Војни рок

Имао сам пре неко вече малу, прилично бесмислену расправу о служењу војног рока.

У ствари, чак не ни о томе. Имао сам расправу о упису у војну евиденцију.

Немате појма колико су маме данас чак и против тога, против уписа у евиденцију. Плаше се да то није можда…??? (Не ради се о мами мог детета, да је одмах искључим из осумњичених, ради се о мамама уопште код нас)

Хм…?

А војни рок да им и не спомињете, какав црни војни рок, па то је већ стварно рат!

Мислим, ало…???

Ај’ да спустимо лопту на један, па после и на други ниво.

Упис у војну евиденцију не значи ништа. То је екипа која је укинула војну обавезу оставила да се прави да нека војска као ипак постоји. Онако, на папиру, док у стварности не постоји. Деца се пријаве и то је то. Не пролазе никакву обуку, немају појма ни шта је пушка, ни пиштољ, ни топ, ни било шта, не знају да рукују ничим од наведеног, и драге маме, не брините, после уписа у војну евиденцију, нико их неће звати у војску, још мање у рат.

Да се они којим случајем и појаве у рату, пре би се поубијали међусобно, јер не знају ни како се држи, ни како се закочи пушка, него што би нанели штете непријатељу.

Служење војног рока заиста јесте нешто озбиљнији ниво од уписа у војну евиденцију, али ни то ни у ком случају није рат, дајте да будемо озбиљни.

Тамо момци обично науче како се држи пушка, како се пуца, како се укопава, сакрива, јуриша, вреба, расклапа и склапа оружје, па чак (замислите) и то како се себи и другима пружа прва помоћ при рањавању. Како се чува жива глава на раменима, просто речено. Што ови који никада неће проћи војну обуку, јер се маме плаше за њихов живот, никада неће научити, па ако се икада, не дај Боже, нађу у тој ситуацији, мамина брига им ту неће бити ни од какве помоћи. Напротив.

Осим тих вештина, на служењу војног рока наша префињена “деца“ од осамнаест година често први пут науче да имају и обавезе, а не само права.

Ипак, нека пропаганда је наше данашње маме научила да дете које оде у војску има шансе да то преживи отприлике као да је отишло у рат. Кажу маме, “у војсци се много гине, не дам дете тамо“.

Извините, маме, али онда ни у ком случају немојте детету да дозволите да полаже за ауто, спречите га на сваки начин да добије возачку дозволу. Штавише, не дајте му да изађе на улицу, ни да лети авионом, јер је, ако вас нико није обавестио, смртност у саобраћају стоструко, ако не и више, већа него смртност при служењу војног рока.

Да не причамо о свим опасностима које вребају кад год то наше “дете“ изађе у град, посебно када падне мрак и сви могући пороци изађу на ту исту улицу заједно са њим.

Ако ћемо поштено, хтели ви то да признате или не, у мирнодопским условима, дете-момак заштићенији је у војсци него на улици. При том, тамо ипак научи доста корисних ствари за које смо ми, једнако наивно као данашње маме, мислили да нам никада неће требати.

Да маме и остали грађани којима је мишљење наметнуто као мамама, знају ишта о војсци, било би им драго да им синови проведу бар који месец на сигурном, далеко од ужаса дроге, криминала, саобраћајних несрећа којима су у том узрасту сваки дан изложени.

Овако, они су “мирни“, јер им дете излази по целу ноћ ту, “по комшилуку“. Нека вози и пијан, љуби га мајка, само да не иде у војску.

 

Advertisements

Скоро па досадна прича

Знам жену која се грози жутих људи. Тврди да је хвата паника и мучнина када је близу Кинеза.

То је ружно.

Заиста.

Никада нисам имао ту врсту проблема из пар простих разлога – нисам расиста и не смета ми боја коже. Имао сам разна искуства, не намерно, више је реч о броју година које имам за собом, школама које сам завршио, градовима у којима сам живео и земљама које сам обишао. Имао сам блиски контакт са људима свих раса и разних нација. Никада нисам имао ни напад панике, ни мучнину, када је било ко од људи друге боје коже или нације био у мојој близини.

Не разумем како је то могуће, то разуме само моја познаница којој нешто у генима каже да мора да полуди када су у њеној близини људи друге расе.

И све ово било би једна досадна прича, да нисам налетео на то да та иста жена оптужује неке људе сличне мени за дискриминацију и наци(онали)зам.

Успут “подржава“ родну, расну (!!!) и “сваку другу“ равноправност и бла, бла, бла…

О, Боже… Пусти тог анђела да баци поглед на наше домаће радове.

Само нек’ суди исто.

И ђаволу и ђакону.

Отров

Као некоме ко је радио у медијима, забавно затупаст став ми је да је “то приватна телевизија која може да емитује оно што газда каже“.

Тако нешто може да каже само неко ко о тим стварима нема појма.

Прво, свака телевизија, као јавно гласило, подлеже законима који регулишу ту област, и када је у питању информисање, и када је у питању додела фреквенција, било локалних, било регионалних или националних.

