O “Zrenju“

Ljubica Balać, moja drugarica, inače novinarka RTV i blogerka iz Novog Sada, pročitala je “Zrenje“. Ovo su njene impresije. Veliko hvala… 🙂

Zrenje

Promocija romana “Zrenje“ u Donjem Milanovcu

Donji Milanovac je grad u kome već sedmu godinu radim u isturenom odeljenju svoje Tehničke škole. I pre toga, još kao novinar i urednik RTV Majdanpek, često sam ovde dolazio, radio, pisao i izveštavao, radio reportaže.

Moglo bi se reći – poprilično sam se ’’odomaćio’’ u ovom mestu.

Bilo mi je zato posebno, ali i dvostruko zadovoljstvo kada me je moja nekadašnja koleginica Jelena, sva oduševljena upravo pročitanim ’’Zrenjem’’, pozvala da u Donjem Milanovcu upriličimo promociju mog drugog romana. Dvostruko je bilo zato što je:
1. bila oduševljena
2. radila već na promociji

Sa njom to ide otprilike tako da, dok vas još zove i predlaže, u isto vreme pravi i prve korake ka realizaciji. I tako, nisam ni stigao da najavim taj događaj ovde na blogu, a već je održan.

I bio zaista uspešan, dogodilo se jedno prijatno književno veče u ovom lepom gradu na obali Dunava.

Stigli smo, naravno, ranije. Znatno ranije, heh… Ovde sada dolazi do izražaja organizacija. Veliko hvala Centru za kulturu i obrazovanje Donji Milanovac. Kada smo ušli unutra, sve je već bilo “pod konac“. Jednostavno – džaba smo poranili. I da smo došli u minut do promocije, ne bi se tu imalo šta popravljati. A pošto je sve već bilo postavljeno, iskoristili smo priliku da se slikamo.

DSCI0009

 

 

 

 

Porodica…

 

 

 

DSCI0011

 

 

 

 

 

 

Pa nas petoro

 

 

DSCI0012

 

 

 

 

 

 

Pa drugih petoro… 🙂

 

 

DSCI0013

 

 

 

 

Pa Jelena i ja…

 

 

 

 

Ambijent je bio prisan, sve su to ljudi koje poznajem, pa je vreme proteklo “očas posla“, ali neko me je uhvatio kako virim u sinopsis…
DSCI0017

 

 

 

 

 

 

 

 

Bio je onaj film snimljen osamdesetih, zvao se valjda “Pazi šta radiš, stižu maturanti“. Maturanti su zauzeli prvi red.

DSCI0022

 

 

 

 

 

 

 

 

Ne znam da li se radi o hijerarhiji ili slučajnosti, budući maturanti zadržali su se u drugom redu.

DSCI0023

 

 

 

 

 

 

 

A onda smo i mi shvatili da je postalo ozbiljno, pa smo zauzeli svoja mesta:

DSCI0024    S leva na desno:

Borislav Krečković

ja

Jelena Bujdić Krečković

StevoMetikoš

Slavko Milanović

 

 

 

Sala Centra za kulturu i obrazovanje u Donjem Milanovcu na kraju je bila sasvim pristojno ispunjena.

DSCI0034

 

Veliko hvala svima koji su večeras bili tu.

 

 

 

 

 

 

Promocija je bila zaista sadržajna. Bilo je tu čitanja osvrta mojih blogera i prijatelja, zatim odlomaka iz romana, delova recenzija koje su napisale Marija i Merima… Stevin i Slavkov osvrt na roman učinili su me dodatno ponosnim što sam se našao tu gde jesam ove večeri…

Hvala vam svima… I Vama koji ste mi priuštili ovo veče, i Vama sa kojima ga delim. To su neprocenjive stvari…

P.S. Jedna Marija čijeg se prijemnog na onu čuvenu “beogradsku filološku“ sećam zbog ove Jelene koja je bila sva nervozna tog dana, “Zrenju“ je podarila ovo… Nisam još shvatio sve mogućnosti Goodreads-a, ali moraću, jer su, izgleda, velike… 🙂

P.P.S. I neizmerno hvala Stevanu Dragošanoviću. Hvala, čoveče…

 

“Zrenje“ – presek i zahvalnost

Prošlo je, eto, nekih pet meseci otkako je moj drugi roman ugledao svetlo dana, pa poželeh da napravim neki presek događaja do danas. To nikako ne znači da se bavim rezimiranjem, ne. Ta priča još uvek teče. Hoću samo da podelim sa vama ovo prisećanje.

