Отров

Као некоме ко је радио у медијима, забавно затупаст став ми је да је “то приватна телевизија која може да емитује оно што газда каже“.

Тако нешто може да каже само неко ко о тим стварима нема појма.

Прво, свака телевизија, као јавно гласило, подлеже законима који регулишу ту област, и када је у питању информисање, и када је у питању додела фреквенција, било локалних, било регионалних или националних.

Дакле, телевизија можда и јесте приватна, али фреквенције које користи су национално јавно добро о којем брине једно тело које се зове РЕМ (раније РРА). Ако телевизија те фреквенције користи накарадно, мимо правила и закона који уређују ту област, ако изађе из оквира на које се обавезала конкуришући за ту фреквенцију, та телевизија прво добија опомену, затим јој се фреквенција одузима.

Шта значи то када телевизији одузму фреквенцију?

Па, то значи да та телевизија, може и даље да емитује шта год хоће, као што неки то воле да тврде, али то нико на кугли земаљској више неће моћи да гледа путем својих ТВ апарата, јер они више не би могли да емитују сигнал ван својих зидова.  Могу то да причају сами себи.

Ове радње требало би да спроведе РЕМ, али ово тело се очигледно прави мртвим већ доста дуго. Телевизија и јавност, са друге стране, кажу да је све у реду, јер “то народ воли“.  На страну то што је “народ воли“ прилично глуп одговор, јер “народ воли“ и бесплатан живот, па му то нико до сада није омогућио. Да не помињемо да “народ воли“ и бесплатно школовање или лечење што му је чак и укинуто.

На страну све.

Оправдање “народ воли“ не само што је глупо, него није ни здраво, а навешћу вам један прост пример који би то требало да илуструје.

Замислите једну пекару која производи хлеб. Пекара је приватна. И тај приватник пронађе отров који је много укусан, али убија, не одмах, већ после неког времена. И он убаци отров у тесто. Врло брзо сви почну да купују и једу његов хлеб. Свиђа им се. Воле га.

Ето… “Народ воли“.

И ускоро ће сви бити мртви.

Да се вратимо на почетак приче и да је парафразирамо: “То је приватна пекара која може да производи оно што газда каже“

Шта кажете?

Није баш тако?

Па, није, рођаци.

Постоји надлежна инспекција која ће затворити приватну пекару када открије отров у хлебу. Тако је у пекарској индустрији.

Тако би требало да буде и у медијској индустрији. Тамо би РЕМ требало да затвори приватну телевизију. Када открије отров у програму.

Ако се то не дешава,то не значи да власник приватне телевизије на то има право.

Не!

То само значи да га неко пушта да нас трује.

Док не умремо.

Advertisements

О љубави је реч

Кажу да у куване флаше стане за четвртину мање бензина. Нисмо проверавали, пристајали смо.

У куване флаше трпали смо све што смо могли. Млевени парадајз, фалш ракију и офарбану воду за коју смо веровали да је сок.

Било је тешко и мислили смо да не може теже.

Данас мерим шта да сместим у кувану душу. Чини ми се да се она скупи више него пластика, јер унутра више нема места ни за шта. Само за жену, децу и мали делић отаџбине за који су ми већ рекли да ће га убудуће царинити као мржњу. Одузимаће га као недозвољени терет.

А није реч о мржњи.

О љубави је реч.

Копнимо (из дана у дан)

Планету изједа рак плућа и нестају шуме у кркљању моторних тестера, секира и челичних клинова. Читаве џунгле нестају у ватри.

Пурњају фабрички димњаци. Стењу челичане. Поиграва врело небо по бетонској пустињи.

Морима круже танкери нафте и носачи авиона. Кључају, као чорба, од ракета којима их истом мером посипају и нобеловци и злочинци.

Наша трошна Кућа с муком начиње нови круг око Сунца.

Брекће, кашље и кочи.

И ми с њом.

Гушимо се као рибе на сувом, али не одустајемо. Сви паметнији су већ попустили, и нема више ко да позове на разум.

Људи се и даље играју богова на скученој мрви свемира.

И тако…

Воће је убио мраз.

Поврће је докрајчила суша.

Све мимо тога је генетски инжињеринг којем време ништа не може.

