“Сјај“ – мајданпечка промоција

Промоција романа “Сјај“ у мом Мајданпеку била је и прошла. Знам да сам субјективан, али нескромно ћу рећи да је ово била најлепша моја промоција до сада.

Посета је била више него добра и судећи по броју попуњених столица, причамо о око 170 људи који су дошли да подрже оно што радим. Било је и оних који су били спречени да дођу разноразним оправданим разлозима и ја заиста не сумњам у њихову добру вољу и знам да ће доћи неки следећи пут. Да су дошли сви они који су заиста имали намеру, сигурно бисмо пробили број од две стотине посетилаца. За једну промоцију књиге – више него одлична посета. Дугујем велику захвалност свима који су својим присуством или бар жељом да дођу увеличали тај догађај. Као што рекох на друштвеним мрежама, без њих то не би био догађај о којем се прича. Онај са великим Д.

 

 

 

 

 

Промоцију су отворили момци из бенда “Ворба буна“ (Добра прича) извођењем композиције “Сјај“ која је постала пратећа песма мог новог романа, а настала је тако што је фронтмен Мирко Томашевић урадио музику на мој текст.

 

 

 

 

 

Након поздравне речи којом су се сјајни организатори из Центра за културу обратили окупљенима, емитован је видео клип са цитатима из књиге, а на бини је глумац Гага Алексић својом пантомимом дочарао главног јунака Бору Дрнча.

 

 

 

 

 

Уследио је разговор о књизи. Модератор је била моја колегиница из новинарских дана које смо заједно провели у Радио телевизији Мајданпек, Силвија Вукашиновић. У разговору су учествовали и Радован Живановић, хаику песник који је са својим стваралаштвом давно прешао границе наше земље и био награђиван у колевци ове врсте поезије – Јапану, као и Боривоје Паско, кошаркашки тренер, потомак старе мајданпечке рударске породице и стални читалац мојих романа.

 

 

 

 

 

 

На крају, за све посетиоце је приређен пригодан коктел, бенд “Ворба буна“ наставио је са добром етно-блуз свирком, а ја сам имао част да потписујем књиге које су нашле пут до својих читалаца.

 

 

 

 

 

Чини ми се, бар по реакцијама људи, да је свима било пријатно и лепо, и да смо сви заједно Велику салу Центра за културу напустили помало сетнији и срећнији. А то је ваљда и циљ када је култура у питању – да нас негде дотакне и разнежи. Хвала свима још једном.

(Следи извештај РТВ Бор)

 

Рекли су о “Сјају“

Мој нови, четврти роман, сада већ живи свој нормалан живот. Налази пут до својих читалаца, доштампава се мало по мало, чека га промоција 23. маја у родном Мајданпеку у Центру за културу, а представиће се и Београду 14. јуна у галерији “Влада Дивљан“, додуше не самостално, већ у оквиру једне шире изложбе уметника из источне Србије.

Иако иза себе имам већ три романа, прилично добро примљена од људи знаних и незнаних, морам признати да сам се помало прибојавао. Роман “Сјај“ је потпуно другачији од претходних. По много чему: атмосфери, ликовима, можда и начину приповедања. Ликови које сам описивао у претходним романима били су блискији мојој генерацији, слушали су рокенрол, одрастали у малим, али урбаним срединама. Бора Дрнч, главни лик у роману “Сјај“, није ништа од тога. Он је пастир, нешколован, па више пута дошколоваван, готово залутао у малу варош о којој не зна ништа, а о животу у њој још мање, припада генерацији мога оца више него мојој.

Онда су, коначно, почеле да пристижу и реакције. Добијам поруке, људи ме зову телефоном, деле објаве на друштвеним мрежама. Неки ме срећу на улици. Сви се слажу у једном – ово је још један корак напред. Ово је боље од претходних романа. Сажео сам све то у видео клип испод текста.

Мало је рећи да сам задовољан. Признајем, нисам ово очекивао.

Знам, неки људи ће посумњати да ту има и доста неискрених порука. И ја их позивам да нађу, позајме и прочитају “Сјај“, и да дају свој суд о томе. Укуси су различити и стварно би било невероватно да се “Сјај“ свиди свима који га прочитају. Било би ми драго да видим и негативне коментаре, они често умеју да буду кориснији од позитивних. Да само знате како је Мерима секла прве верзије “Зрења“ и “Бдења“, мислили бисте да је Атила Бич Божији симбол блаженства на Земљи. Али, када сам писао “Сјај“ имао сам на уму све те њене примедбе.

