Бдимо и даље, хвала свима

Ових дана догодило се још неколико лепих ствари када је мој роман “Бдење“ у питању.

Продаја се поново покренула са мртве тачке. Не ради се о десетинама примерака, али сваки примерак представља мали, али вредан корак. Хвала свима који на тај начин помажу овој дебелој маленкости да врати позајмљен новац.

(Узгред, немојте ми слати поруке на мејл преко којег сам регистровао овај блог, заборавио сам шифру одавно. Јавите ми се на dejan.zlatic@gmail.com, то је најсигурније)

Хвала и онима који то чине на неки други начин, макар подршком и лепом речју коју шапну некоме о томе што су прочитали.

Своје виђење романа на свом блогу написао је Станимир, мој стари блог-пријатељ, писац, човек дубоких и сваке пажње вредних мисли.

Роман је прочитала и о њему своје мишљење рекла и Слађана Кручичан, ауторка романа “Свици у тегли“.

Она каже:

“Bdela sam i ja trudeći se da ugrabim svaki trenutak za čitanje. Generacijsko prepoznavanje kroz muziku, razmišljanje, neke drugačije izlaske….sve poznato samo drugi grad. Uglavnom, imala sam knedlu u grlu čekajući razrešenje. Ne znam da napišem recenziju niti to, bogu hvala, neko očekuje od mene niti pokušavam da uzvratim. Samo, istina je Dejan Zlatic da tvoji komplimenti mom prvencu su sada ozbiljno dobili na težini. Svaka tebi čast!!!! Knjiga je ODLIČNA i preporučujem je od srca!!!”

У исто време, страница романа “Бдење“ на фејсбуку добила је и свог петстотог пратиоца. Ако знамо да је тираж у Србији најчешће тог ранга, онда је то број за респект.

А уколико број и није, људи који су на било који начин подржали све оно што радим јесу. За пуно поштовање. Хвала, другари…

Advertisements

Бдење, одломак

“Ваљда смо сви само похранили ту слику у меморију. На неку партицију која ће ретко бити посећивана. Али ће бити. Бар понекад.

Сахранили смо чика Мому не рекавши ништа. А био је ред. Мислим да се Тића надао да ће неко ипак одржати мали говор. Можда ја…

Али нисам. Једноставно нисам.

Само сам бацио грумен земље. Данас ми се чини као да сам њиме сахранио своју душу.“

(Кљигу “Бдење“ по цени од 500 динара можете поручити преко мејла dejan.zlatic@gmail.com )

“Бдење“, одломак

Вучем дубок, врло дубок дим. И жмурим.

Чекам.

Пустићу га напоље тек онда када плућа остану без кисеоника.

После неколико таквих, зенице ће се раширити до величине петопарца. Пустићу разум да лелуја по соби, да се сасвим искраде из мене и смести се на неко прашњаво место где ми неће бити на дохват мисли.

Разум, уосталом, нисам много користио ни у та смутна времена у која се непрекидно враћам последњих дана. А ко зна јесам ли се ја уопште из њих икада евакуисао…?

Не, не знам.

Многи јесу. Више се не сећају, потиснули су све то, не желе да се враћају у то доба. Уосталом, то је прошлост. Све даља прошлост. Чега тамо може бити осим избледелих слика које никоме више нису потребне…?

Нема више готово никога ко лута тим временима. Само ја и моје личне авети које одржавам у животу. Имагинарном, нестварном животу. Оне тамо ионако више и нису. Све их је мање у реалним димензијама које ме окружују. Ти људи, које упорно оживљавам, отишли су. Већина није више овде. Нема их више ни у једној мени доступној стварности. Потражили су своје животе на другим местима, у далеким земљама, причају страним језицима, можда још само сањају понекад на српском.

То је све.

Најживљи су у магли канабиса, заробљеној у непроветреној соби. Одатле вире њихове сенке и ћаскају са мном.

Ту су Тића и Тијана. Показују ми своју децу. А деца су мала, још увек бебе. Никада нисам успео да их замислим другачије, иако су то сада зрели људи.

– Види, Сале, види какве рефлексе има мали. Биће најјачи басекташ у крају – смеје се Тића. Вероватно је после две ћерке најзад добио сина, закључујем.

А Тијана ме благо хвата за раме и каже:

– Хвала ти, Сале. Хвала за оне касете и Лорку. Учинио си нас срећним.

