злаћано жуту боју, боју воска. Лобање нешто мање ревносних монаха имају белу боју. Иза оних који се нису баш показали, остају сиве лобање.

У сваком случају, хиландарско гробље и костурница показали су ми пролазност земаљског живота. Тамо сам схватио да уколико је тело услов за постојање душе, онда би све било узалуд. Све би сконча(ва)ло у Ничеовском ништавилу. У тој костурници сам спознао суштину – тело је само ларва! Из ње ћемо или узлетети ослободивши се тела, или ћемо пропасти везани за њега. То је, бар за мене, била порука коју сам понео из костурнице.

Бунар Светог Саве

У порти манастира Хиландара значајно место заузима бунар Светог Саве.

Бунар, по изгледу, тек се мало разликује у односу на бунаре које сам иначе виђао. Наткривен је, нешто више озидан, али на крају крајева, има једноставан дрвени чекрк, металну кофу и ланац којим се она подиже из бунара.

Све је врло једноставно и уобичајено.

Кофа силази у дубину, вртимо чекрк, враћамо је назад, пуну воде. Кушамо. Пијемо. Гасимо жеђ. Вода је хладна, свежа. Крепи. Осећамо да смо благословени зато што смо ту, на том месту, и пијемо воду из тог бунара, са тог извора који је вишенаменски и вишезнача(ја)н.

Чини нам се као нектар.

Али, онда проговара (овај) свет који смо ипак понели и донели са собом на то свето место, и учини нам се на тренутак да је то вода као и свака друга и да смо само умислили да прија више него вода са било ког другог извора. Бар сам ја, навек грешни и љубопитљиви раб, то помислио. Ипак, наточих и ја једну пластичну флашу водом из Бунара Светог Саве.

Три године касније, у подстанарској соби у Мајданпеку, без трунке сумње дадосмо нашој болесној беби да попије гутљај те воде. И би му боље. И сваки пут, у болести и у потреби, пили смо од те воде. И ево, у тренутку када пишем ове редове, у истој оној флаши у којој сам је донео са свете Горе пре двадесет и три године, вода из бунара Светог Саве једнако је свежа, здрава и исправна као што је била тог маја 1998.

Увек прекорим себе зато што сам посумњао у чудо свете воде. У исто време, увек помислим на људе који кажу да би поверовали у Бога када би видели неко чудо. Чудо свете водице постоји и највидљивије је сваком оку које не жмури над тим, било да је она из бунара Светог Саве или из оних буради у којима се свети на Богојављење.

Питање је каква се чуда очекују, али може бити да није до чуда. Њих има. Значи да није ни до Бога, и њега има.

До вере је. Негде је има, негде и не. Ипак, мени је лакше него другима. Када год посумњам, ухватим се старе прашњаве пластичне флаше и у њој свеже воде од пре скоро четврт века. И видим чудо пред којим стварно нема места за сумњу.

Обед у Хиландару

У Хиландарској трпезарији (бар у то време) било је три реда столова. За централним, у средини, седе монаси. Игуман је у челу. Иза игумана, један од монаха или искушеника чита житија светих или шта друго пригодно. Гости и мирјани седе за столовима који се налазе у редовима са једне и друге стране тог централног.

На столовима се већ налази јело, у дубоким лименим порцијама и хлеб у корпицама. Мешен, домаћи. Ту су и старинске флаше са широким грлом у којима се налази чувено хиландарско црно вино, али оне су прекривене салветама. Не дирају се све док игуман не да знак звонцем.

Прича није забрањена али је непожељна. Можете тихо затражити корпицу са хлебом или нешто слично, али ништа више од тога. Ако гости причају за време јела и посебно ако ометају монаха који чита, није реткост да игуман да знак да је обед готов много пре времена. Када он то учини, јело се оставља и трпезарија се истог тренутка напушта.

Ми смо били пристојни гости. Нисмо разговарали осим ако је неко тражио да му се дода хлеб или нешто слично. Тако су наша оба обеда тамо потрајала сасвим довољно да у сласт поједемо оно што је било у нашим порцијама. Не сећам се тачно шта је било на менију прве вечери, али следећег дана, за ручак смо имали неку врсту гулаша од морских плодова. Пробали смо и вино. Ако се нађете тамо, немојте се куцати чашама и наздрављати, то такође није у складу са хиландарским правилима. Просто, наспите и кушајте. Прави нектар. И не, не можете се напити, нећете за то имати ни времена, а ни довољно вина. Ипак је то манастир.

Порције су обилне, једна је сасвим довољна да утоли и највећу глад, али ако некоме то није доста, има сасвим довољно нетакнутих порција по столовима које се слободно могу узети и појести.

Томе знатно доприносе и хиландарски монаси. Нисам могао да не приметим шта они раде и они су у овој причи – прича за себе.

Наиме, нико од њих неће појести читаву порцију која га чека. Неки од њих (врло мали број) добар део оброка преспу у неку од празних чистих чинија којих увек има по столовима, па поједу остатак из своје порције. Али, највећи број уопште и не окуси своју порцију. Само је у тишини пребаце на први слободан сто. Пред монасима стоји неколико чинија са ченовима белог лука и корпице са хлебом. Великој већини монаха то је, заправо, оброк. Бели лук и парче хлеба, а неки не окусе ни хлеб.