На крају, хвала вам свима. Баш свима. Како онима који ме прате од почетка, тако и онима који су се за моје текстове и књиге закачили успут. Хвала и свима који су помогли да се отиснем, па отишли другим путем.

Сви сте ви допринели да ова прича живи. И да се роди “Сјај“.

Нек сте ми живи и здрави.

Што јас видов сјајно во делото: Сјај, од авторот Дејан Златиќ

Herr Momo

рецензијаШто јас видов сјајно во делото Сјај, од авторот Дејан Златиќ.

 Ова е само едно видување на Херр Момо.

 Па што вели мојата маленкост одиме со ред.

Јас сум презадоволен од овој роман. Времето, …добро внимавајте, пишува, …времето вложено во ова читање е многу паметно инвестирано време. По завршување со читањето сигурен сум нема да останете рамнодушни, веројатно ќе посакате некого да гушнете или да свртите некој број и да му кажете Ејј, јас Те сакам…поемотивните ќе потрошат многу палома марамчиња.

Тема на романот е животот на главниот лик Боро Дрнч од колевка па до заминувањето од овој земен свет. Содржината на книгата  максимално ќе ја  одбегнам, односно ќе ја прикријам…накратко, го опишува тешкиот живот на еден работник, селанец, овчар, мајстор, … човек пропратен со порокот алкохол. Меѓутоа воопшто немој да замислувате книга како борба против алкохолизмот. Не. Авторот воопшто не го осудува главниот лик. Дури и пошироко. Авторот не…

View original post 663 more words

Сјај

Коначно, мој четврти роман под називом “Сјај“ угледао је светлост дана. Првих 110 примерака је одштампано, а требовао сам још стотину.

 

 

 

 

“Сјај“ се рађао дуже него претходни моји романи. Почео сам да га пишем у септембру 2017. године и то “прво“ писање трајало је скоро годину дана. Било је после још неколико читања, уобичајених преправки, исправки, да би на крају, прошлог лета или јесени, завршио код Мериме која већ по обичају даје последње сугестије о ономе што сам написао. Прија ми њена искреност.  У романима који су претходили “Сјају“, умела је да ми предложи неке поприличне измене, чак и избацивање не само пасуса, већ и читавих делова, и то врло оправдано и аргументовано. И, да будем поштен до краја, то је и “Зрење“ и “Бдење“ учинило много бољим романима него што би били без њених сугестија и интервенција. Послао сам јој и један роман за који смо на крају закључили да је боље да га се манем. То је поштено. И то је и људски и другарски. Зато волим када она прочита оно што сам спремио за вас.

Да будем искрен, помало сам се прибојавао њеног суда.

“Сјај“ је књига која се разликује од претходних. Много се разликује.

Претходна три романа, иако се дешавају у Паланци, за главног јунака имају типа мојих година, обично  рокера или слично, колико-толико урбану фацу, одраслу у солитеру, на винилским плочама и пиву у ретким кафићима.

Овај четврти, “Сјај“, прича животну причу Боривоја Јовановића, званог Бора Дрнч, који је живот започео као мали дечак-пастир, на ливадама Миљаковића засеока, код села Свраковца, (имагинарна) општина Мали До, а завршио га као рудар у тој вароши.

Он је далеко од рокера, а још даље од мангупа.

Јесте да је некако и Бора “наш“, знамо га сви, то је неки лик којег можда срећемо сваки дан, само га не примећујемо. Ипак, плашио сам се, и још увек се плашим, хоће ли и Бора Дрнч бити толико “наш“ као претходни моји главни јунаци.

Мерима је у својој рецензији рекла да је “Сјај превазишао све Дејанове романе. Он је споменик једном времену, обичном, малом човеку, еп о свету који он тако добро познаје, свету рудара, трећих смена, неизвесности, људске патње, ретких тренутака нежности и топлине. А опет читав роман је љубав“.

И није ништа променила, ништа одузела, ништа…

Али, ипак…

Признајем да ме је, као и увек, помало страх… “Сјај“ је тек од данас започео свој прави живот. Почињете да га читате. Будите и искрени и брутални ако треба, и кажите шта мислите о роману.

П.С. Пратиоци блога који желе да набаве примерак романа могу да ме контактирају путем и-мејла: dejan.zlatic@gmail.com, јер мејл преко којег сам се регистровао на WP одавно не користим.

Рекла је о роману “Сјај“ – Мерима Аранитовић

Дејан Златић на светлост дана износи „Сјај“. Поставља пред нас књигу која превазилази све што је до сада написао, а они који прате његов списатељски опус сложиће се да је све што је до сада написао било заиста вредно наше пажње.

