In The Army Now

Hteli su da dođu ovde još oko pola dva, jer je od ponoći Tačkom odjekivala muzika koja je bila u totalnom sukobu sa nekadašnjim duhom tog kafića.

– Popularne pesmice koje stanu u pola oktave – tako ih je okarakterisao Pantin brat Žile.

Ipak, taman kada su se spremili da krenu, na mesta ih je vratio onaj drugi bend.

Nobody knows that you’ve left for good, you in the army now

Grupa Staus Quo

Album iz 1986.

Buca je sigurno bio tu, među njima, sa njima, to je sada bilo sasvim jasno.

Tražili su ga, pripitim pogledima, po rifovima gitare, potmuloj grmljavini bubnjeva, po tom rokenrolu koji ga je na pet minuta vratio kući, u Tačku. U Palanku. Tamo gde pripada.

Sweet child in time…

Kada spusti slušalicu, kao i obično, sastaje se sa samoćom.

Prebira po pločama i vadi jednu, pet lica isklesanih u kamenu, nalik na četiri američka predsednika. Deep Purple In Rock. Držeći vrh jezika među sekutićima, gramofonskom iglom cilja uski prorez čistog vinila, onaj između A2 i A3. Pogađa iz prve. Poluprazna kutija šibica na igli njiše se lagano gore dole ujednačenim ritmom, 33 obrtaja u minutu.

Sweet child in time, you’ll see the line
Line that’s drawn between good and bad
See the blind man shooting at the world…

Žmuri i njiše se zajedno sa malom kutijicom. Pored uzglavlja čeka ga knjiga, i bukvalno najbolji drug ovih dana. Milan Oklopdžić, CA Blues.

Za to vreme, svet, poput zmije, oseća da je vreme da stari svlak ostavi za sobom. Počinje da drhti.

Selma…

Sklupčala se na krevetu. Umorna. Tužna.

Pored nje su ležale loše slutnje i to je bilo ono što joj je najmanje prijalo od svega.

Lenjo, gotovo ne želeći, prstom je prebirala po pločama. Zastaje na omotu koji ispod košulje od džinsa krije bujne ženske grudi. Ispod logoa grupe Bijelo Dugme piše, vrlo jednostavno – kad bi bio bijelo dugme.

Bez ikakvih gramatičkih pravila.

Mali simbol slobode?

Neko vreme gleda brazde na crnom vinilu. Zatim ih briše specijalnom četkom. Pažljivo, skoro ritualno, užasno sporim pokretima, stavlja je na gramofon. Iglom traži A3, A strana, treća pesma.

Za malo promašuje i kači, nehotice, kraj A2. Tamo je užasno brz fejd aut, u kome se čuju ostaci poslednjih stihova. Sve ću da ti dam, samo da zaigram.

Ostavlja to da iscuri do kraja.

Ne želi opet da nišani pauzu između dve pesme.

Neka…

Prijalo je pucketanje tišine između A2 i A3.

Uvodni taktovi. Uvodne reči.

Nešto nježno, nešto što izaziva ponos… – sviralo je sa prastarog gramofona.

–         Al’, rekoh samo, zdravo, Selma… – pevušila je.

Ponovila je to više puta.

– Možda ekipa više nikada neće biti tako srećna kao pre – pomislila je.

Putuj, Selma, i molim te ne naginji se kroz prozor.

The Wall

Zaustavio se na jednostavnoj slici sa iscrtanim ciglama u zidu po kome je sasvim prostim slovima bilo ispisano Pink Floyd The Wall.

Izvadio je prvu od dve ploče.

Ciljao je, zubima kao i obično žvaćući vrh jezika, prazninu između brazda koje su napravili zvuci A5 i A6.

Nakon nešto pucketanja koje je davalo do znanja da je prazninu pogodio, pesma je krenula.

Mother do you think they’ll drop the bomb?
Mother do you think they’ll like this song?
Mother do you think they’ll try to break my balls?
Oh, ah
Mother should I build the wall?

Negde okolo, ne više u Rumuniji, već tu, blizu, u ovoj zemlji, zveckalo se oružjem, pojavile su se neke čudne vesti, do pre nešto više od godinu dana potpuno nerealne, iracionalne, prosto nemoguće. Demonstracije na ulicama, tenkovi u pokretu, koškanja u okruženju. Tenzije, napetosti. Traženje istine, skrivanje istine, igranje sa medijima.

Mother, do you think they’ll like this song? – pevušio je Kole. Danas je opet okrznuo vesti o događajima u Hrvatskoj i Sloveniji. Nije verovao vestima. Jednostavno, nije želeo da im veruje. Nije imao neki razlog ni za ni protiv. Prosto – nisu mu se sviđale. To je sve. Kao loš film, loša pesma… Loši ljudi.

Ipak, podsetile su ga na Slavena. Na sve ture Badelovog konjaka i Laškog piva koje su ispili u ime poznanstva. Vojničkog drugarstva. U ime rokenrola, džinsa, ploča, nekih ljubavi, ostvarenih ili neostvarenih, svejedno…

– Čoveče – pomislio je – koji moj sad sve to…? – pitanje je ostavio da se uvuče u paučinu u uglu sobe.

Uzeo je notes sa telefonskim brojevima. Listao je do slova S. Uzeo je telefon i okrenuo taj niz brojki. 054…