Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….

 

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.

Децо, само пустите воду на крају

Када погледам какву пустош моја генерација оставља иза себе, помислим да је и библијски потоп према људској врсти био милостивији него ми према својој деци.

Распала економија, затворене фабрике, девастирана пољопривреда, осећај апсолутног понижења, и то понижења у сваком могућем смислу: националном, домаћинском, радничком, социјалном, људском.

Плашимо се, бре, да нам не сврате гости јер немамо чиме да их послужимо! Задужујемо се код банака да прославимо Божић и Васкрс, рођендан детету… Већи део не може ни то.

Наша генерација задужила се толико, да смо будуће генерације, своје синове, кћери и унуке, предодредили да буду робље које ради само за враћање кредита. Све око себе смо затровали непотизмом, партократијом, неморалом, ријалитијима, лажним вредностима… Све је сведено на фарсу, све је обесмишљено. Све је имитација. Имитација нормалног живота, и сви се правимо да је све у реду.

А није. Ништа није у реду. Не само последњих година, од наше младости није у реду, и пре ње. И када год смо узели да нешто поправимо, додатно смо покварили. Ми смо фалш-мајстори, причамо да умемо, а сва наша бурад више не држе воду, иако ми још увек нисмо отишли, још смо ту и – и даље мислимо да је наш начин најбољи.

И даље седимо и посматрамо са неког балкона, као она два матора мапетовца и, просто речено – кењамо. У општој пустоши и беди као јединој заоставштини коју смо наменили деци која долазе после нас, ми и даље не умемо ништа друго него да – тупимо.

И док клинци, не само један, него хиљаде њих, свуда око нас, јасно кажу: “Цар је го!“, ми се питамо ко их плаћа. Ми, који смо свет направили оваквим какав је, ми смо те “моралне громаде“ које постављају то “кључно“ питање: ко их плаћа?

Ми, који пуни среће пишкимо и какимо у пелену док радимо за “страног инвеститора“, питамо се који “странци“ плаћају наше клинце да се боре за своју слободу и за право да остану у овој земљи…?

Децо, нек сте живи и здрави, знам да глупи нисте. Желим вам да не угасите светло на крају, то је био један од “наших“ слогана.

Ви само пустите воду.

За нама…

Истина је као вода, увек нађе пут

“Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изићи.“ (Јеванђеље по Луци, 8:17)

 

Постоји бајка која се зове “У цара Тројана козије уши“ у којој берберски шегрт не могавши више да чува тајну ископа рупу у земљи и тамо саопшти да цар којег шиша има другачије, животињске, козије уши. Да је то изрекао јавно, био би погубљен као сви његови претходници.

Он није имао потребу да полемише о томе.

Не.

Сигурно је да би у том случају огроман део царских поданика, свеједно што царске уши никада нису видели, стао у заштиту цара Тројана и тврдио да берберски калфа лаже и да није у праву. Није му то било потребно.

Имао је само једну жељу – да у неки бездан изговори истину.

И ја често имам потребу да кажем неке ствари које видим око себе. И никада немам потребу да полемишем о тим својим импресијама. Пожелим да ископам рупу и да јој се пожалим.

Понекад то урадим на твитеру, понекад на блогу, а понекад на фејсбуку. Верујем да би и Тројанов фризер-шегрт данас изабрао сличан бездан у виду друштвених мрежа.

Нас двојицу не занима мишљење оних који никада нису шишали Тројана. Ми не желимо да полемишемо о стварима о којима неко може да говори гласно, а неко само путем рупе коју ископа у ливади негде иза седам брда. Просто, неравноправно је!

Дакле, када видите пост са мојим мишљењем – то је моја нова рупа, мој мали нови гроб у који похрањујем своје ставове.

Молим царске поданике да испоштују тај погреб и не полемишу. Нека, просто, ћуте.

Када изгуглају крај бајке о цару Тројану, биће им јасно и зашто.

Истина је као вода. Увек нађе пут.

Пеко и Кристина

Нисам неки љубитељ поезије, то сам много пута рекао овде, осим када је добра.

Ипак, данас сам се посветио стиховима.

Читао сам овдашњег аутора, мог земљака, Пека Лаличића, и моју земљакињу по виртуелним просторима која заузимамо, Кристину Плавшић.

Мој ћале и његова лична карта. Трајна и без чипа.

Ћале болује од Алцхајмера.

Приметио сам да се слабо сећа ствари које су се догодиле ових дана, али бистро се сећа свега што се догодило некада давно. Сећа се чак и Румунке Ане Паукер о којој ја нисам имао појма, али када сам прогуглао схватио сам да је постојала.

