Холивудске звезде

Иконе новог света корачају црвеним теписима, уоквирене ореолима расвете савременог Вавилона. Лутке, дотераног изгледа, слатких речи и поробљених душа, позирају и говоре ствари у које не верују.

Све је на њима савршено, од тоалета и фризура до линије и уштирканих лица. Изговарају стерилне и безброј пута прежвакане мисли које нису њихове. Прешле су дуг пут до славе и постале познате свима, а стране себи самима.

Гледам их како пословично и вешто приказују своје маске, монтирају вештачке осмехе и пластифициране облине, и размишљам како се све то разликује од њихових правих живота који се провлаче кроз илустроване часописе и биографије у Википедији.

И барбике са избора за “мис“ слободније од холивудских звезда. Оне протутње небом и заблистају кратко, као падалице, а ове друге прикују за ноћно небо и заувек их одвоје од света. И Сунца.

Тамо сјаје у тами, најчешће усамљене у сазвежђима. Није реткост да тако и умру, много пре смрти. И људи се диве њиховом сјају, не знајући да их одавно више нема.

Љубитељи књига

Купио сам новине. Не оне које купују сви, него неке сасвим неважне, које ионако нико не чита. Дошло ми да их осетим под прстима.

Читао сам давно, пре двадесет година, и више, баш у новинама, како ће се вести читати преко интернета. Нисам веровао у то. Они увек претерују, мислио сам, и у свему виде само јефтину сензацију. Тада сам по стану имао брдо те благо храпаве хартије која је пунила прутени држач за штампу све док не испуни своју последњу сврху и послужи за прање прозора.

У овима данас пише да се ближи дан када ће штампане књиге уступити своје место електронским. Иако сада сумњам у медије много више него пре двадесет година, тај чланак ми се чини смисленим. У то ме уверава и прутени држач штампе у којем већ годинама чувамо само гарантне листове и акцијске каталоге којима је одавно истекао рок.

Ипак, књиге нису новине, кажем себи. Њих смо скупљали и чували. Разгледам прву, другу, трећу полицу за књиге. Четврту.

Пету.

Стотине књига.

Имамо их свуда, у старом коферу. Под креветом. Па у дечијој соби, ихај. Онда оне које су у читању, па се вуку столовима и сточићима.

И још тридесетак у стану мог детињства који ће ускоро бити продат. Мораћемо да нађемо места и за њих.

Нешто размишљам, скоро сам сигуран да се љубитељи књига најтеже селе. Не само у случају да понесу књиге са собом, него још више уколико одлуче да их не понесу. Не верујем да има фетиша од којег се теже растати.

Зато су електронске књиге најбољи изум. Тако ће све бити онлајн. Извод из књиге рођених, оцене, дневници, писма, вести, књиге, фотографије, све до наших тајни. Све ће бити у нашим телефонима и селићемо се лако, као најсавременији номади.

Нећемо бити везани ни за шта, осим за лозинку нашег андриода.

То је то, рекло би се да смо стигли у будућност и немамо куд, осим да се батргамо као упецана риба коју ће сликати за онлајн риболовачки часопис и пустити је да поново зарони у загађену реку, да плива док не мутира или не угине.

Више личимо на раритет, него на капиталца.

Свеједно нам је.

Спуштам новине у прутени држач и питам:

– Хоћемо да пијемо кафу?

Морам да приметим да је све мање ресторана који ће послужити ону коју највише волимо, домаћу, која за собом оставља талог у који се некада давно прстом убадала жеља.

– Али, само ако ти скуваш – каже, стављајући букмаркер између страница до којих је стигла.

Зла времена и огледала

У зла времена, човек вреба друге људе, боји се преваре. Ђаво му шапне да је страх отац опреза, довољно да посеје сумњу уз коју их прати и кроз стиснуте капке и периферни вид у њима препознаје злобу, завист и претњу.

Поврх тога, у зла времена ђаво обично искриви сва огледала. И човек једино у свом одразу у њима препознаје особу без мана.

Онда изађе на балкон, на пијацу, на друштвене мреже, укључи велика слова, и саопшти свима: МОЈЕ НАЈВЕЋЕ МАНЕ СУ ИСКРЕНОСТ, ПОШТЕЊЕ И ТО ШТО ВЕРУЈЕМ ЉУДИМА!

То је тренутак када се, у таласима искривљене истине, његова душа закопрца у ђаволовом мередову.

