Rastko… :)

Traži mi danas Rastko kratak opis romana.

– Šta će ti?

– Videćeš…

I, evo, vidim – stavio ga je kao opis ispod video-klipa koji je napravio i sasvim me oduševio.

Hvala, sine… 🙂

Advertisements

Promocija, Majdanpek, 29. novembar

Dakle, pre nego što bilo šta drugo kažem, reći ću sledeće – zadovoljstvo mi je da vas sve obavestim o tome da ću imati tu čast da svoj roman predstavim mojim sugrađanima! Zahvaljujući raznoraznim okolnostima, svega su nam dva datuma ostala na raspolaganju, a onda je slučaj hteo da otpadne još jedan, tako da je na kraju ostao samo taj – 29. novembar 2014.

Moji ispisnici (i stariji) setiće se da je to datum kada se proslavljao Dan repubilke u jednoj zemlji koje više nema.

Ako je to uopšte bitno za ovu priču, moram odmah da naglasim: nisam jugonostalgičar. Sa ove distance, kada vidim šta se sve izdešavalo, Jugoslaviju smatram eksperimentom koji je dva puta dokazao ne samo da je neuspešan, nego i da je poguban za obične ljude i narode. Nešto što se dva puta raspalo u krvi do kolena jednostavno nije pristojno prizivati ponovo.

Dakle, ne – nisam jugonostalgičar.

A jesam nostalgičar, to priznajem. Ali, moja nostalgija u vezi je sa ljudima, ne sa nekim sistemom, državom ili njenim uređenjem.

Dragi su mi i Daria i Dean iz Slavonskog Broda, i onaj zaboravljeni Mirza iz Brčkog, Peđa iz Foče, Gorčilo iz Mojkovca, Trendo i Tonče iz Makedonije… Zvezdan iz Kline koga jedva nađoh u Mrčajevcima posle svega što se izdešavalo. Nataša iz Drniša, prava ’’izbeglica iz besmisla’’… Iva iz Beograda…

Da ne nabrajam moje stare i nove drugare koji su, gotovo svi redom, oni poznati ’’biseri rasuti’’…

Zašto to sve pominjem, kada već nije bitno za priču?

Zato što ovaj roman jeste nostalgičan. On govori o sazrevanju jedne generacije ljudi koja se nadala da će ’’živeti neki normalan život’’, šta god to bilo, a najednom se našla u vihoru istorije koji uglavnom nije razumela.

I, tek tako…

Izdešavalo nam se 25 godina neverovatnih stvari. Podelili smo se po svim šavovima. Kada zastanemo i podvučemo neke crte, ispod nekih računa, platili smo podosta…

Svi, bez razlike…

’’Zrenje’’ je roman o jednoj od poslednjih generacija tinejdžera te zemlje koje više nema.

U tom svetlu (i samo u tom) datum je više nego primeren za promociju ove knjige.

Tim pre što se ovaj roman uopšte ne bavi krivcima, niti ih etiketira. Bavi se samo nama… Ljudima.

Zato, LJUDI, dobro došli na promociju…

zrenje

Hvala vam…!

I bi promocija…!

Za Univerzum, ništa se važno nije dogodilo, naravno, i oni istinski pragmatičari, kritičari svetski važnih pojava, neće ni primetiti tu sitnu i beznačajnu stvar da se u ’’Tranzitu’’ u Zemunu večeras okupilo nešto više od trideset ljudi koji, negde po onim nervima, venama ili DNK, gde god da se to čuva, imaju nešto zajedničko… Šta god to bilo.

Meni je srce bilo puno.

Hvala vam blog drugari, kao i svima koji ste večeras bili tamo.

Hvala i onima koji su želeli, a znam da ih je bilo, ali su bili sprečeni iz raznoraznih razloga. Svi ti razlozi su i opravdani i uredno opisani u knjizi: ili preživljavamo ili proživljavamo trenutke koje ne bismo želeli, ali moramo…

I tako to ide… U krug…

Neću da vas nabrajam, plašim se, propustiću nekoga. Da vas je došlo manje, pa da se upuštam u niz, ovako – neću.

Hvala svima…

P.S. Slike sutra. Bar moje… Kasno smo stigli kući. Ili rano…? 🙂

Dobro došli na promociju – Zemun

Poštovani drugari-blogeri, a i šire društvo.

Zadovoljstvo mi je da najavim promociju svoje knjige Zrenje koja će biti održana u subotu, 18. oktobra, u 20 sati, u Kulturnom centru Tranzit u Zemunu.

Ovim putem pozivam sve zainteresovane koji su u mogućnosti da dođu i to veče učine bogatijim za svoje prisustvo. Malo ćemo se družiti, malo popričati o romanu i o godinama koje smo preturili preko svojih, verovatno iznenađujuće jakih pleća.

Ko bude želeo, te večeri će moći da pribavi svoj primerak romana, a ko ga već ima moći će da kaže šta o njemu misli. Biće mi drago da čujem vaše kritike, ali i da vas upoznam. Vi ste ti koji ste imali blanko poverenje u moje pisanje kada ste onako zdušno podržali moj prvi roman. To vam nikada neću zaboraviti. Sada sam ja imao blanko poverenje u vas, jer sam se upustio u, na ovim prostorima, uvek rizičan poduhvat – štampanje knjige, znajući da ćete opet biti tu i da neću ostati usamljen prezreli list na ovom jesenjem vetru.

Vidimo se na promociji.

Dobro došli.

Sazrelo ’’Zrenje’’

Konačno, kao što priliči jeseni, mogu da kažem da je i plod mog truda dozreo: ’’Zrenje’’ je ugledalo svetlo dana.

Počeo sam sa pisanjem ovog romana negde u ovo doba prošle godine. Zimu, koja je inače blogerski plodna, uglavnom sam proveo u ’’druženju’’ sa junacima moje knjige i nisam se družio sa vama.

U maju je rukopis bio gotov, tokom leta i lektura koju je uradila Marija. Ona i Merima potpisuju i recenzije za ovaj roman.

Setio sam se Ironija i njegovih saveta u vezi sa izdavanjem knjiga. Ako prošli put nisam mogao da ga poslušam, jer sam već potpisao neke ugovore, ovaj put je to bilo moguće. Poslušao sam ga i mogu vam reći da je u pravu za sve što je rekao o izdavaštvu.

Kraj avgusta i septembar protekli su u nekim tehničkim pripremama, da bi juče pošiljka stigla brzom poštom.

Onima koji su ostavili svoju adresu još juče sam poslao po primerak.

Hvala svima koji su u svoje vreme podržali ’’Bezimenu’’, bili ste podstrek da napravim još jedan korak. Hvala i svima vama koji sada podržavate zrenje ’’Zrenja’’.

Jedno je definitivno sigurno: bez ove blogerske zajednice mnogo čega verovatno ne bi ni bilo.

I zato…

Hvala vam, drugari.

zrenje