Кажу да је све под контролом. Вероватно и јесте.

Следе вести из спорта, па временска прогноза. Са осмехом најављују још неколико сунчаних седмица.

Технологија напредује.

А ми копнимо. Из дана у дан.

Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….

 

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.

Децо, само пустите воду на крају

Када погледам какву пустош моја генерација оставља иза себе, помислим да је и библијски потоп према људској врсти био милостивији него ми према својој деци.

Распала економија, затворене фабрике, девастирана пољопривреда, осећај апсолутног понижења, и то понижења у сваком могућем смислу: националном, домаћинском, радничком, социјалном, људском.

Плашимо се, бре, да нам не сврате гости јер немамо чиме да их послужимо! Задужујемо се код банака да прославимо Божић и Васкрс, рођендан детету… Већи део не може ни то.

Наша генерација задужила се толико, да смо будуће генерације, своје синове, кћери и унуке, предодредили да буду робље које ради само за враћање кредита. Све око себе смо затровали непотизмом, партократијом, неморалом, ријалитијима, лажним вредностима… Све је сведено на фарсу, све је обесмишљено. Све је имитација. Имитација нормалног живота, и сви се правимо да је све у реду.

А није. Ништа није у реду. Не само последњих година, од наше младости није у реду, и пре ње. И када год смо узели да нешто поправимо, додатно смо покварили. Ми смо фалш-мајстори, причамо да умемо, а сва наша бурад више не држе воду, иако ми још увек нисмо отишли, још смо ту и – и даље мислимо да је наш начин најбољи.

И даље седимо и посматрамо са неког балкона, као она два матора мапетовца и, просто речено – кењамо. У општој пустоши и беди као јединој заоставштини коју смо наменили деци која долазе после нас, ми и даље не умемо ништа друго него да – тупимо.

И док клинци, не само један, него хиљаде њих, свуда око нас, јасно кажу: “Цар је го!“, ми се питамо ко их плаћа. Ми, који смо свет направили оваквим какав је, ми смо те “моралне громаде“ које постављају то “кључно“ питање: ко их плаћа?

Ми, који пуни среће пишкимо и какимо у пелену док радимо за “страног инвеститора“, питамо се који “странци“ плаћају наше клинце да се боре за своју слободу и за право да остану у овој земљи…?

Децо, нек сте живи и здрави, знам да глупи нисте. Желим вам да не угасите светло на крају, то је био један од “наших“ слогана.

Ви само пустите воду.

За нама…

Истина је као вода, увек нађе пут

“Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изићи.“ (Јеванђеље по Луци, 8:17)

 

Постоји бајка која се зове “У цара Тројана козије уши“ у којој берберски шегрт не могавши више да чува тајну ископа рупу у земљи и тамо саопшти да цар којег шиша има другачије, животињске, козије уши. Да је то изрекао јавно, био би погубљен као сви његови претходници.

Он није имао потребу да полемише о томе.

Не.

Сигурно је да би у том случају огроман део царских поданика, свеједно што царске уши никада нису видели, стао у заштиту цара Тројана и тврдио да берберски калфа лаже и да није у праву. Није му то било потребно.

Имао је само једну жељу – да у неки бездан изговори истину.

И ја често имам потребу да кажем неке ствари које видим око себе. И никада немам потребу да полемишем о тим својим импресијама. Пожелим да ископам рупу и да јој се пожалим.

Понекад то урадим на твитеру, понекад на блогу, а понекад на фејсбуку. Верујем да би и Тројанов фризер-шегрт данас изабрао сличан бездан у виду друштвених мрежа.

Нас двојицу не занима мишљење оних који никада нису шишали Тројана. Ми не желимо да полемишемо о стварима о којима неко може да говори гласно, а неко само путем рупе коју ископа у ливади негде иза седам брда. Просто, неравноправно је!

Дакле, када видите пост са мојим мишљењем – то је моја нова рупа, мој мали нови гроб у који похрањујем своје ставове.

Молим царске поданике да испоштују тај погреб и не полемишу. Нека, просто, ћуте.

Када изгуглају крај бајке о цару Тројану, биће им јасно и зашто.

Истина је као вода. Увек нађе пут.