Но, „Сјај“ је нешто потпуно другачије. Знам да га је дуго писао. Нисам га никад питала, али осећам да је било делова над којима је дуго бдио, који су га држали будног до дубоко у ноћ – јер требало је осетити сваки дамар, сваку мисао, сваки редак успон и тешки пад Боривоја Јовановића, главног јунака Дејановог новог романа.

Осећам да је било тешко али се исплатило јер смо добили аутентичну причу састављену од слојева.

Први је онај који нас проводи кроз један животни век. Ми не пратимо само Борино одрастање, већ свака његова година и животна фаза јесте везана за један период развоја земље која се некада звала Југославија.

Други слој чине танане нијансе којима је аутор бојио живот у граду и селу, залазећи дубоко у међуљудске односе, у отуђеност, у самоћу коју је Борин највернији савезник – јер кад има људи он са њима не уме, а кад је сам душа му вапи за људском топлином, али је он својом неспретношћу и недостатком вере у своје капацитете једноставно тера од себе.

Трећи је слој у ком је Златић брилијантно избрусио карактере људи не падајући у замке баналности и очекиваности. Он их све воли и за сваког има оно зрно разумевања због ког и ви морате да волите и разумете његове јунаке, чак и када вам њихови поступци нису блиски нити јасни. Он их воли и разуме јер разуме њихов свет.

То је свет који настаје када земља реши да човеку открије жилу из које може да се изнедри црвено злато, свет који се сагради око те жиле, око јаме која гута судбине, светлост, радост, здравље, али док је има и док с једне стране узима, оно што они који улазе у срце земље изнедре из ње омогућује да се свет око јаме шири и развија. Вечити страх људи да би све у једном тренутку могло да нестане и да се уруши кад пресахну недра земље, провлачи се као лајтмотив кроз животе људи везаних за малу рударску варош.

Свет љубави. О ком би се читав један есеј могао написати. Бора је неко кога је тешко волети. А он опет љубав упознао није. Као да му је судбина да му љубав измиче и тиме га увек изнова и изнова уверава у то да није вредан и да није достојан живота који живи. Из породичне куће је отишао, јер тамо за њега није било места. Једино лепо сећање на љубав везано је за један тренутак радости и дечачке страсти које ће га пратити читав живот као мерило како би срећа и занос требало да изледају.

Жена с којом је засновао породицу била би добра можда неком другом, али емотивно рањеном и несигурном Бори никако. Она је лечила своје емоционалне празнине, он је покушавао да их испуни, али те су рупе су за њега биле већа непознаница и дубље од јама рудника и он једноставно није умео да се избори са њом, њеном породицом, својом децом…

Једино двоје људи који су читавог његовог живота били једина светла тачка беху Љубинко и Ружа. Златић је, брусећи своје ликове, у ово двоје уткао доброту и нежност који су једини контрапункт суровом и сивом свету у ком се крећу његови ликови.

„Сјај“ је превазишао све Дејанове романе. Он је споменик једном времену, обичном, малом човеку. Еп о свету који он тако добро познаје, свету рудара, трећих смена, неизвесности, људске патње, ретких тренутака нежности и топлине. А опет читав роман је љубав.

Док будете читали волећете Бору, бити љути на њега, пожелети да га протресете и убедите га да је вредан сваког свог корака по тој црној, љепљивој, хладној земљи. Да је успео у животу. Биће вам га жао јер ћете кроз његов развојни пут схватити како сви ми тежећи ка бољем, квалитетнијем, ка материјалном негде успут у крошњама грана кроз које је прошао на путу од села до града, полако губили душу, грубели и постали машине које попут багера које Бора монтира, чекају да једног дана буду бачени на отпад, ислужени, израђени, искоришћени.

Док будете читали разумећете поетику Дејана Златића. Ово није књига за један тренутак и једно читање. „Сјај“ је попут свог наслова – предодређен да траје. Да буде споменик рударима, радницима, једној генерацији која је кренула ни из чега и стигла до првих друштвених станова, кауча, телевизора. Генерације која је почела да се отуђује – јер их је појело време, околности, несналажљивост, потрага за љубављу и срећом.

Пред нама је зрели Златић, писац који  је из  свог личног бдења и понора у које је зарањао пред читаоце изнео „Сјај“. Његова реченица је чврста, описи филигрански избрушени, лексика пажљиво бирана и уклапана да дочара дух времена. Сваки детаљ има своје место и зато је ово његово најобимније, али и најкомплексније дело.

Заслужује своје место како у нашим кућним библиотекама, тако и на полицама на којима су књиге које у себи чувају део историје, традиције, истинских људских вредности. У којима су сведочанства о једном времену које полако бледи а неизоставни су део наше историје.