Do sada se oko 160 primeraka štampanog izdanja romana ’’Zrenje’’ našlo u rukama ljudi koji su poželeli da ga imaju. Po reakcijama na koje nailazim, siguran sam da je najmanje dva puta toliko ljudi i pročitalo ovu knjigu, a verujem da je taj broj i znatno veći. Ako se uzme u obzir da je reč o ’’samizdatu’’, da iza ovog romana ne stoji nikakva izdavačka kuća, knjižara, da ne postoji reklama osim ovoga što moji prijatelji i ja promovišemo knjigu na društvenim mrežama i po principu ’’od ušiju do ušiju’’, mislim da je taj broj za respekt i da se ova priča može nazvati uspehom.

Ne zamerite mi što ponekad izbacim i ovakav tekst koji jeste na neki način samohvala. Shvatite to kao neki vid reklame i promocije ove moje knjige za koju sa velikom dozom samopouzdanja verujem da je vredna čitanja. Znam da će mnogi reći da ’’danas svako može da izda knjigu’’, i to je tačno. I jeste – i ja sam taj ’’svako’’, jer teško je stići do značajnih izdavača danas, i ja u tome nisam uspeo. To me zaista čini ’’svakim’’, ali, opet, ono što čitaoci kažu o mom romanu daje mi za pravo da verujem da ponekad i ’’svako’’ ume da napiše nešto što bi čitao i ’’neko’’.

Jer…

Komentari su uglavnom pozitivni. Znači mi svaki put kada me neko zaustavi na ulici, u prodavnici, u školi, kada mi pošalje mejl ili poruku, komentar na WP ili FB, i izrazi reči hvale. Većina se slaže u tome da ih je ’’Zrenje’’ vratilo u prošlost i ponovo probudilo emocije vodeći ih još jednom kroz turbulentne godine koje smo proživeli. Slažu se i u tome da su se probuđene emocije zadržale u njima i posle pročitane poslednje stranice i da su se često ponovo preispitivali o izborima koje su pravili. Te komentare ne mogu da vam prikažem i pokažem, usmeni su. Ima tu i ljudi koje uopšte ne poznajem i koji nisu imali ni jedan razlog da me hvale. Hvala im na tome, drago mi je uvek kada čujem da nekome znači ili da je nekoga dirnulo to što sam mesecima pisao.

Ono što mogu da pokažem i prikažem jesu prikazi mog romana koje su pisali moji drugari blogeri. Neću ih ovde nabrajati, plašim se da ne zaboravim nekoga, a to ne bi bilo fer. Par ključnih reči u pretraživaču (zrenje, oblogovan, prikaz, recenzija) dovešće vas do svih njih.

’’Zrenje’’ je imalo i neke prave promocije.

Prva je bila u klubu ’’Tranzit’’ u Zemunu i okupila je, pored drugih dragih ljudi, i lep broj lepih blogera. Roman ko roman, ali meni je značilo što sam uživo upoznao te ljude čije duše tako često gledam na ekranu.

Druga je bila u majdanpečkom Domu omladine. Bio je kijamet, sneg, vejavice, ali Mala sala bila je prepuna. Skoro stotinu posetilaca i sjajna organizacija koju je upriličio Centar za kulturu učinili su da ću to subotnje veče pamtiti doveka. Posle toga, mislim da je ipak moguće biti prorok u sopstvenom selu.

Pored ovih, bile su i tri promocije u lokalnim medijima. Jedna na Radio Majdanpeku, druga u jutarnjem programu TV Bor i treća na talasima Radio Bora.

Nedavno je ’’Zrenje’’ dobilo i svoju elektronsku verziju na sajtu ’’Korisna knjiga’’. I tamo je ovaj roman dobio svoje prve čitaoce. Ovo je značajno iz tog razloga što su poštarine danas izuzetno visoke, čak i kada su susedne zemlje u pitanju (Makedonija, Hrvatska – 700 dinara ili oko 5 evra), a da ne govorimo o dalekim zemljama, a kupovina elektronskog izdanja košta svega 250 dinara (oko dva evra), pri čemu je moguća svaka vrsta plaćanja u bilo kojoj valuti: paypal, kartice, račun na račun…

Naravno, ko god poželi da nabavi svoju štampanu verziju romana ’’Zrenje’’, može to da učini preko mog mejla dejan.zlatic@gmail.com

Cena je 500 dinara.