– Кога…?

– Па, нас, мене и Тићу…

– А мене…? А себе…? – питам. Међутим, она само још једном каже хвала и нестаје. Сви нестају.

Шкиљим кроз маглу.

– Где сте…?!

Али, нема их. Нема никога. Слојеви дима се ваљају по соби. Онда, као да видим некога. Прилази ми силуета. Носи нешто. Пружа ми то и ја отварам длан.

Чоколадица.

Тада препознајем тај осмех. Александра. Не говори ништа, али ја бих хтео да јој кажем овај пут оно што нисам тада.

– Хеј, Сашка…

Међутим, она опет одлази пре него што сам стигао да се саберем. Нестаје. Покушавам да устанем са кревета и да кренем за њом, али неко ме с леђа благо прихвата за рамена и спушта назад на лежај.

– Нисам имала појма да си ти Србин, Сале.

Подижем поглед преко главе. Видим само контуре, сенку скривених црта лица, али знам да је то Елизабет која говори српски.

– Зар је то проблем, Лиз…?

– Не знам. Нисам никада стигла да сазнам да ли је то проблем. Мислиш ли да јесте…?

– Не…

Гута је облак дима и она нестаје. Не знам да ли је отишла назад у Рочестер или се поиграва са стварима у мојој соби.

Тражим их по овој магли, по испретураним илузијама. Све је празно. Понекад само налетим на ону пихтијасту масу разума који се снебива и измиче.

Када кроз халуцинације промакне Прежа, први паланачки дилер свега и свачега који већ одавно није међу живима, ја више не знам да ли сам у времену садашњем, или су ово оне ноћи када сам траву набављао баш од њега. Добро је ишао тај посао са горивом, Фриле је био добар и поуздан партнер.

Имало се, просто речено.

Тада сам се и навукао. Једном, двапут недељно. Само понекад чешће. Али, никада ништа друго, ништа јаче.

Прежа ме је подсетио на прве сусрете у магли.

Дим се тромо ковитлао по полумраку собе. Хендрикс је свирао Little Wing, а после тога, знао сам ту касету на памет, требало би да крене Still Loving You од Scorpions-а.

Увлачим још једном. Јако. Џоинт је при крају.

Из магле ми прилазе Комар и Вуле.

– Где си, брате, дуваш мало, а…? Ако, ако, дај брату дим.

Комар узима моју шаку и повлачи из пикавца који држим.

Кашље.

– Ауу, добар, добар. Права, није она жалфија коју смо мотали по Лици. Вуле, пробај.

Вуле одмахује главом. Неће. Тужан је из неког разлога.

– Откуд вас двојица заједно…?

Комар се мало удаљи, шкиљећи ка мени:

– Какво ти је то питање…?

– Тако, не знам. Шта ће он ту са тобом…?

– Па ти не знаш…? – нагнуо се Комар ка мени. Личило ми је на Лечићеву глуму из неког филма, не сећам се више којег, али пљеснуо ме је по рамену, јако, и почео грохотом да се смеје:

– Па, он не зна, а…?!

Смејао се тешко, некако с муком, иако се трудио да личи као да је од срца. Онда ме је опет ухватио за шаку у којој сам држао џоинт.

– Дај још дим.

Удахнуо је дубоко. И гледао ме је у очи. Право. Када је издахнуо, рекао ми је:

– Вуле је прави брат. Придружио ми се. А када ћеш ти…?

– Не…!!! – узвикнуо је Вуле и ухватио га за надлактицу – Идемо.

Комар је причао још нешто, али нисам могао да разазнам речи. Нестали су у слојевима плавичастих сенки.

Отворио сам врата француског балкона.

Дуго сам дисао прашину са градских улица покушавајући да изветрим канабис из крви.

Није ишло.

Дан касније позвао сам Вулета. Јавила се нека жена.

– А ко сте ви? – питала је.

– Његов друг са фронта.

Тишина са друге стране није наговештавала ништа добро.

– Он… – рекла је. Па застала.

– Он… Вуле је…

Спустила је слушалицу.

Нисам много размишљао. Сео сам у ауто и после пар сати био пред Вулетовом кућом. Капија је била отворена. Унутра је било пуно света.

Ишао сам за осталима, нико ме ништа није питао.

На одру је лежао мој друг Вуле. Свечано обучен. Пажњу ми је привукла необична марама око врата.

