Zaustavio se na jednostavnoj slici sa iscrtanim ciglama u zidu po kome je sasvim prostim slovima bilo ispisano Pink Floyd The Wall.
Izvadio je prvu od dve ploče.
Ciljao je, zubima kao i obično žvaćući vrh jezika, prazninu između brazda koje su napravili zvuci A5 i A6.
Nakon nešto pucketanja koje je davalo do znanja da je prazninu pogodio, pesma je krenula.
Mother do you think they’ll drop the bomb?
Mother do you think they’ll like this song?
Mother do you think they’ll try to break my balls?
Oh, ah
Mother should I build the wall?
Negde okolo, ne više u Rumuniji, već tu, blizu, u ovoj zemlji, zveckalo se oružjem, pojavile su se neke čudne vesti, do pre nešto više od godinu dana potpuno nerealne, iracionalne, prosto nemoguće. Demonstracije na ulicama, tenkovi u pokretu, koškanja u okruženju. Tenzije, napetosti. Traženje istine, skrivanje istine, igranje sa medijima.
– Mother, do you think they’ll like this song? – pevušio je Kole. Danas je opet okrznuo vesti o događajima u Hrvatskoj i Sloveniji. Nije verovao vestima. Jednostavno, nije želeo da im veruje. Nije imao neki razlog ni za ni protiv. Prosto – nisu mu se sviđale. To je sve. Kao loš film, loša pesma… Loši ljudi.
Ipak, podsetile su ga na Slavena. Na sve ture Badelovog konjaka i Laškog piva koje su ispili u ime poznanstva. Vojničkog drugarstva. U ime rokenrola, džinsa, ploča, nekih ljubavi, ostvarenih ili neostvarenih, svejedno…
– Čoveče – pomislio je – koji moj sad sve to…? – pitanje je ostavio da se uvuče u paučinu u uglu sobe.
Uzeo je notes sa telefonskim brojevima. Listao je do slova S. Uzeo je telefon i okrenuo taj niz brojki. 054…
oblogovan 