Када игуман зазвони, обед је готов.

У миру и тишини сви напуштамо трпезарију. Ако је вечера у питању, враћамо се у храм на вечерњу службу, ако је ручак, свако одлази на своје послушање, а ми, гости-домаћини, онако како нам савест налаже. Нико нам не брани да помогнемо монасима, у било чему – од прања судова до радова у пољу. А опет, можемо и да обилазимо здање.

Мермерни праг

Први пут крочио сам у храм Ваведења Богородице отишавши на вечерњу службу. Наравно, унутра не може, а да сву пажњу не привуче икона Богородице Тројеручице. Импозантна, на свом престолу игуманије целе Свете Горе, као да нас све посматра неким заштитничким погледом.

Сам осећај да се налазите у храму кроз који су прошли многи светитељи и знаменити људи, да је то место заједничке молитве толиких генерација нашег, али и многих других православних народа, све то заједно чини да се реч “саборни“ (храм) доживи у свој својој пуноћи.

Рекао бих да је све тамо раскошно скромно. Раскош је у лепоти и једноставности. У мирису тамјана, бескрајно лепом и умилном појању монаха, у осећају вечности пред којом све земаљске муке и проблеми попримају сасвим неважну ноту. У полумраку, кандила светле као луче које нам показују пут којим ваља ићи.

У оквиру вечерње службе је и вечера, други од два дневна обеда у Хиландару. Први је ручак, око 10 сати пре подне. Обеде ћу описати у посебном тексту, јер то завређују, а сада само помињем да се зна како изгледа вечерње у Хиландару. У једном тренутку сви прелазимо у трпезарију која се налази одмах поред храма, вечерамо, и враћамо се у храм да окончамо вечерњу молитву.

Да се разумемо, све што се налази у хиландарском саборном храму прича је за себе. Вероватно свако кандило сведочи о невероватним догађајима, људима и светитељима, а камоли иконе, фреске, дуборези…

О свим тим светињама написане су књиге и књиге. Не могу ја то описати боље него што су то урадили многи пре мене. Ја бих само да укажем на један мали, ситан детаљ који је на мене оставио једнако дубок утисак.

Праг на улазу у храм је направљен од мермера. Мислим да је тај храм направљен на месту првобитног, па није баш стар целих осам векова него век мање. Толико је стар и тај праг који није раван, као што би се можда могло очекивати, већ је поприлично удубљен. Средина је нижа од крајева можда за целих 10-15 центиметара.

То ме је фасцинирало. Нисам могао да одвојим поглед од тог дугуљастог мермерног камена. Знате зашто? Зато што је мермер толико удубљен искључиво од стопала која су на њега стала за тих седам векова. Нико то није клесао, дубио, ударао. Само се корачало преко њега, и то нису биле војничке чизме, најчешће и нису чизме, већ лака монашка обућа више налик на опанак. ‘Еј, мермер…?!

А онда помислим, колико је људи и колико служби било за тих седам стотина година…? И колико је то времена?

И схватио сам да ни мермеру није дато да буде вечан. А човеку јесте. То је за мене била значајна лекција. Врло значајна.

Оченаш

Један од монаха био је задужен за чишћење порте, дворишта унутар зидина манастира. Непрестано је носио метлу и махао њоме на неки необичан начин. Нисам могао да не приметим то што ради. Гура метлу у неком сасвим неуобичајеном ритму. Пар пута кратко, па нешто дуже, па је задржи у ваздуху, па опет неколико пута кратко…

Покушавао сам да нађем смисао у томе, али никако нисам успевао. Тражио сам неки бројевни систем понављања и није га било. Када год би прошао поред нас трудио сам се да проникнем у смисао тога што он ради.

Нисам могао.

Препознао сам га после на вечерњој служби. Читао је Оченаш. Само то. У свему осталом учествовао је као и ми остали. Без неког посебног задатка.

Приметио сам га поново, када је дошла јутарња служба, касније и Литургија…

Он је увек читао Оченаш. Ништа друго, само Оченаш. То је било његово задужење када су службе у храму у питању.

Када је следећег дана пролазио поред нас чистећи “круг“, како би се то звало у војсци, почео сам да певушим/читам Оченаш онако како је он то радио на молитвама.

И коначно сам схватио..!

Он метлу гура у ритму Оченаша који чита. У ритму слогова. Заправо, он непрестано понавља ту молитву. Непрестано понавља Оченаш чистећи порту.

Он ми је показао како изгледа непрестана молитва. И да је могућа. Шта год радио, могућа је. Наравно, он је монах, његов живот је подређен томе, али шта смета нама да макар десетак минута дневно будемо монаси? Има толико људи данас који вежбају разне ствари, од јоге, до трчања… Ко брани нама православнима да се помолимо? Штавише, да се помолимо шта год да радимо? Макар прали зубе, умивали се… Или било шта… Монаха који чисти порту у ритму Оченаша запамтио сам за читав живот… Најпознатију хришћанску молитву сместио је у најједноставнији људски посао. Реч која повезује те две ствари је врло једноставна и преко потребна – (про)чишћење.