I, da budem iskren, kada vidim kako neke zanatlije bez problema reklamiraju svoje usluge koje koštaju 800, 1000, 1.500 ili i više dinara, prosto mi je bez veze da se pravdam zašto knjiga ima neku svoju cenu. Ali, ipak ću se pravdati, 🙂 Ona je, inače, tolika da može da pokrpi štampanje naredne i prosečnu poštarinu.

Hvala svima koji su kupili i/ili pročitali ’’Zrenje’’.

Još više hvala svima koji smatraju da je vredelo. 🙂

25 godina mature (odlomak iz romana “Zrenje“ D.Z.)

“Malo po malo, pijana noć pojela je ustručavanja i snebivanja. Pojela je  predrasude i ružne misli.
Negde oko ponoći, ostali su samo oni tinejdžeri iz 1988.
Svi oni lekari, brusači, zavarivači, tehničari, inženjeri, tehnolozi, gastarbajteri, ekonomisti, nezaposleni, nestali su, povukli su se, kao čarobnim štapićem odneseni.
A ovde su opet bila deca, ista kao nekad, nespremna za sve ono što će doći.
Kada se to dogodilo, odjednom su postali rasterećeni, kao da su propali kroz vreme, skliznuli u tu ’88, skinuli su maske pravljene toliko godina, i izvukli ono iskonsko iz sebe, ono što su negde davno zaboravili.
Ne svi. Skoro svi. Boka i još dvoje-troje drugara nisu u tome uspeli. Oni su s prezirom posmatrali kako ljudi u srednjim četrdesetim glume maturante. Nisu uspeli da izmaštaju više od toga. U njima, ili dece više nije bilo, ili su tako jako potisnuta, da nisu mogla da izvire ispod stigmi odraslih ljudi.
Muzikanti, generacijski bliski, neumorno su iz struna i pojačala, ali nekako najviše iz sebe samih, izvlačili akorde tog vremena i…
Život je najzad svratio u vene opterećene sumnjivom krvnom slikom, trigliceridima i pritiskom.
U “Tački“ je, između ponoći i trećeg sata nedeljnog jutra, bila potpuna ludnica.
Posle tog trećeg sata nastupilo je zatišje u kome su se, umorno i setno, tiho vraćali u četvrt veka daleku budućnost. Razmenjivali su brojeve telefona, elektronske adrese, obećavali da će prihvatiti zahtev na Fejsbuku, ili da će se zapratiti na Tviteru..
A neće…
Ovi klinci u srednjim četrdesetim čežnjivo su tražili svoju mladost, želeći je nazad. Oni odrasli ljudi koji će se sutra probuditi mamurni i mrzovoljni, u većini slučajeva zaboraviće na ta obećanja ili će ih smatrati suvišnim i neozbiljnim.“

zrenje koricenote1

Elektronsko saZREvaNJE

Pre svega: hvala vam drugari…!

Kada god sam bio u prilici, istakao sam, ponovio, podvukao… Da ni “Bezimene“ ni “Zrenja“ ne bi bilo da nije bilo vas, mojih blogera ponajviše, ali i još nekih dragih ljudi koji su, “u rame sa vama“ nosili ove priče iz mog HDD-a, preko nekih štamparija i preporučenih poštanskih pošiljki dalje u svet. U svoj pravi život. Tamo gde ih ljudi čitaju.

Slanje knjiga poštom u inostranstvo poprilično je skupo. Poštarina za susednu Makedoniju je 700 dinara, mogu misliti koliko to košta za neke druge zemlje.

Savremeni svet izrodio je i elektronsku knjigu, ona mnogo jeftinije prelazi ogromne razdaljine.

Večeras je “Zrenje“ dobilo svoju elektronsku verziju.

Verujem da bi mnogi od nas, živih ljudi, takođe voleli da dobijemo svoju elektronsku verziju… I da šetamo svetom. Tek tako… Mislite da to ne možemo…? Ja ne mislim…

“Zrenje“ će, sasvim sam siguran, svetom prošetati u ime mnogih od nas… I srešće mnoge od vas…

Tamo je toliko mene, i vas, da je nemoguće da se nećemo prepoznati…

Zrenje, majdanpečka promocija…

Poslovica kaže da je najteže biti prorok u svom selu. U Majdanpeku ona ne važi. Moji sugrađani sinoć su još jednom pokazali spremnost da podrže nekog svog.

prvaPromociji mog drugog romana pod nazivom ’’Zrenje’’ prisustvovalo je bezmalo blizu stotinu Majdanpečana. Bilo je tu mojih sadašnjih i nekadašnjih kolega, ispisnika, Rastkovih košarkaša, komšija i prijatelja, preostalih članova neke moje ’’ekipe’’.