– Обесио се, па да се не види – чујем шапат упућен неком другом.

Мајка је утучена и одсутна. Не верујем да је свесна тога да сам јој изјавио саучешће.

А отац… Седео је код његових ногу и у недоглед понављао:

– Сине, опрости… Сине, опрости…

Вратио сам се у ауто и запалио. Обичну цигарету. Плакао сам. Да.

Размишљао сам о томе како нико никада неће продавати такву вутру какву је имао Прежа.

(Ако вам се свидело ово што сте прочитали и ако желите свој примерак на својој кућној адреси по цени од 500 динара, контактирајте ме путем мејла: dejan.zlatic@gmail.com . На тај начин помоћи ћете да аутор врати дугове у које је запао штампајући ову књигу. 🙂 )

“Бдење“ је стигло кући

Свечано се обавезујем да ћу (вам поново) бити веран и добар друг…

И да више никада, али НИКАДА, нећу садити тикве са… Овај, не то, него објављивати књиге у сарадњи са издавачем.

Нећу о томе. Или бар, нећу много, рећи ћу само оно што је важно. Ја сам према издавачу испунио све оно што се од мене очекивало и то не само у писаном уговору, већ и у нашим усменим договорима, и то још одавно.

Нисам остао ама баш ништа дужан. Издавачу.

Ни у чему нисам каснио, нисам ничим изневерио. Издавача.

Данас сам добио на кућну адресу велики део тиража своје књиге “Бдење“. Тиме је и издавач добрим делом испунио оно на шта се обавезао. Још увек није испунио све, остало је неколико неразјашњених ствари и нешто тиража за који кажу да ће ми послати накнадно.

Испуњавајући договоре са издавачем, и трудећи се да њима не останем дужан и да их не изневерим ни на који начин, имам осећај да сам изневерио све вас који ме од почетка подржавате.

Један од тих договора био је да се држим цене коју је “проценило стручно лице“, а која је била између 792 и 990 динара. По том договору, све док је део тиража био у књижарама ја нисам смео да одступим од те цене.

После скоро 5 месеци издавач ме је обавестио о томе да је…

Не, нећу о томе, мучно је, преформулисаћу…

Нека буде да сам после скоро пет месеци схватио да сам, издајући књигу у сарадњи са издавачем који је између осталог инсистирао на цени, издао и све вас… Како оне који нисте имали да платите, тако и оне који сте имали.

Од данас је готово читав (преостали) тираж “Бдења“ код мене. Немам више никакве обавезе према издавачу. (Одавно их нисам ни имао, али било ме је страх да ли ћу извући своје књиге, па сам зато чекао.)

Рачунајте да је од данас па на даље “акција“ – “Бдење“ од сада кошта 500 динара.

Не желим да оштетим никога, па тако сви они који су свој примерак купили од мене по цени од 700 динара, од вечерас могу да траже повраћај 200 динара. Свакоме ко буде желео поштено ћу вратити тај новац, без ружних мисли. И ја мислим да је то било прескупо.

Узгред, све оне који мисле да 500 динара ипак није превелика цена за једну књигу позивам да ми помогну и да наруче “Бдење“. Мислим да се књигом неће разочарати, а мени ће помоћи да вратим позајмљени новац.

Свима велико хвала.

Велико хвала, на свему…

“Бдење“ на ТВ Т1

Били су ми данас Марија и Ненад из регионалне ТВ Т1.

Уз њих сам се подсетио како је лепо било радити у медијима. Занимљиво, разноврсно, готово никад не сване дан који личи на претходни.

Били су пристојни и пријатни за разговор, па сам их баш угњавио. После сам се питао како ће то сместити у минут и по прилога за дневник.

Сјајно су то упаковали.

Замерам им једино што су ме нахвалили више него што сам то заслужио.

Мојих два минута славе је на 15:01.

“Бдење“ у “Будилици“ Телевизије Бор

Увек пријатна, љубазна екипа “Будилице“. Ко је пропустио/није имао прилику да погледа, а интересује га… Ето линка… 🙂

Будилица, РТВ Бор, Бдење

Промоција романа “Бдење“, видео…

Потрудио сам се заједно са својим пријатељима да промоцију свог новог романа у свом граду учиним посебном. Да ли сам у томе успео, не знам… Ви ћете знати, ако погледате видео