Јер, каква год да су времена, макар била и најгора…

Искреност, поштење и вера у неке добре људе не могу бити мане. То , уосталом, најбоље говори одраз у оку пријатеља. Или макар онај у нормалном огледалу.

Содома и Гомора

Полако, остајем без речи.

Или можда речи све мање имају сврху.

Посматрам ове апокалиптичне сцене у којима је све више бораца за људска права, а све мање слободе и разума. Слободу најсуровије тамниче борци за безброј слобода. Они су слободу довели до апсурда – истинску слободу човека заробили су слободама неких бића која су измислили успут, која никада нису постојала, дали им више од седамдесет обличја, само да нису мушко и женско или мама и тата.

Људи се уживо скидају голи, јебу се, простачки речено, и дижу гледаност помоћу најгорих простота.

Слободу су обукли у разврат, блуд и халуцинације. Оно што се хистерично смеје са НВО реклама, њен је привид. Умишљена слобода не види да је роб, и ништа више.

Гледам, и страх ме је.

Јер, људи око мене све више личе на незаинтересоване грађане Содоме и Гоморе. Опште, подсмевају се и сами су себи довољни. А то је веома далеко од суштине Божијег човека.

Веома далеко.

Вавилон, Содома и Гомора – три у један.

“Побеђивати у женској конкуренцији је моје људско право“, (овде) каже трансродни лик као од брда одваљен, некадашње мушко који је постао женско и терорише супарнице у некој бициклистичкој дисциплини.

Он/она позива се на људско право да буде жена и да се такмичи са женама. И због његовог/њеног “људског права“ све жене остају без свог права да се такмиче са равнима себи.

Ово је тек почетак. Ено га неки лик у Холандији тражи своје “право“ да смањи број година у исправама. Каже, ако може да се мења пол, онда може и старост. И, реално, у праву је човек. Ако сви мушкарци који се осећају као жене могу да  промене пол, онда и “маторци“ који се осећају младима, чак и децом (а знамо да их има још и много више него оних са погрешним полом) имају пуно право да постану и малолетни ако пожеле.

Ако завиримо само мало даље у будућност, можемо да видимо мог вршњака (скоро 50 година) који се “осећа као тинејџер“, да, пошто је остварио право да му у исправама пише да има 16 година, или мање, затражи и право да упише средњу школу. Опционо и основну, или вртић. И да се дружи са дечацима и девојчицама.

Још прихватљивије је (а тога на неки други начин већ и има у пракси) да се, иако сам рођен као Србин/Хрват/Влах или било шта друго, у ствари осећам као Енглез или Немац. Американац, што да не? Па да затражим држављанство и да се преселим, шта фали?

За све ово што сам навео мањи су и захвати и промене да се та “права“ остваре  него што су у случају трансродне особе. Нема операција, нити хируршких захвата, само промена у папирологији. Ништа што није могуће. Напротив, све је много лакше изводљиво него да од жене постане мушкарац, и обрнуто.

Можете ли да замислите такву будућност? Мораћете и ако не можете. Старце у вртићима, бебе на челу управних одбора, малолетнике који имају децу од 90 година, као и маторце који траже дечији додатак.

И тако редом…

Ето, дотле се стигло кроз вишедеценијско изопачивање људског друштва. Клизимо ка потпуном хаосу, као да није довољно то што смо иначе као врста склони самоуништењу и без ових сулудих експеримената достојних злогласног Менгелеа. Ми причамо о бесмисленим нивоима “толеранције“ у свету у којем се колонијализам доживљава као нормална појава, а чињеница да 1 одсто богатих контролише 99 одсто осталих прихвата као неминовност.

Људска права неких необичних и већини потпуно страних група људи су недодирљиве свете краве. Свака будала која само изјави да је трансродна, или хомо, или нешто слично (иако знамо да то није) избија на врх листе не само заштићених, него и повлашћених врста. Пред њима падају у други план и труднице, и стари, немоћни, болесни, жене, њихово право је прече од свих осталих. Па и право да побеђују оне које је природа одредила да буду физички слабији од њих.

И џаба вам сва кукњава око заштите природе. Какве пластичне кесе, глечери и танкери с  нафтом, ми смо природу уништили тако што смо је сместили у оквир неприродних људских права. Ми нисмо описани само у Новом завету, у Откровењу, него и у Старом Завету, у свим оним књигама у којима је човек помислио да је Бог, па после испаштао због тога.

Ми смо у исто време и Вавилон и Содома и Гомора.

Ми смо “три у један“ – инстант пакао.