 

 

cicaBila je tu i moja učiteljica, Cica, ona koja me je prva naučila kako da slova najlakše slažem u reči, a reči u rečenice. Sinoć su u maloj sali Centra za kulturu Majdanpek bili i mnogi drugi ljudi, poštovaoci mog skromnog umetničkog rada, ali i poštovaoci pisane reči uopšte, kao i oni koji i sami pišu, slikaju i stvaraju umetnost u ovom našem malom-velikom gradu.

Moram reći da nisam očekivao tako veliku posetu. Bio sam potpuno iznenađen, tim pre što znam bar desetak-petnaest ljudi koji su najavili da će doći, pa iz raznoraznih opravdanih razloga to nisu mogli.

 

 

 

zoricaOpet, bilo je i onih kojima je moja promocija bila opravdan razlog što se nisu pojavili na nekom drugom mestu, zbog koje su odložili neke svoje obaveze i ja sam im na tome zahvalan.

 

 

 

 

czkCentar za kulturu Majdanpek priredio je uslove koji zaslužuju sve pohvale i o kakvima nisam mogao ni da sanjam. Počev od prostora koji su mi dodelili, a koji je zaista fantastičan, preko promotivnog materijala, medijske promocije, i sjajnog ambijenta u kome smo se svi osećali prijatno i posebno. Njima se posebno zahvaljujem, ne samo na celokupnoj atmosferi koju su nam pružili, već i na tome što su deo svog vikenda zbog moje promocije proveli radno.

binaDruštvo na bini pravile su mi Mina, Marija i Nivela, podelile su tremu sa mnom, pa mi je zbog toga bilo lakše i hvala im na tome. Mina je sa svojih četrnaest pred publiku sjajno iznela naše sredovečne teme. Marija, recenzentkinja i lektorka, iz automobila je, sve kasneći i žureći, na promociju ’’uletela’’ pravo sa nekog beogradskog seminara i stigla da pomene korene mog pisanja – moje kratke forme.

 

rastkoU neko doba, na bini mi se pridružio i moj sin Rastko. Pomogao mi je oko tehničkih stvari. Negde pozadi, na kino-platnu, s vremena na vreme vrteo se promotivni video klip koji je napravio u čast ove promocije. Da se razumemo, mogu da napišem još hiljade knjiga, ali ništa me ne može učiniti ponosnim kao Rale.

 

 

ekipeDogađaj su snimale ekipe Radio televizije Majdanpek i RTV Bor. I jedni i drugi najavili su da će događaju pridati prigodnu važnost. To su, takođe, moje nekadašnje kolege kojima, uz zahvalnost, želim da se čitava ova priča sa privatizacijom naših lokalnih medija završi pozitivno. Svaki drugačiji ishod ovakve događaje ostavio bi u mraku.

 

 

momciMeni drag deo promotivnog materijala posetioci su zatekli na svojim stolicama, a za to su zaslužni Slavko i Miki, odnosno ’’FlešPek’’. Veliko hvala, momci…

 

 

 

 

I…

Negde tamo…

Na toj bini, bili su…

I Kole, Panta, Sale, Boka i Buca… Bio je i Mitar, Miki… Slaven… Tanja… Vlada, Zorica, Nataša… Ivana… Negoslava, Dragana, Anica, Aleksandra, Aca… Merima… Odžaci, Keva i po, Mira, Robin… Novi Sad, Andrija, ćale, keva… Palanka, Nebojša, Goran, Kisi… Majdanpek… Rada, Duda, Suzana… Mina… Bor… Jelena… Stanimir, Wojciech, Biljana, Nena… Osijek… Tranzit… Rade, Đura… Duplavenera… Mali Traford, Labilna, Slavko… Bera, Miki, Mandrak, Kristina… Dule, Donji Milanovac, Gornja i Donja reka… Dunav… Katarina, Zvezda, Imenjak… Toronto… Gruja, Boban… Ironije, Alisa, Stounsi, Zoran, Milan… Egziperi… Miljan, Prge… Ognjena, Snežana, Rastko, Maja… Luna, Boba, Mojra… Bane… Čokan… Grof, Tangolina, Šta se kuva… Baklava, i mala i velika… Stari i novi drugari…

Svi vi, prekrasni ljudi… I koje pomenuh i koji će se pojaviti naknadno iz sećanja…
Valjda smo svi bili tamo, bar po malo…

Hvala vam…