Спуштамо се данас, нас двојица, из оног нашег двособног стана,у којем сам одрастао,  у Капетанској, тек изнад Болнице…

До некадашњег СУП-а, данас Полицијске управе, можда 700-800 метара… Уз његов штап и ситан корак, путујемо дуго, скоро фудбалско полувреме. Изнад нас ведро небо. И млазњак који са истока иде на запад.

– Види – кажем – данас у свако доба прелећу авиони, а када сам био мали једва по неки…

– Видим – каже – али када сам ја био мали…

– Уопште нису прелетали – довршавам реченицу.

Он направи неколико корака, па каже:

–  Нису. Али, једном су прелетели енглески авиони, ваљда су бомбардовали Немце. Тада сам први пут видео авионе.

– А јеси ли видео некада немачке авионе?

– Нисам.

Савладавамо кривину око поште…

– Јеси ли видео Немце? – питам.

– Јесам. Сећам се, један ми је нудио парче хлеба, остало му од ручка.

– Јеси ли узео? – питам.

– Нисам – одговара.

– Био си сит? – питам.

– Нисам. Био сам гладан. Увек смо били гладни.

– Па, што ниси?

– Нисам хтео – каже.

Спуштамо се до “турчинове“ куће ћутке.

– Јеси ли видео четнике? – питам.

– Охо – каже, и жмури, не питам даље. Било их је много.

– Да ли је било партизана? – питам.

– Било је. Тројица – каже. Два имена се сећа. Трећег не.

– А после рата – питам – сви били партизани?

– Сви – каже ћале и плаче. Не због партизана, четника и идеологије, него, чини ми се, због младости.

Стигли смо до његове личне. Трајне. Без чипа.

Омаж ниче(м)у

Ево једног простог описа бесмислених и беспотребних државних субвенција страним инвестицијама.

У Србији, по подацима Националне службе за запошљавање нема незапослених ИТ радника/стручњака. ИТ иначе је скраћеница за “Информационе технологије“ и тиче се рачунара, програмирања, одржавања компјутера и слично.

Шта значи то што нема незапослених у овом сектору…? Па, то значи да су сви запослени, да тај сектор послује и ради пуном паром. Постоје наше, домаће фирме које запошљавају све те младе стручњаке који се баве компјутерима, сви они заједно раде, зарађују и сав свој профит највећим делом задржавају овде.

Држава ових дана најављује субвенције једној британској ИТ компанији позивајући је на тај начин да дође овде, у Србију. Држава обећава класичне и добро познате субвенције, 10.000 евра по запосленом. Држава каже, иначе, да је то одлично за све нас, јер “страни инвеститори отварају нова радна места“…

То је супер, али вратимо се на почетак другог пасуса: У Србији НЕМА незапослених ИТ радника/стручњака!

У Србији нема незапослених тог типа, дакле сви су запослени!

И сад, иде кључно питање: кога ће ти Британци да запосле, која су то “нова радна места“ ако нема незапослених у тој области…? Наравно, запослиће оне који су већ запослени у домаћим ИТ фирмама. Домаће ИТ фирме немају никакве субвенције, а британска фирма имаће помоћ од државе Србије најмање 10.000 евра по једном новозапосленом. Хоће ли британска фирма у старту моћи да понуди боље услове ВЕЋ ЗАПОСЛЕНИМ ИТ стручњацима? Наравно да хоће, побогу, па држава јој је дала 10 сома евра за сваког од њих…

Да још једном резимирамо: британска ИТ фирма неће запослити нових пар хиљада људи, она ће већ запослених пар хиљада људи преузети од домаћих фирми, које ће се после тога угасити, јер у њима више нема ко да ради.

Да упростимо, угасиће се углавном све домаће фирме из тог сектора, јер је ова британска довољно велика да их све угаси. А имаће и довољно пара од владиних субвенција да уради све то.

И да завршим ову више него тужну причу…

После свега што је Влада учинила за британску компанију, на најмање повећање било којих дажбина, на пример, на 0,0005 већу акцизу за неку минорну ствар, Британци ће читав свој посао преселити на неко друго место, негде где им је боље. Већина лошијих програмера, администратора, помоћног особља, остаће без посла, оних неколико најбољих биће одведени преко, а ми више нећемо имати ИТ сектор.

А у овом тренутку га имамо. И он не тражи 10 сома евра по новозапосленом, већ тражи само то да држава те паре не поклони Енглезима. Нека их задржи за себе, за болесне, сиротињу, било кога…

Само нека их не уложи у пропаст.