Дакле, телевизија можда и јесте приватна, али фреквенције које користи су национално јавно добро о којем брине једно тело које се зове РЕМ (раније РРА). Ако телевизија те фреквенције користи накарадно, мимо правила и закона који уређују ту област, ако изађе из оквира на које се обавезала конкуришући за ту фреквенцију, та телевизија прво добија опомену, затим јој се фреквенција одузима.

Шта значи то када телевизији одузму фреквенцију?

Па, то значи да та телевизија, може и даље да емитује шта год хоће, као што неки то воле да тврде, али то нико на кугли земаљској више неће моћи да гледа путем својих ТВ апарата, јер они више не би могли да емитују сигнал ван својих зидова.  Могу то да причају сами себи.

Ове радње требало би да спроведе РЕМ, али ово тело се очигледно прави мртвим већ доста дуго. Телевизија и јавност, са друге стране, кажу да је све у реду, јер “то народ воли“.  На страну то што је “народ воли“ прилично глуп одговор, јер “народ воли“ и бесплатан живот, па му то нико до сада није омогућио. Да не помињемо да “народ воли“ и бесплатно школовање или лечење што му је чак и укинуто.

На страну све.

Оправдање “народ воли“ не само што је глупо, него није ни здраво, а навешћу вам један прост пример који би то требало да илуструје.

Замислите једну пекару која производи хлеб. Пекара је приватна. И тај приватник пронађе отров који је много укусан, али убија, не одмах, већ после неког времена. И он убаци отров у тесто. Врло брзо сви почну да купују и једу његов хлеб. Свиђа им се. Воле га.

Ето… “Народ воли“.

И ускоро ће сви бити мртви.

Да се вратимо на почетак приче и да је парафразирамо: “То је приватна пекара која може да производи оно што газда каже“

Шта кажете?

Није баш тако?

Па, није, рођаци.

Постоји надлежна инспекција која ће затворити приватну пекару када открије отров у хлебу. Тако је у пекарској индустрији.

Тако би требало да буде и у медијској индустрији. Тамо би РЕМ требало да затвори приватну телевизију. Када открије отров у програму.

Ако се то не дешава,то не значи да власник приватне телевизије на то има право.

Не!

То само значи да га неко пушта да нас трује.

Док не умремо.

О љубави је реч

Кажу да у куване флаше стане за четвртину мање бензина. Нисмо проверавали, пристајали смо.

У куване флаше трпали смо све што смо могли. Млевени парадајз, фалш ракију и офарбану воду за коју смо веровали да је сок.

Било је тешко и мислили смо да не може теже.

Данас мерим шта да сместим у кувану душу. Чини ми се да се она скупи више него пластика, јер унутра више нема места ни за шта. Само за жену, децу и мали делић отаџбине за који су ми већ рекли да ће га убудуће царинити као мржњу. Одузимаће га као недозвољени терет.

А није реч о мржњи.

О љубави је реч.

Копнимо (из дана у дан)

Планету изједа рак плућа и нестају шуме у кркљању моторних тестера, секира и челичних клинова. Читаве џунгле нестају у ватри.

Пурњају фабрички димњаци. Стењу челичане. Поиграва врело небо по бетонској пустињи.

Морима круже танкери нафте и носачи авиона. Кључају, као чорба, од ракета којима их истом мером посипају и нобеловци и злочинци.

Наша трошна Кућа с муком начиње нови круг око Сунца.

Брекће, кашље и кочи.

И ми с њом.

Гушимо се као рибе на сувом, али не одустајемо. Сви паметнији су већ попустили, и нема више ко да позове на разум.

Људи се и даље играју богова на скученој мрви свемира.

И тако…

Воће је убио мраз.

Поврће је докрајчила суша.

Све мимо тога је генетски инжињеринг којем време ништа не може.

Кажу да је све под контролом. Вероватно и јесте.

Следе вести из спорта, па временска прогноза. Са осмехом најављују још неколико сунчаних седмица.

Технологија напредује.

А ми копнимо. Из дана у дан.

Оправдање

Већ извесно време не пратим ничији блог, нити се оглашавам.

Раније је разлог за то обично био тај што сам нешто писао. Сада сам исто написао “нешто“, па пишем ЈОШ нешто, а од пре неки дан и мој отац има веома озбиљних здравствених проблема…

Све се надовезало…

Немојте ми замерити….

 

Самострел

Пустили су неке сићушне новце да се котрљају нашим рачунима.

Забацим картицу у банкомат и имам сигуран улов, скоро двоструки минималац у професорској корпи.

Све је то испод просека.

Не жалим се. Имам више од оних што немају ништа.

Имам и интернет.

Тамо пише да је ђак самострелом убио наставника. Ипак, није сасвим јасно зашто се то догодило. Мишљења су подељена о томе ко је крив. Ваљда се наставник подметнуо под стрелу коју је ђак испалио у знак сећања на холокауст…?

Уосталом, ђак је малолетан. И остао је ђак, око тога готово да није било дискусије. Наравно, са обавезом да се два пута недељно јавља психологу. Завршиће разред, без дилеме.

Да је наставник ошамарио ђака, све би било сасвим јасно. Одмах би био суспендован, а накнадно би остао и без посла.

“Али, остао би жив!“, рекла би јавност, читај “невладине организације“

То су ЕУ стандарди.

Око тога нема зезања.